60 GODINA Industrije alata

ŽARKO ANĐELIĆ - O KONTROLI, o KONTROLORIMA I o KVALITETU alata iz industrije alata 

stalno smo bili u vatri

Žarko Ađelić (1929) odslužio je vojsku 1951. godine, a onda, na savjet starješina, nastavio da radi u vojnoj industrji u Vogošći, i to u kontroli pirotehnike, što, u njegovom slučaju, neće biti bez značaja.

Radio je, tako, u Vogošći neko vrijeme, a onda, kad je dobio vijest da mu majka nije dobro, prosto je pobjegao kući, iako mu je prvi nadređeni već tada nudio stan i odlične uslove da nastavi sa radom u pirotehnici. Kad se vratio, Žarko je otišao u Goricu, i javio se Krstu Dursunu, tada sekretaru građevinskog preduzeća “Hercegovina”, koje je već gradilo Fabriku. Krsto mu je, u par riječi, objasnio situaciju: ”Ovdje nemaš šta kontrolisat, niti na olovci možeš uzeti i jedan jedini sat. Nego idi dolje, nađi neku brigadu, priključi im se, i radi”.

- Dok smo gradili Fabriku - sjeća se danas Žarko - na gradilištu već se mogao vidjeti inž. Simić, Mladen Jokanović, Đuro Miolčić, Stanoje Marinković, Aco Milovanović, Aco Stojanović, Vladislav Šiška... To su oni utemeljivači čija slika stoji u Fabrici. Dok Fabrika raste, već pokoja starija mašina stiže iz novosadskog Jogoalata. Fabrika se pokriva, a dole se udara drvena kocka, mašine se unose da ne kisnu.

Žarko ujutru radi na građevini, a popodne ide na kurs za kontrolora u budućoj fabrici. Tako, na Fabrici, Žarko je radio do marta 1953. a u Fabrici - od 18. juna 1954. godine. Čim je stigao, iako proizvodnja još nije počela, inž. Simić je za njega imao plan (pošto je već imao prakse u kontroli). Trebao je da radi u Završnoj kontroli, ali, da bi upoznao proces, jedno vrijeme bio je dispečer i poenter...

U Trebinju, tih dana, svi se pitaju kad će fabrika početi stvarno da radi...

- Prisustvovao sam jednom sastanku u hotelu "Leotar" kada je došao Čedo Kapor, mislim da je tada bio predsjednik Sreza. U jednom trenutku, dobro sam upamtio, on kaže Simiću: "Živadine, šta čekaš, puštaj Fabriku u pogon! Omladina čeka, treba da se živi u Trebinju! Nema više odgađanja!". Simić, tada mlad čovjek, rekao je: "Druže Čedo, biće to brzo!". Međutim, nije bilo lako zaustaviti Čeda. Mi mlađi ćutimo, gurkamo se i mislimo: "Teško ti ga, Živadine!".

Kakav je bio efekat ovog sastanka u hotelu danas je teško reći. Ni Žarko ne nagađa, ali se sjeća konteksta događaja...

- Ne znam kakve je veze imao Simić sa Jugoalatom u Novom Sadu, nekakve mislim da jeste, ali ne mogu da nagađam. Tamo je proizvodnja krenula, ali nije išlo dobro, mislim da nije postignut traženi kvalitet. Otud, Simić nije želio da se to ponovi. Inače, sve je radio studiozno, počev od organizacije rada do tehnologije.

Tada, radile su se samo glodane burgije. Na prvoj stazi bile su mašine “grosman” (vjerovatno ih još ima u Fabrici). Te mašine izglodale su prvu burgiju koja je iz Trebinja krenula na tržište. Žarko se dobro sjeća tog dana... 

- Tog jutra zove me Simić i kaže: “Danas puštamo u pogon Fabriku”. Rekao mi je da idem na “prvu liniju”, tamo je poslovođa Sabrija Galijatović. Podvukao je da sve pratim i kontrolišem kako bismo napravili dobru burgiju.  Šta ću sad? Nije mi lako, Ipak, u završnoj kontroli imam sve što treba, zadužio sam alat i instrumente. Sjeo sam i napravio "snimački list". Uzeo sam crtež po kome će se burgija praviti, unio sve dimenzije. Ne sjećam se tačno ko je napravio tu prvu burgiju, ali znam da je tu, ipak, najznačajniji bio Aco Milovanović. Mnogo je vremena prošlo, mnogo se toga zaboravilo. Naravno, tu su se iskupili i drugi radnici, drugi majstori. Kad je sve bilo gotovo, kad sam sve iskontrolisao, odnio sam burgiju inž. Simiću. Kad je sve pregledao, nije krio zadovoljstvo. Rekao je da tako moramo nastaviti, da moramo voditi računa o kvalitetu, inače - nema nas!?

Žarko kaže da je inž. Simić bio prosto opsjednut kvalitetom...

- Uvijek mi je govorio: "Žarko, nemoj da prođe ništa loše!". Dešavalo se da mi kucne na staklo i kaže: "Dođi!". Primijetio na navoju malo opaljenja, čelik se malo plavucka. On mi to pokazuje i govori: "Nemoj ovo da ti prođe!". Toliko je bio pažljiv i precizan od prvog do posljednjeg dana koga je proveo u Fabrici.

Žarko je često kontaktirao sa Simićem, jer je sav svoj radni vijek  proveo u kontroli kvaliteta. Počeo je kao kontrolor u Završnoj kontroli, nastavio kao glavni kontrolor, pa kao poslovođa završne kontrole, kao glavni poslovođa kontrole proizvodnje, pa kao šef kontrole Fabrike bušećeg alata.

Zato, pitao sam ga je li mu posao kontrolora ikad dosadio? Nije razmišljao ni sukund, odgovorio je s nokta.

