KNJIGA S KOJOM U GETEBORGU ŽIVIM
KAKO JE ISIDORA SEKULlĆ O BALKANU PROMIŠLJALA I PISALA
(Isidora Sekulić: "BALKAN", izdavač "Plavi jahač group", dvojezično srpsko-englesko izdanje, urednik izdanja Nataša Marković, tiraž 1000 primjeraka, Beograd, 2003.)
Isidora Sekulić
Sada kada više ne živim u svome Trebinju, u Bosni i Hercegovini, i na Balkanu, nije da me ne zanima taj prostor koji zavičajem imenujem, s razlogom mu se sve češče vraćam, i o njemu promišljam kako zalazim u godine, u neminovnu starost. Zato sam, što bi se reklo "na dušak" i "iz prve" pročitao knjigu pod naslovom "Balkan" Isidore Sekulić, neveliku (samo oko 80 stranica) dvojezično srpsko-englesko izdanje, izdavača "Plavi jahač group" iz Beograda. Što se same knjige tiče, ona je ustvari sazdana od tri politička eseja: "Balkan" (napisan 1940.), "Problem malog naroda" (1932.) i "Usredsređujemo se" (1940.). Ali, ipak to nije sve. Na samom početku knjige nalazi se briljantno napisan i osmišljen tekst pod naslovom "Politike prijateljstva" urednice ovog izdanja, novinarke i književnice Nataše Marković. Na kraju, koju stranicu prije bilješke o književnici Isidori Sekulić, nalazi se tekst "Med i krv" (u podnaslovu: Između "Evropske Turske" i "Jugoistočne" Evrope) poznatog naučnika i balkanologa Darka Tanaskovića.
Promišljajući (i razmišljajuči) o Balkanu, sada već daleke, 1940. godine, Isidora Sekulić je zapisala: "Poluostrvo, naročito kad je vitko i vretenasto, dakle mnogo otrgnuto od zgrudvanog kontinenta i zgrudvanog ljudstva, to je zaista zaseban svet. Po svemu zaseban: po klimi i egzistenciji živih bića; po čudnim putevima, koji sa stena padaju u mora i galije; po duhu i kulturi, po veri, po društvu i politici. Zato što je takvo poluostrvo mnogo obliveno morem, i čuvano mnogim moreuzima, teško prodire u njega čovek, običaj, ideja i roba, ali kad uđe, onda samo teško može natrag i napolje. Poluostrva mnogo apsorbuju, rezervoari su. Na poluostrvima stoga, izvode se mnoge promene, vrši se u toku vremena veliki broj eksperimenata, teorijskih i praktičnih, u oblasti čiste misli, kulturnog rada, državnih ustrojstava, političkih metoda. Treba se setiti Skandinavije: njen mir traje više od sto godina, međusobni politički sporazumi ostvareni su na osnovi razuma i prijateljstva - da li su zbilja tamo na dalekom severu išli za Platonom! - njihove kulturno-društvene tekovine jedinstvene su. Setiti se treba Italije: raskidana na onoliko država i raznih državnih uprava koliko cela Evropa nije imala, a ipak sa humanizmom i umetnošću od koje je sva zemlja muzej, a muzeji svih drugih zemalja puni i ponosni. Setiti se treba Balkana: sa antičkom Grčkom i srednjovekovnom Vizantijom na njemu, sa najčudesnijim produktima staroga i srednjega veka."
Tako promišlja i piše Isidora Sekulić. Sadržaj ove knjige, tih političkih eseja, nije mi namjera da to prepričam i pojednostavljenim riječima iznesem pred čitaoca: šta je to književnica u Bilješkama jednog balkanofila htjela i šta je kazala. Ipak sam mišljenja da je za svakoga ponajbolje da knjigu čita i iščitava, polako i za sebe ponaosob.
Ipak mi se čini potrebnim da se kaže, precizno i jasno riječ-dvije i koja rečenica više o samoj Isidori Sekulič i njenom životu.
