tPočetna

PO TANKIM ŽICAMA
 

NEMOJ PRED OBRADOM
 

"Nemoj pred Obradom!"

U nas u porodici to se ponavlja odavnina.

Za tu opomenu ja sam čuo od đeda Obrada.

Čim bi neko spomenuo Franju, baba bi ga prekorila.

- Ne pred đedom!

- Ne pred Obradom!

- Ne da žalosni niste!

Naravno, radilo se o u austrijom Caru. Međutim, nije se to odnosilo samo na njega.

Nije se smio spomenuti ni barun djuro Babić, onaj koji je podigo novo Trebinje.

Odnosno, i smio je, ako je Obrad bio vani, ili, ako je spavao. Duboko. Po ponoći.

- Ne, kukala vam majka, ne spominjite ni Gavrila pred đedom. Pašće mu na pamet Ferdinand, pa će nas opet sve urnisati!

Njegov unuk zvao se isto Obrad. Godište 1923. Oženjen s LJubomira. Zakasnio za sve ratove i za sve revolucije.

Ali, sav je bio na đeda. Imao je i njegovog dara.

Neđe, pred rezoluciju IB, njegova majka stišavala bi i starije...

- Pričajte tiše, nemojte glasno, a, ako ćete glasno, nemojte što protiv Rusa. Obrad u čardaku čita, sve čuje šta se dolje priča.

Ako bi ko štogod i započeo, majka bi počela da ga zaklinje...

- Ne, kumim te Bogom i svetim Jovanom, strpi se očinjeg ti vida, nema sile koja će ga saulisat kad neko udari na Rusa.

Šta je poslije bilo sa Obradom, nije za veliku priču. O tome se sve i ne zna. Jedni, i u porodici, govore ovo, drugi ono. Jedni kažu da je "revidiro", a drugi kažu da je sve "izdržo", ali da mu zato, ni jedna koščica nije iz jednog komada.

- Kad su ga jednom snimali u bolnici, mislili da se pokvario rengen. Poslije se pričalo da je sav isprekidan: "Da na glavu stavi šešir, ne bi izdržo, sav bi se sasuo u cipelu!"

Sjećam se, negdje šezdeset sedme-osme, jednom sam, sa roditeljima, svratio do njega...

Dao mi je nekoliko onih "aluminijumskih dinara" i upitao šta učimo iz geografije. Kad đavo hoće, onda, desi se baš ono najgore. Ja rekoh Sovjetski savez, a on poče da se drma. U neko doba, pade na sto.

- Umrije li ili zaspa? - pito je moj otac.

- Opet je umro.

Oni bi rekli. "spava" kad ne bi davao nikakve znake života (međutim, ni tada nisi smio spominjati Ruse), a "mreo" je onda kad si, pred njim onako obamrlim i blijedim (ako sam dobro upamtio) slobodno smio i protiv Stalina (govorio je "Stalin" a ne "Staljin"?!).

Jednom tako, kad zu ga dokačili neki naši rođaci iz Kleka, za jednu noć  "mreo" je četiri puta.

Kad se probudio u Hitnoj, sestri, koja mu je dodala čašu vode, rekao je:

- Spasiba, Zoja, je li stigao gosjudar Nikita.

(Mislio je na Hruščova, na onog što je cipelom mlatio po govornici.)

Treći Obrad je vršnjak mog sina.

Donedavno, izgledao mi je potpuno normalno.

Ponekad, ušli bi u priču, i ja bih upitao...

- Mogu li slobodno, je li tu Obrad Mali.

- Jes, ali pričaj, još je derle, nećemo valjda i o njemu mislit.

U nekoliko prilika, tako, za svaki slučaj, priupitao bih za Obrada Malog...

- Pričaj, taj još ne zna ko mu glavu nosi!

Pogledam ga: igra se dijete, uopšte nas ne sluša. Ne sluša, ali, isto mi nešto govori da uvučem jezik, da mnogo ne oplićem, da pripazim...

Iz godine u godinu, vidim, ništa od Obrada Malog. Nije ni nalik ni Obradu Ćaći, ni Obradu Starom.

Sve mu svejedno?!

Samo se smije. Ništa ga ne interesuje.

Nije ni crn kao svi mi u familiji, nego poplav, oči mu svijetle, surutkaste. "Ko Švabu", govorila je baba.

- Božje dijete - davila ga je majka - nikad mu ni degenek nisam dala. U tu stranu sretnija sam nego ijedna moja sestra (njegova majka Ruža imala je četiri sestre).

Na ono "božje dijete", Ruža je "popila" prvo malo kritike, a onda izvrgli smo je šali na temelju onoga kako joj se eto dalo da rodi jedno tako fino, "baš kad oćete, i jeste božije dijete".

Da je baš tako, vjerovao sam do neki dan. Međutim, đavo nit ore nit kopa... Jedno jutro došao Obrad Mali sa mojim Davorom. Uvalili se u sobu i slušaju muziku. Zgrada se drma, ali nisu jedini, drmaju i oni s desna, da ne govorim o onim s lijeva. Oni svaku slavu slave. NJima je vazda praznik. Oni su "Jugoslavija u najmanjem i najgorem", nekoliko puta rekla je moja žena...

I tako, ja krenuo vani, a znam da Davor nema ključ. Kucnem na vrat (iako, kad su momci unutra, nikad ne bi kucao, ne bi ulazio, ne bi ih "dirao"). Vidim djecu unutra, digli noge u zrak, mašu glavama, šakama udaraju u nešto naviše. Na ušima im slušalice, na nogama čizme?! Priđem Davoru, i šapnem mu na uho da mu je ključ pored telefona, a on skoči, izgura me vani, i ciknu:

- Sad si ušo, i nikad više!

- Zašto, u čemu je problem?

- U tome što što tako iznenada ne smiješ da nikneš pred Obradom.

- Dobro neću više nikad.

- Nemoj ni predamnom, ali, pred Obradom: nipošto i nikad!

I nisam.

Ne pada mi na pamet da ga uznemiravam.

Zaobilazim i moga Davora.

I u njemu nešto čuči.

Šta, vidjećemo, ako neko stisne petlju i pred njim ipak izusti ono što već svi znamo da se - ne smije!?

J.P.P.