- Nije! Svoj posao uvijek sam slatko radio. Mogu vam reći, jedva sam čekao kad ću doći u Fabriku. Uvijek, porodica mi je bila na prvom, a Fabrika na drugom mjestu. Toliko sam bio unesen u svoj posao. I to ne samo ja, nego i sve moje kolege i drugovi iz ondašnjih generacija. Sve je to tako išlo negdje do sedamdesetih godina. Tada dolaze nove, mlađe generacije, mnogo više radnika se zapošljava u Fabriku. Kapije su širom otvorene, ponekad zaposlilo bi se i po poedeset radnika dnevno. Već osamdesete, nemamo onu disciplinu kakvu smo imali šezdesetih godina.

Iako su kontrolori bili dobro plaćeni, posao im nije bio nimalo lak.

- Vazda smo bili u “vatri”. Nekad bi došlo i do sukoba. Radnik misli da je dobro uradio, a kontrolor kaže: "Ne valja ti to!". Dolaskom inž. Vita Vujovića za šefa kontrole, suzbili smo tu napetost - prešli smo na metodu statističke kontrole. Uzimali smo adekvatan uzorak i kontrolisali tzv. “kvalitetne karakteristike”.

Kako je to funkcionisalo?

- Pojednostavljeno da kažem... Od hiljadu komada, na primjer, uzeo si 100 komada za kontrolu vrha, a dužinu burgije pregledaš samo na 10-15 komada. Otkud taj raspon u uzorku? Otud što dužina, kao karakteristika, ne utiče mnogo na kvalitet burgije. Ako je burgija i nešto duža ili kraća, opet će bušiti, ali, na primjer, ako vrh nije 118 stepeni - ne valja, ako nije dobro naoštrena opet ne može bušiti. Znači, za kontrolu važnijih kvalitetnih karakteristika, uzorci su bili veći.

Tih godina kvalitet je normiran i u fabričkim pravilnicima, međutim, papir je bio jedno a život drugo. Zato, uveden je sistem samokontrole. Žarko ga opisuje u par riječi...

- Kad radnik napravi burgije, on sve to složi, pa onda odvoji ono što je kvalitetno, ono što mu je sunjivo, i ono što ne valja. Ako je sve dobro uradio, dobivao je stimulaciju od 5 do 10 posto. Na taj način, imao je priliku da zaradi više, a, istovremeno, u značajnoj mjeri smanjili su se sukobi sa kontrolorima ili sa poslovođama i drugim  rukovodiocima. Sistem samokontrole potpuno je zaživio, i tako se radilo sve do rata.

Tih godina, i radnici su znali reći: od kontrole je napravljena prava nauka. Često, Fabriku su obilazili stručnjaci iz raznih naučnih instituta. Tako, koncipiran je sistem bezdefektne proizvodnje.

- Kad sam ja pošao u penziju, taj projekat bio je pri kraju. Sastojao se u tome da se prati rad na određenoj mašini, na određenoj operaciji. Ne da bi se znalo koliko je ko uradio, nego da bi se blagovremeno intervenisalo, i da bi se, odmah u procesu proizvodnje, otklonio svaki defekt, da bi se na vrijeme spriječilo da dođe do kvara. Čim se primjeti kritčino odstupanje od zadate mjere, vrši se korekcija procesa. Na taj način, proces je bio pod potpunom kontrolom. Cilj je bio da se sasvim otkloni kvar. Do tada, redovno smo pratili kvar, imali smo i jedno skladište za robu koja nije zadovoljavala naše standarde. Poslije, ljudi bi to razabirali, ponešto bi se popravljalo, a ono što se nikako nije moglo iskoristiti, išlo je u kantu, za željezaru.

Da bi stvarno vidIO gdje je sa kvalitetom, rukovodni tim razvio je i druge metode praćenja onog što se događa.

- Imali smo tim za obradu tržišta. U taj tim ušli su samo stručni ljudi. Oni su između sebe podijelili tržište i to su stalno analizirali. Naši ureznici, na primjer, odu u "21. maj", ali dolazi nam informacija da nešto nije u redu. Naši ljudi tamo odu da vide u čemu je problem. Ispitujući kako radi naš alat, ispituju i druge alate. Tako smo dolazili do brojnih, veoma korisnih zaključaka i saznanja.

U svojoj branši, tako, IAT je postala sinonim kvaliteta. Žarko danas ocjenjuje da je kvalitet u IAT dostigao vrhunac već sedamdesetih godina (“a možda i malo ranije”). U jednom trenutku, u kontroli IAT bilo je osamdesetak zaposlenih...

- I zato, zbog takvog uspona u kvalitetu, moj radni vijek u Fabrici protekao je u zadovoljstvu, u jednom velikom elanu i radu sa kolegama kao što je Savo Čolović, Tomo Marić i ostali. Dosta sam u Fabrici doživio lijepih i sretnih dana. Najsretniji sam bio kad bi čuo da smo postigli vrhunsku proizvodnju i odgovarajući kvalitet... Jedno jutro, sekretarica direktora Ranka Gluščevića zove nas da dođemo. Mi došli, kad (?), gore nas čeka kafa. "Šta je ovo, direktore?", pitamo s vrata, a on kaže: “Pozvao sam vas da vam kažem da smo postigli rekordnu proizvodnju. Čini mi se 2,9 miliona komada burgija!? To je bilo osamdesetih godina. Mi presretni, kažemo. "Biće sada para!". "Dobro, biće", odgovara on, ali već se gradi fabrika u Nevesinju...

Pošto u fabrici, ipak, nikad nije bilo lako zaraditi dinar, pitao sam Žarka je li ikada dolazio u iskušenje da napusti IAT?

- Ne nikada - opet je odgovorio s nokta.