Dakle, kako stoji u naslovu "O književnici", da se pročitati "Isidora Sekulić je rođena 17. februara 1877. godine u Mošorinu, u Bačkoj. U kući Danila Sekulića, peštanskog pravnika, koji je godinu dana kasnije postao kapetan u Rumi, a zatim u Zemunu. Živela je u Beogradu više od pedeset godina i smatrala ga je svojim gradom.
Završila je učiteljsku školu u Somboru, viši pedagogijum u Pešti, doktorirala u Berlinu. Govorila je sedam jezika, a od desete godine učila je latinski i grčki.
Izvanredno je poznavala englesku, francusku, nemačku i skandinavsku književnost, umetnost i kulturu.
Zvali su je "apostol samoće". Na jednom od svojih putovanja, u Oslu, upoznala je Poljaka, dr Emila Stremickog, za koga se udala. Posle njegove naprasne smrti, u vozu od Osla do Berlina, do kraja života ostaće sama, posvećena književnosti i umetnosti. Volela je i poznavala muziku, slikarstvo.
Provela je 35 godina u prosvetnoj službi, kao nastavnik Srpske više devojačke škole u Pančevu, Više ženske škole u Šapcu, Druge ženske gimnazije u Beogradu. Radila je u našem poslanstvu u Londonu i u Leksikografskom odseku, Srpske akademije nauka.
Penzionisana je 1931. godine, pošto su joj školske obaveze dosadile.
Bila je prva žena akademik u Srba, primljena u Kraljevsku srpsku akademiju nauka kao dopisni član 1939., a kao redovni 1950.
Bila je prvi profesionalni pisac u Srbiji.
Bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije i osnivač Pen kluba, još u staroj Jugoslaviji.
Umrla je 5. aprila 1958. godine. Sahranjena je u Beogradu, na Topčiderskom groblju, skromno, uvijena samo u beli čaršav, bez govora i venaca, po običaju svojih predaka.
Ostavila je ogromnu duhovnu zaostavštinu. Najpoznatije knjige su joj: "Saputnici", "Pisma iz Norveške", "djakon Bogorodičine crkve", "Kronika palanačkog groblja", "Analitički trenuci i teme", "Njegošu knjiga duboke odanosti", "Mome narodu", "Govor i jezik, kulturna smotra naroda".
U novoj Jugoslaviji, posle djilasovog napada na njenu knjigu: "Njegošu, knjiga duboke odanosti", Isidora će u rezignaciji spaliti svoju drugu knjigu o Njegošu.
Živeći u vremenima tvrdog komunizma, nije slučajno govorila i pisala: "naćutah se, i nastrahovah se" "Pamtim i čutim".
Njena filozofija života, sadržana je u tri reči: rad, siromaštvo i čutanje!!!
Posle njene smrti, nad nekim tekstovima i knjigama vladala je, tiha cenzura, naročito nad onim sa religioznom tematikom.
"Plavi jahač" je 1997. godine, prvi put u Srbiji, izdao njen roman djakon Bogorodičine crkve, objavljen u Zagrebu 1919. godine. Knjigu koja je osamdeset godina bila sklonjena od javnosti.
Zaboravlja se da je kuća na Topčiderskom brdu, u Vase Pelagića, bila za vreme Drugog svetskog rata mesto otpora fašizmu.
Isidora Sekulić je bila jedan od retkih intelektualaca u tadašnjem Beogradu koja nije potpisala Proglas okupatorskih vlasti srpskim intelektualcima, nazivajući ga "Ugovor s đavolom".
Zaboravlja se da je njena "Topčiderska književna akademija" bila mesto podrške mladim piscima, mesto intelektualnog otpora i u vreme komunizma. U njoj su se učili pismenosti i književnim veštinama mnogi pisci i današnji akademici. Savetujući mladim piscima da uče strane jezike, da putuju, često je govorila: "I komunizam će proći"
Knjiga Isidore Sekulić "Balkan", koju sam našao sasvim slučajno u jednoj od geteborških biblioteka, zaista je malo remek-djelo i to je štivo koje se mora, zaista, iščitavati. I kako reče jedan moj prijatelj "Sa takvim knjigama se mora i treba - živjeti!"
I živjet čemo, zar ne!
Meho Baraković