tPočetna

VRIJEME KUKANJA - KO ŽELI DA NAS UGUŠI U SUZAMA

TUŽBALICE NAJNOVIJEG VREMENA

Narikače su ponovo  počele   da   rade. Od ratnih godina nikada nisu bile traženije. (O tome je u prošlom broju govorio dr Sorajić.)  Ne zbog pogibija i sahrana, nego zbog opšte mode i tzv. "duha vremena".

Narikača je  i prije bilo. NJihovo rodno mjesto je Hercegovina i Crna Gora. Te "pjesnikinje tuge", čija poetska  žica potiče iz antičke Grčke, stvorile su poeziju bolnog, visoko-njegovanog književnog izraza. To je zaključila naša nauka o književnosti, to   je   opštepoznato  i    zna  se   naširoko.

Dakle, u tuženju i naricanju tradicije imamo, ali ono što  se danas dešava prevazilazi sve što se dešavalo nekad.

Danas, tuži  se  i   nariče kolektivno, kuka se u horu. Kuka se u kući, kuka na ulici, kuka u firmi, kuka u školi, kuka po državnim kancelarijama, kuka u državnim institucijama. Kuka se i kad ima, i kad nema razloga. Kuka se i kad se mora i kad se ne mora. Kuka se od prilike do prilike, a ponekad, kuka se i za "svaki slučaj".

Danas, ako ne kukaš, pomalo si sumnjiv.

Znam neke ljude koji zaista kukaju samo zato da se ne bi izdvajali, da ne bi skrenuli pažnju na sebe, da se pred masom ne bi ocrtali kao sretnici, odnosno - da sebe ne bi pretvorili u metu onih koji zaista imaju razloga da kukaju.

Kad se u društvu takvih neko iznenada i to sa dobrim razlogom  raskuka, oni tu "pjesmu prihvataju objeručke, i nastavljaju roniti suze niz obraze, trbušine i koljena. I cipele su im pune suza.

Tako skvašeni svojim hladnim suzama "saniraju situaciju" u svojoj pregrijanoj okolini.

Zna se, zavladao  je opšti pesimizam. Riječ je, slobodno se može reći, o epidemiji.

Nedavno, tako, jedan pesimista kome nikako da krene posao, ovako je izjavio...

- Da sad krenem da pravim kape, ljudi bi se počeli rađati bez glava!

Ima, naravno, i pesimizma s pokrićem. Prije par dana, u autobusu  za   Herceg Novi, kad su vidjeli ambise u zoni Petijevića, dvije Trebinjke se prepale. Ona starija  moli mlađu da pređe na desno sjedište autobusa jer ne može da gleda u "onu propast dolje".

Mlađa je na to odgovorila...

- Glupačo, stavi glavu u torbu, svakako ti je - u torbi!

Nemamo komentara, ni za Petijeviće, ni za dramu u autobusu, koji se, pun putnika, na ovom putu jedva može mimoići i sa biciklom?

KUKA se naravno, i to ponajviše, u medijima. Crne hronike su krcate. Ali, ne kuka  se  samo  u crnim hranikama. Kuka se na naslovnim stranicama, i u svim, posebno  u "udarnim"  TV vijestima.

Novinari  znaju   svoj   posao. Ako je vijest "bijela" može da prođe, a može i da ne prođe, ali, ako je "crna" - prolazi sto posto (tako je valjda od Homera).

Nema mnogo medija koji su se  oduprli ovom "crnom cunamiju" (i sinoć sam na TV gledao autentične snimke otvaranja jedne grobnice iz rata?!).

Dakle, u slučaju medija, suze su, direktno ili indirektno, naručene.

Nisu, naravno, mediji jedini, s njima ništa ne započinje. Kod  nas    se   masovno kuka i u Narodnoj skupštini. Prvo kukaju svi  jedni  na druge, pa onda kukaju svi zajedno (kad ih visoki predstavnik stavi uza zid).

Drukčije ne može.

Kukanje   je gotovo znak nekakve prisutnosti u svijetu  važanih stvari, znak razumijevanja onog što nam se događa, a, istovremeno, i vidan znak zabrinutosti za kolektiv, za cjelinu, za narod, za planetu.

Ako ne kukaš, ako nisi vičan  tom poslu, ispadaš pomalo blesav, odsutan, isključen iz glavnih životnih  matica, pa, na neki način, i poništen, otkačen, otpisan.

Danas kukaju i oni koji bi   htjeli   da   budu  doživljeni kao oci nacije. Oni  iznad kojih u našim   narodnim  i   državnim  "strukturama" nema nikog.

Kuka se, dakle, i s najvišeg nivoa.

Ta kuknjava najdalje se čuje. Od nje kukači, nema sumnje, imaju najviše vajde.

Ne znam  kako  tu  kuknjavu shvataju stranci. Ne  pada mi na pamet kako sve to vidi Visoki Predstavnik, a kako strani diplomati?!

Mislim da su oni skloni zaključku da su narodi koji tako mnogo kukaju, narodi koji  su  do tako kritičnog nivoa izgubili vjeru u sebe, u predinfarktnom stanju.

U svakom slučaju, narodi koji već imaju  dijagnozu.

Narodi kojim treba hitna intervencija.

Otud, kada, kukajući, iznosimo svoje argumente, niko nas ne shvata ozbiljno. A i zašto bi, kad mi ni sami   sebe ništa ne vjerujemo.

(Pogledajte u rječnik, da li u našem jeziku ima više  riječi za istinu ili za laž?)

SVE OVO  podvlačim da bih  zaključio i zaključak ispisao u ovoj rečenici: da imam namjeru izaći na izbore, moja kampanja  ne bi bila kampanja kukanja, koncipirao bi je na radosti i optimizmu. Ne  bih nikog ni ružio ni blatio (ko danas  za  te rabote ima vremena, dovoljno govori o sebi), ne bih  upadao u nikakva korotna raspoloženja    na otvorenoj sceni, ne  bih tražio krivce, nego bi  razvukao usne i napeo sve "mišiće" kojim raspolaže ljudski stvor.

No, ja neću na izbore, pa zato ovdje samo podsjećam na nešto vezano za naše stare tužbalice, odnosno za žene-narikače.

Nije tajna da su mnoge od njih to radile profesionalno, za novac.

Zato, pitam se držimo li se i u toj stvari tradicije, odnosno (moje pitanje glasi):  ko  doziva i ko plaća aktuelne "narikače" po medijima  i po narodnim institucijama, ko im daje  pare  da bi nas sve - ugušio u suzama?!

B. PEJOVIĆ