Ni onih godina kad se išlo u Njemačku?

- Ne, ni tada. Bilo bi to za mene kao ubistvo, mislim da me neka viša sila izvela iz Fabrike. Ja sam Fabriku smatrao svojom kućom i jedinim izvorom svoje egzistencije. Ali, pred penziju već sam se razočarao, javljaju se loša raspoloženja, nacionalizam, bojkotuju se odluke Radničkog savjeta, Upravnog odbora, direktora... Nije mi to nimalo sjedalo. Otišao sam u penziju 1989. potpuno razočaran. Neke pojave nisam mogao ni da shvatim ni da prihvatim?

Mislite na štrajkove tih godina?

- Da. Ja sjedim u kancelariji sa 4-5 kolega a u menzi grmi. Ulazi jedan kontrolor i viče: "Šta čekate tu, što ne idete!?". "Đe da idem!?", pitao sam ga. "Pa tamo, u menzu!". "Napolje, i zatvori vrata!", samo sam mu to rekao. Nisam htio da idem, meni tamo nije bilo mjesto. Meni Fabrika nije bila to što je njemu. Takve stvari su me iritirale. Zato sam jedva čekao da odem u penziju...  

dileme oko izvoza

- Prvi kupci IAT - sjeća se Žarko Anđelić - bile su firme sa domaćeg tržišta. Na primjer, motorna industrija Rakovica, "Famos" Sarajevo... Kasnije, počeli smo da izvozimo na Istok. U jednom trenutku, dobro sam zapamtio, komercijalni direktor Momo Bratić pita me ima li u završnoj kontorli "merzera". Tako je zvao one velike burgije koje smo tada radili...

Oko izvoza, jedno vrijeme bilo je dilema. Dobro pamtim (1964-65. bio sam predsjednik Radničkog savjeta), diskutuje se treba li izvoziti burgije na Istok po nižim cijenama? Jedan ekonomista dokazuje da to nije pametno. Ali, naša orijentacija već tada je bila da idemo u izvoz, iako prodajemo jeftino. Problem je bio kako kupiti čelik ako ne izvoziš. Otkud devize?

Bruno suša

- Bruno Suša, dobitnik nagrade AVNOJ-a, u završnoj kontroli IAT formirao je opitnu radionicu u kojoj je ispitivan kvalitet funkcionalnosti. U početku, samo je on ocjenjivao kvalitet od 1 do 3. Kvalitet "1" bio je onaj kada se nakon bušenja na burgiji uopšte nije moglo poznati da je bila u mašini; kvalitet "2" - vidi se da je malo radila; kvalitet "3" - počela malo da se tupi ali još uvijek dobro radi. Tog kvaliteta "3" u našoj proizvodnji moglo je da bude samo 5-6 procenata. Moram reći, od Bruna sam naučio najviše o kontroli kvaliteta.

- Osim toga, on i Aco Milovanović bili su ljudi koji su pravili mašine i dijelove mašina. Napravili su i glodalicu za proizvodnju malih burgija, naziv joj je bio MIS, "Milovanović i Suša". Poslije, kad su se javili OOUR-i, 1974. ja sam prešao u OOUR 5, a Bruno odlazi u Pogon 2, u Konstruktivni biro i tamo radi na proizvodnji novih mašina. Tu se još više pokazao. Zato je dobio i nagradu AVNOJ-a.

- Bruno je bio povučen i tačan čovjek. Nije bio pristrasan. Nije volio ni privilegije... U jednom trenutku, zatrebao nam je jedan laborant. Ja u proizvodnji imam jednog dečka u vidu, dobar, vrijedan. I predložim ga Brunu. A on vrti glavom. Zašto? Taj dečko se lijepo nosio, sa kravatom dolazio i za mašinu. Bruno kaže: "Sumnjam da je dobar". Tako je odbio moj prijedlog.

- Kad sam ja bio predsjednik Radničkog savjeta, Bruno je bio sekretar fabričkog komiteta. U pripremama sjednice Radničkog savjeta, svi se nađemo da se dogovorimo o dnevnom redu. Na kraju dogovora, pita se šta kaže predsjednik Radničkog savjeta? Ja kažem: “Čućemo odluku Radničkog savjeta”. A šta kaže sekretar Komiteta, a Bruno kaže: “Čuće se poslije sastanka Komiteta”. “Možeš li sada reći?”, pitaju ga drugi. “Ne, nisam ja Komitet, ja sam samo sekretar”, kaže Bruno.   

ČEDO I BRANKO

- Imali smo jedan viljuškar, ni mali ni veliki. S njim smo ubacivali prve mašine. Kako su već sve mašine došle, mi na Radničkom savjetu odlučimo da ga prodamo. Zainteresovani neki iz Splita. Ali, čuo to Čedo Kapor, i došao na sastanak u hotel “Leotar”. Nije mnogo čekao, odmah je rekao: "Čuo sam da prodajete viljuškar!? To ne može! Nikako ne može! Taj viljuškar ne smije da ide iz Trebinja! On treba Fabrici, neće Fabrika na ovome ostati! Doće još mašina! Trebaćemo i veći viljuškar! " Božo Grčić iz Dubrovnika počeo da se suprotstavlja, kaže da je to sputovanje radničke samouprave, kad Čedo skoči i vrisnu: "Ćuti, ti nemaš pravo da diskutuješ o radničkoj samoupravi, to može Željko Primorac!".  Željka su protjerali iz Amerike kao naprednjaka... Taj viljuškar i sad je u Fabrici, ne znam koliko je mašina preko njega prešlo. Volio bih da čeka nove...

- I direktora Branka Vuleševića dobro sam zapamtio, često smo putovali zajedno. Branko je bio vrlo uticajan izvan Trebinja. Ljudi su ga priznavali i poštovali po cijeloj Jugoslaviji. Njemu se malo zamjerala da nije dovoljno ulagao u razvoj. Ali, treba zapamtiti, Branko je dosta brinuo o standardu radnika...

 Imao je pizitivan duh, bio je energičan, i nije se borio samo za fabriku, nego i za trebinje i za Hercegovinu. Pozvao bi dubrovačke ljekare pred novu godinu, poslao bi autobus po njih i doveo ih u Trebinje na zakusku. Nije to radio slučajno. Imali smo tada samo onu bolnicu u Zasadu. Kasnije, ako bi se desilo nešto nekom radniku, ili bilo kome drugom u Trebinju, bilo je dovoljno da Branko samo okrene telefon. Sjećam se, kad se razbolio jedan naš radnik.Morao je hitno za Beograd, a avion, zbog nevremena, ne može da sleti na Ćilipe. Branko uzme telefon, i za neko vrijeme javi se iz Prijedora pilot vojnog aviona koji se spušta. Kola kreću iz Trebinja, a pilot već slijeće na Ćilipe. Radnikastave u taj avion, i prebace ga u Beograd.

- Branko je bio uvijek spreman na sve. Pošli mi u Beograd, vozi nas Picek. Uz bradinu, zadimio snijeg, kolona se uhvatila. Picek treba da stavi lance, ali nekako se ne snalazi. Nešto traži. Šta je, Picek? - pita Branko. Nemama baterije - žali se Picek. A Branko otvara tašnu, vadi vateriju i kaže: “Evo ti, Picek!”. I na takva iznenađenja, eto, bio je spreman. Poslije, došli mi u Sarajevo, kasnimo, ali voz čeka. Otpravnik je bio jedan Trebinjac. Pozdravlja nas na peronu i požuruje:”Đe si, Branko, dvadeset  minuta zadržao sam voz zbog tebe!".  

savo čolović - od temelja DO KROVA INDUSTRIJE ALATA

FABRIKA - STAMBENA ZADRUGA I BANKA

Savo Čolović (1931) počeo je da radi prije nego što se otvorila Industrija alata. Zbog tadašnjeg ubrzanog programa nastave, ondašnja gimnazija skraćena mu je za godinu dana, i on se, u nekoliko poteza, našao u mostarskoj učiteljskoj školi. Ali, tamo nije dugo ostao. Završio je jedan razred učiteljske i pobjegao, iako je dres trebinjskog  "Jedinstva" zamijenio dresom "Veleža". Čim je počeo da uči u Mostaru, saznao je da će,kad završi školu, raditi u nekom mjestu kod Prozora, u Rami.

Nije mu se išlo iz Trebinja, a već je sanjao da se, kao otac, zaposli na željeznici. Sve kasnije neće ići glatko jer je Savo iskočio iz tadašnjeg plana, međutim, nekako se snašao, i sa željeznice prelazi u Opštinu koja je tada brojala tridesetak zaposlenih. Mogao je tako da bira poslove, jer (sâm danas podvlači) - bio je pismen. Doduše, iako je bio zaposlen u Opštini, nije mu samo olovka bila u rukama. Katkad, zapala bi ga i lopata. Tako, jednom prilikom, uputili su ih u Goricu. U Perovića vinograd - da tamo “traže” temelje za novu fabriku.

KAd se Savo 1953. vratio iz vojske Fabrika se uveliko gradila. Ubrzo, stigla mu je naredba da krene u večernju industrijsku školu.

- U Trebinju je tada - sjeća se Savo - bila jedna garnitura tehničara (Mladen Jokanović, Božo Prcović, Mirko Čolović, Ladislav Šiška, Pero Isakov, Miloš Avramović, Miro Porobić...). Bili su više cijenjeni nego danas inžinjeri. Šiška je, na primjer, bio Simićev pomoćnik. Tako, ujutru sam radio na željeznici a popodne išao u školu u kojoj su nam uglavnom predavali tehničari koje pominjem. Mene je zapalo posebno odjeljenje - za kontrolu kvaliteta. Bilo nas je dvanaest (Duško Čučković, Žarko Anđelić, Krsto Petijević, Draga Petrušić, Vahida Zelihić...) Na kursu, morali smo poznavati dva zanata, ja sam morao tri. Strugar, glodač i termička obrada. Jedan dan učili smo teoriju, drugi dan praksu. Radili smo u radionici gdje je nekad bila Vencelova radnja (kasnije Industrijska škola). Tamo je bio Mladen Jokanović, Dragan Kovandžić, Stanoje Marinković, Aco Milovanović, Željko Primorac, i drugi koji su nam predavali praksu. Sve je to nadledao inžinjer Živadin Simić.

VEĆ u školi Savo je znao da ga u Fabrici čeka jedna prostorija u koj je i ljeti i zimi 200 C - “Precizna kontrola”. Uz to, išlo mu se sa željeznice, iako mu je otac govorio: “Đe ćeš, sine, Armija i željeznica, to ti je jedno, nema sigurnijeg posla!".

- Kad sam dao otkaz, na mene vatra. Ali, izvukao sam se, rekao sam: "Naredio, bogami, Komitet, moram u Fabriku!".

Od prvog dana, Savo je počeo da radi u kontroli.

- Probni rad imao sam u završnoj kontroli. Šef opitne radionice i završne kontrole bio je Bruno Suša. Bio je tu i Žarko Anđelić, glavni kontrolor. Poslije toga, prešao sam u kalionicu. Tamo je bilo stotinu problema. U laboratoriji je bio Miloš Avramović, inžinjer Nikola Sedlar, kasnije dekan Mašinskog fakulteta u Sarajevu, on je bio šef. Radilo se dopodne i popodne. Subotom i nedeljom. Uvozio se čelik, ali ubacivali su svega i svačega. Kali se, a jedna burgija ispane dobra, druga mekana, treća pretvrda. Srećom, već smo imali aparate za ispitivanje tvrdoće, imali smo i jedan multitest aparat, to je jedna elektronska cijev kojoj se našteluje gornja i donja granica. Sjedeš pored, i kroz onu cijev puštaš burgije. Tu sam zaposlio jednog ašeg invalida, Panta Mijovića. Išao je na štakama, ali radio je odlično. Donesu mu burgije, i on cijeli dan gleda. Mogao je i da priča sa drugima, a da radi svoj posao.

U Kalionici, kod Mira Porobića, Savo je proveo pet godina. Inače, kako sam kaže, Simić je poklanjao posebno pažnju kaljenju. Govorio je: "Ako je burgija dobro okaljena, ona će bušiti kako je god naoštriš".  

- Da nam je otac bio, prema nama ne bi bio bolji. Vazda je imao lijepu riječ i koristan savjet. Koja bi god delegacija dolazila, vazda bi je svratio kod mene. Prethodno bi me nazvao telefonom i rekao da naštelujem aparat ako mi ne radi.

Tih godina, u Fabrici, nisi se mogao popeti stepenicu više ako nisi učio. Zato, kad je postao poslovođa, Savo je nastavio da se obrazuje. Otišao je u Tvornicu strojeva Alipašin most i tamo položio ispit za kvalifikovanog radnika. Naravno, i dalje mu je specijalnost bila kontrola.

- Kontrola kvaliteta tako pratila me korz cijeli život. Poslije tog ispita u Sarajevu, upisao sam se u majstorsku školu, tri godine smo išli da bi postali visokokvalifikovani radnici (VK). Tada je bila oformljena i večernja tehnička škola. Ko je bio bliže kancelariji, taj je išao u tehničku, a ko je bio u proizvodnji, taj je išao u majstorsku školu. Kad sam i tu školu završio, i dalje sam bio poslovođa.

Godine tako prolaze, a mijene u društvu, povremeno, mijenjaju ponešto i u Industriji alata.

- Negdje oko 1968. godine bila je privredna kriza. Dinar je otišo jedan naprema sto. Tada je mnogo dobrih majstora otišlo u Njemačku. Otišla je većina onih koji su došli iz drugih krajeva Jugoslavije. Otišli su i Šiška i Isakov. Oba su bili iz Novog Sada. Ali, mi "domaći" smo ostali. Nije još bilo mnogo inžinjera, ali tehničari su bili od velikog značaja za Fabriku. Kad bi dolazili, znalo se da traže stan i ženi posao...

Dolaskom inžinjera, fabričkih stipendista, štošta počinje da se mijenja...

- Tih godina - kaže Savo - posvećuje se nevjerovatna pažnja školovanju. Kasnije, u Novom Sadu, nas 80 upisalo je organizaciju rada. Tri godine smo učili do zvanja pogonskih inžinjera. I nakon toga, u poslu, stalno se nešto učilo. Nije bilo izbora, nagonjeni smo da učimo, morali smo učiti i radi radnog mjesta, ako ti nećeš, doće drugi... Ipak, najveći pomak imali smo kad je za šefa glavne kontrole na nivou Fabrike došao Vito Vujović. Vito je i magistrirao na kontroli kvaliteta a Ivo Bakija je, čuo sam, doktorirao na kvalitetu. Na osnovu Vitovog rada, provodio se sistem kontrole u Fabrici. Na taj način, osvojili smo svjetsko tržište. Ja sam tad bio poslovođa, ali stalno u kontroli, sve tako do penzije. U međuvremenu, obučavao sam druge i rukovodio kontrolom u novim fabrikama (Nevesinje, Posušje, Ravno, Hum, Grahovo). Bile su to godine kad ništa nije moglo izaći na tržište ako to završna kontrola nije odobrila.

Posljednjih 15 godina u IAT Savo je radio kao rukovodilac odjeljenja “Razvoj sistema za obezbjeđenje kvaliteta”. Učestvovao je u izradi više projekata i dok je  šef kontrole bio Stjepan Vlahović...

- Intenzivno se počelo raditi na razvoju od sedamdesete pa sve do rata. Napravljen je OOUR 5, pa OOUR 6, specijalni alati, pa Fabrika noževa, burgija od tvrdog metala. Sve sam to morao obilaziti. Naravno, svudje je bio postavljen kontrolor koji je išao od mašine do mašine.  Prekontroliše komad-dva i kaže: radi ili zaustavi. Nisi smio raditi seriju što nisi imao ovjeren komad od kontrole. Kontrolor ga ovjeri i dâ ti mjeru, odnosno toleranciju koje moraš da se držiš. Svaki komad koga si pokvario morao si odvojiti, kontorlisalo se samo ono što je dobro.

Naravno, posao u kontroli nije bio fizički težak, ali kontrolori su stalno morali da budu aktivni, i nikad daleko od mašina.

- Naravno, bilo je i onih koji su mirovali, sjedili, onih koji su mjerili cijelu seriju. Nađe se uzorak po nekom standardu, pa ako ima više loših komada, prebira se cijela serija.

Je li se kontrolisalo na isti način neovisno od toga kome kupcu ide koja burgija?

- Svakome jednako, tako se radilo. Nije smio na tržište izaći proizvod koji ne valja.

A da li je bio poseban režim kad se radilo za “Boing” ili za “Daglas”?

- Bila je samo strožija kontrola. Uziman je veći uzorak. Međutim, i radnici su bili obučeni. Pitali bi: "Za koga ide!?". Neko bi rekao: "Za Daglas!", i on bi omdmah znao kako treba da radi. Ako je serija bila "za trgovinu" već bi to išlo malo drugačije. Mada, ni tada kontrola nije popuštala. Znalo se vratiti po 5.000 burgija ili 1.000 ureznika...

Pitao sam Sava pamti li slučaj da je neko od nadređenih zahtjevao da se nešto “propusti”?

- Vrlo, vrlo rijetko, međutim, postojao je mjesečni plan proizvodnje. Na početku mjeseca vidi se da je “ulaz” u završnu kontrolu lošiji a kad dođe kraj mjeseca prave se “gomile”. Tada bi mi ponekad malo “popustili”. Bilo je važno da se ostvari plan. Od izvršenja plana zavisila je i plata. Jednom smo tako “popustili” i došla je reklamacija. Ali, ni tada direktor nije naredio da popustimo, više nas je "obrađivao". Nakon mjesec i po dana stigao je teleks metar dug, sve po onim dimenzijama koje smo mi prethodno odvojili. Tada, naš čovjek, sa predstavnikom iz Slovenije, išao je u SAD na reklamaciju. Bilo je u pitanju oštrenje. Oni su to preoštrili ali su to naplatili koliko je burgija koštala?! Sjećam se, tada nas je direktor pozvao i rekao da smo bili u pravu Stjepo i ja. Poslije nije dao da prođe bilo šta što nije za tržišta.

Kakav je, u cjelini, bio radnički standard? Plate u Fabrici nikad nisu bile najveće u Trebinju, ali, ipak, bilo je godina kad se dobro moglo zaraditi...     

- To je počelo od Branka. On je mnogo vodio računa o radnicima i brzo je reagovao. Sjećam se, održavala se neka konferencija Sindikata u Mostaru, ja sam tamo čuo da je rudnik Mostar formirao stambenu zadrugu. To mi je ispričao kolega iz “Sokola” a ja sam to poslije ispričao Branku. Za mjesec dana kaže mi da je odlučio da treba da formiramo zadrugu. Uz to, moli me: “Podrži to kroz Sindikat!” A ja jedva dočekao. Zamisli, praviš kuću, a dobiješ materijal 20 posto jeftinije u trgovini. U Fabrici je bio Odbor koji je dijelio lokacije. Ja sam 1959. uselio u svoju kuću. A zadruga je formirana 1960. godine. Sve ove kuće okolo, i Police i Gorica, sve je to izrađeno preko zadruge. Kad sam 1957. počeo da radim, pitali su ko ono pravi kuću u onom kršu. Kolika je kuća, toliko smo kamena izvadili, i ozidali. U svemu tome velika je zasluga Brankova. On je isposlovao još nešto veoma važno. Izdvajalo se tada 6 posto od bruto plate za društvenu stambenu izgradnju. On je postiga da pola te svote ide za društvenu izgradnju a pola za Zadrugu. Većina zaposlenih bili su članovi zadruge. Dosta se radilo svojim ličnim radom. Svi bi ti dali ruke. U Zadruzi nisi mogao dobiti lokaciju ako nisi pomagao drugima određen broj sati.

Uz Zadrugu, fabrika je imala i svoju banku, poznatu pod nazivom “Kasa uzajamne pomoći”. Radnici su mogli da dobiju pozajmice (kredite) bez kamata.

Sve tako je išlo do posljednje decenije 20. vijeka.

Da li će opet?

O tome, očito, ne razmišljaju samo oni koji danas prolaze kroz goričku kapiju...                                              

ĐORĐOV PRIMJER

- Bilo je lijepih dana u raznim periodima, bilo je i teških. Međutim, od 1970. do devedesetih, ko je htio raditi, mogao je dobro zaraditi. Bilo je radnika koji su imali veće plate nego njihovi šefovi odjeljenja. Radili su na normu, ali se nisu odmicali od mašina. Tako, došao  jedan Đorđo, nekvalifikovani radnik, radio prije u Kombinatu, rezao lozu. Tamo bila neka kriza a nama falilo radnika. Došao je kod mene i kod Toma Marića. Radio na okruglom brušenju ureznika. Pravio je kuću i od mašine se nije odmicao. Imao je platu višu nego poslovođa. Ali, ujutru, u 6 sati, on je već prvi komad napravio. A drugi radnici popiju kafu. Ode se na doručak u devet sati, a on u devet i deset. Kaže: “Nek prođe gužva!”. Čim jede, u devet i po, on je opet bio za mašinom. Tako do kraja radnog vremena. Sa njim je bilo 5-6 radnika koji su se žalili da im je mala plata. Vito ih jednom zovne da mu kažu u čemu je problem, a prethodno popričao sa Đorđom. Nisu uspjeli, Vito im je rekao: kad može Đorđo, do juče radnik u poljoprivredi, možete i vi, stari metalci.

FABRIČKI POLICAJCI

- Inžinjera Simića bolje sam upoznao kad sam krenuo u kontrolu sa grupom iz škole. Tada nam je održao posebno predavanje. Rekao nam je da smo “fabrička policija”, da nas neće niko voljeti (i bilo je tako), ali, kaže, ako vi popustite - popustiće Fabrika, nećemo imati tržište. A, ako vi budete dobri, Fabrika će se probiti na svjetsko tržište. I tačno je to ostvario. Od svih nas je tražio da učimo. “Ako misliš raditi”, govorio je, “moraš znati šta radiš”. Strašno je poštovao one koji su učili i napredovali. U cjelini, od njega je krenulo sve, a posebno sistem kvaliteta i sistem obrazovanja. On je svemu tome temelj udario.

SEDLAROV SAVJET

- Kad su se prvi put dijelili stanovi na Radničkom savjetu, interesantno mišljenje dao je inž. Nikola Sedlar. Svak ima nekog svoga, svak za nekog navija, a fabrika u prosjeku mlada. Ljudi su se ili oženili ili bi da se žene, svima trebaju stanovi. Počeli smo sa tom sjednicom u četiri a završili u deset, i ni jedan stan nismo podijelili. Sedlar, koji je  u Čehoslovačkoj završio zanat, tehničku školu i fakultet, kazao je: "No, direktore, ne praviti stanove u gradu, praviti put za Zubce, što će Gojku Spaiću (bio mu je kalioc broj jedan) stan u gradu kad ima vilu na Zupcima, treba mu napraviti put i dovesti svjetlo. Ja sam išao 60 kilometara u Čehoslovačkoj na posao, svako jutro stizao sam za pola sata, a meni od Vregova do Gorice treba pola sata?!" Poslije, krenula je izgradnja puta za Lastvu, za Ljubomir, Zubce.

industrija alata - prvi koraci u mašinogradnji

OD BURGIJA DO HIDRO-MOTORA

Vidak Šuletić

Iako je IAT proizvodila širok spektar reznog alata, sinonim za fabrirku dugo su bile burgije. Mlađe generacije jedva da su čule sa složene, specijalne alate koji su se proizvodili u Fabrici, a i za mašine u čiju se proizvodnju ušlo ambicioznije, nakon onog poznatog razvojnog talasa koji je započeo sedamdesetih godina.

Trebinjac Vidak Šuletić (1938), dipl. mašinski inžinjer, danas mnogo može da kaže o tom projektu, prvo zato što je u Fabriku došao u godinama kad je sve to pomalo naslućivano, a, naravno, i zato što je rukovodio fabričkim FAM-om (Fabrikom mašina).

Fabrika je na Vidaka računala prije nego što je dobio diplomu Mašinskog fakulteta u Sarajevu. Vidak je bio stipendista IAT, i kada je, kao diplomirani inžinjer,  zakoračio u IAT, imao je dosta elana ali i dragocjenu praksu mašinskog tehničara u avio-industriji.

Ipak, već prvih dana, Vidak će shvatiti da u IAT mora istovremeno i da se radi i da se uči.

- Primljen sam u novu sredinu od strane rukovodnog i stručnog tima i odmah dobio zaduženje i program stručnog usavršavanja, koje je, što sam kasnije i sam primijetio, bilo na zavidnom nivou, po čemu se IAT prepoznavala u oblasti metalne industrije.

Uz to, odmah je mogao da zapazi da u IAT ništa nije prepušteno slučaju...

- Da, na svim nivoima proizvodnog i poslovnog procesa postojali su ciljevi, programi i planovi rada, ali, uz sve to, uspostavljen je sistem kontrole njihovog izvršenja. Planiranje svih aktivnosti prihvaćeno je i doživljavano kao osnov rada i uspjeha na svim nivoima. Takva organizacija omogućila je da se razvije proizvodnja alata prema svjetskim dostignućima sa zavidnim nivoom kvaliteta koji je tada zadovoljavao i najizbirljivija tržišta istoka i zapada. U svemu tome, ključni čovjek bio je Vito Vujović. Bio je pravi pobornik planiranja, predviđanja. Imali smo srednjoročne, godišnje, mjesečne, sedmične, čak nekad i dnevne planove.

Sistem kvaliteta u IAT izazivao je pažnju i na tržištu, ali i u stručnoj javnosti.

- To je bio ozbiljan, efikaksan i potpun sistem. Uveden je uz saradnju sa istaknutim naučnim radnicima iz te oblasti. Bio je to zaista odličan primjer mnogim proizvođačima u tada zajedničkoj zemlji. Zahvaljujući tom kvalitetu, IAT se razvijala u oblasti standardnog ali i specijalnog alata. Kao rezultat tog rada, stvoreno je devet fabrika za proizvodnju alata koje su bile tehnološki zaokružene, a, istovremeno, zajedno su činile pravog giganta u proizvodnji alata za metalnu i drvoprerađivačku industriju.

Kasnije će se pokazati da kvalitet nije samo otvarao tržišta, nego je omogućio razvoj poslovnih programa sa, kako se tada pisalo, većim učešćem pameti...

- To je išlo logično, proisticalo jedno iz drugog. Radeći na razvoju alata, IAT je stvarala kadar za konstrukciju i za proizvodnju pribora i uređaja za unapređenje proizvodnje iz oblasti alatne industrije. Zahvaljujući takvom prilazu, formirana je grupa stručnih, visokoobrazovanih i iskusnih tehničkih kadrova izraslih u postojećim pogonima. Usmjeravajući njihov rad (planskim prilazom poslovima i postignutim rezultatima), stvoreni su uslovi da se formira organizaciona cjelina čija će osnovna djelatnost biti konstrukcija, tehnologija i proizvodnja opreme za alatnu industriju. Rezultati postignuti u konstrukciji, tehnologiji, proizvodnji i primjeni uređaja i opreme, uz istraživanje tržišta, doprinijeli su da se IAT, u sklopu razvojnih poslova, odluči za formiranje Fabrike alatnih mašina (FAM) kao posebne organizacione, tehnološke, proizvodne i ekonomske cjeline u okviru IAT:

Početni proiozvodni program otvarao je brojne opcije i u domenu usluga i u domenu razvoja novih proizvoda, jer, uz proizvodnju uređaja i opreme za alatnu industriju za potrebe drugih fabrika iz IAT i drugih proizvođača u zemlji, FAM se bavio - remontom alatnih mašina za potrebe IAT i za potrebe drugih firmi.

Naravno, posebna priča bila je vezana za dva projekta, prvo za proizvodnju mašina modularnog tipa gradnje.

O čemu je tu riječ...

- Mašine modularnog tipa gradnje - objansio nam je Vidak Šuletić - upotrebljavaju se u proizvodnji dijelova u serijskoj proizvodnji na kojima ima više operacija. Osnovna karakteristika ovih mašina je u tome da su sastavljene od više modula koji se objedinjuju u funkcionalnu cjelinu po čemu su dobile naziv. Moduli koji su usvojeni u FAM-u bili su slijedeći: - obrtni podioni sto, jedinica za struganje, jedinica za istrugivanje, jedinica za glodanje i jedinica za brušenje. Mašinom se upravljalo numeričkim putem, odnosno posebnim sistemima koje su naši stručnjaci formirali za potrebe obrade dijelova na ovim mašinama.

Kako su ove mašine prihvaćene na tržištu?

- Nekoliko puta su izlagane na Međunarodnom sajmu u Zagrebu, gdje se za njih pokazao veliki interes, pa su sklapani brojni ugovori. Više takvih mašina i danas je u upotrebi van IAT.

Nakon mašina modularnog tipa, sa posebnom požnjom, u javnosti je ispraćena vijest da IAT počinje proizvodnju tzv. hidro-motora. Dokle se u tome otišlo?

- Da, to je trebao da bude veliki posao. U proizvodnju hidro-motora ušli smo zajedno sa institutom Mihailo Pupin, bila je napravljena ispitna stanica, obavljene su sve pripreme, osvojili smo tehnologiju i napravili motore. Oni prvi bili su ugrađeni na top "nora". Naši motori isprobani su i u bagerskom preduzeću u Beogradu. Čekali smo na znak da počnemo serijsku proizvodnju, međutim, poznati događaji to su onemogućili.

Proizvodnja motora bila je delikatna iz više aspekata. Prvo, rad za vojsku podrazumijevao je najviši kvalitet i rigorozan test. Taj hidraulički motor mogao je da se stavlja u točak a mogao je da upravlja cijevima na artiljerijskim oruđima. Dakle, u svim elementima bio je to dosta komplikovan proizvod sa uskim tolerancijama izrade, ali i sa visokom cijenom.

Ali, rat je zaustavio ovu razvojnu liniju IAT. Neovisno od današnje situacije, sasvim neobavezno pitam Vidaka - bi li se danas izazov tog ranga mogao prihvatiti.

On kaže kratko:

- Ne znam, sve je ostalo u glavama ljudi.

JASNO, teško da iko može reći da li će se u Trebinju opet proizvoditi mašine!? Da bi se nonovo ušlo u te projekte, uz potražnju na tržištu, koje danas nema, bilo bi potrebno povući mnogo sitnih poteza, napraviti mnogo “karika” koje bi činile “lanac”

Podsjećamo, nekad je to tako urađeno u IAT. Sistemom korak po korak, sa strpljivošću kojom se danas malobrojni mogu pohvaliti, IAT je osvojila svjetsko tržište.

U cjelini, čućete od mnogih, IAT je napredovala zahvaljujući planiranju “po svim pravcima”. Svaki detalj u proizvodnom precesu uklapao se u nešto veće, sve je bilo uzročno-posljedično povezano.

Logično je da se na kraju upitamo i ovo - šta bi se dogodilo kad bi jednu verziju jednog ovakvog sistema planiranja uveli u kompletnu lokalnu zajednicu, ili bar u administrativne i sve druge službe koje utiču ili bi mogle da utiču na razvoj?

P.S.

Poslije gornjeg upitnika, ipak da završim u vedrijem tonu. Koliko je plan postao opsesija fabričkih radnika govori slijedeća anegdota. Jednom radniku, umrla punica... Ljudi ga pitaju što nije otišao na sahranu o on viče: “A plam, ko će izvršit plam!?" “Plam” je za njega bio glavna stvar u životu.

MAŠINE ZA  POTREBE FABRIKE

- Godine 1978. postavljen sam za direktora Fabrike alatnih mašina. Prvo smo radili uređaje, pristroje za potrebe IAT, pa i neke mašine. Bruno Suša je radio konstrukcije pribora za alatne mašine. Poslije je došao Milan Bakmaz, postavljen je za rukovodioca Konstruktivnog biroa. Uz to, imali smo desetak inžinjera. Za potrebe IAT, proizvodili smo mašine za oštrenje kružnih testera, za oštrenje segmenata na segmentnim testerama, za oštrenje burgija koje su se izvozile za SAD (sa krstastim oštrenjem), itd...

SPECIJALNI ALATI

Pitao sam Vidaka koliko se u IAT otišlo u proizvodnji specijalnih alata?

- Nije to bila moja nadležnost, specijalni alaati radili su se u drugim fabrikama IAT, u “Šestici”, “Dvojci”, uvijek po narudžbi kupca. U toj proizvodi postigli smo veliki nivo. Imali smo jednu ekipu u okviru službe razvoja, koja bi, kad bi se neki alat završio, išla da ga testira kod naručioca. I tu se pokazao naš kvalitet, ti poslovi išli su nam dobro. Razvili smo i dosa alata za obradu drveta, radili smo glave za bušenje i za rudarstvo. Svakodnevno, otvarale su se nove šanse. Specijalni alat donosio je veću zaradu.

muva - od medvjeda

Na jednom sastanku, raspravljalo se o radu svih pogona u Fabrici, ljudi iznosili podatke, ovaj proizveo ovoliko, ovaj onoliko, ovaj izvezao milion, onaj dva. Sve se to nekako slijegalo, ali Vidakov pogon nekako ispada da stoji lošije. Priča se priča, i kako je u jednom trenutku bilo očito da debata ne vodi nigdje, za riječ se javio inž. Simić i jednostavno objasnio problem a prije će biti - nesporazum.

- Znate, ljudi, u čemu je ovde stvar. Svi koji su govorili pravili su od muhe medveda, svi osim Vidaka, on je napravio od medveda - muhu!

Neđo MARIĆ