tPočetna

O LJUDIMA I KONJIMA - I OBRNUTO

ZaŠto drugi od konja prave turizam a mi - konzerve!?
ovdje su pitomi, divlji su u gradu

Nismo doŠli u Šumu Trebinjsku da odgovorimo na pitanje zašto drugi od konja prave turizam, a mi konzerve.

Došli smo da vidimo koliko su "divlji" konji zaista ugroženi?

Doduše, čim smo ljudima saopštili o čemu bi pisali, povukli su "ručnu".

To neka riješi policija, zašto imamo sudove, neka oni rade svoj posao!?

Nismo ni slutili da je problem već zadobio dimenzije javnog protesta.

- Lažu vas oni koji vam kažu da su ti konji divlji. Mnogo je više divljih ljudi po Trebinju. Pišite o njima, oni su praca atrakcija!

Malo smo se šalili, ali, na kraju, ipak, niko nije spustio "ručnu"...

 Sa Tihom Kijacom, "Glasovim" saradnikom za ovakve teme, krenuo sam da vidim kako stvari stoje izbliza. Konje je teško naći, ali - ispalo je tako - nije problem na njih nabasati.

Kad im se Tiho primaknuo sa svojim dugim teleobjektivom, kojim najčešće snima ptice, prvo su počeli da ga gledaju sumnjičavo, ispitivački (čini mi se da su se i zgledavali, kao da se savjetuju), a onda su se za desetak metara povukli. Kad je Tiho prišao još bliže, spremajući se da upotrijebi objektiv za blisko snimanje, kad je, najvjerovatnije, prešao neku nama nevidljivu crtu, dva konja krenula su prema njemu.

Tiho se povukao za nekoliko metara, i, kad su vidjeli da on uzmiče, i oni su zastali.

Tada, trsili smo se svake sumnje da su pretjerano agresivni, odnosno da su - "divlji". Silu, nema dileme, pokazuju samo onoliko koliko je potrebno.

Dan smo proveli u razgovoru i osmatranju nekih lokacija od Ivanice do korita Trebišnjice. U ovo doba konji izgleda idu za mladom travom, od mora prema trebinjskoj vali.

LJudi prosto objašnjavaju ovaj fenomen.

- To su konji koji su ostali kad se zaratilo. Jedan dio pokupili su lopovi koji švercuju sa konjima, a jedan dio je ostao u Šumi. Kreću se od Ivanice, tu negdje do Dobromana, do Taleže, do Duži. Mogu nekad izbiti i gdje ih ne očekuješ. Ima i mladih konja među njima, jer je ostalo i kobila.

Jesu li ti konji baš ničiji ili...

- Ni govora. Dobro to podvucite u novinama. Selo sve zna. Nema ovdje ništa ničije. Za svakog konja se zna čiji je ili čiji bi mogao, odnosno trebao biti. Oko toga ljudi se ovdje ne spore. Svaka familija zna da ima tu negdje u šumi konja ili kobilu.

Svi konji nisu zajedno. "Udruženi" su  po nekom svom principu u nekolike "grupe"?!

- Da, ima nekolika grupa. Nekad ih vidim po pet-šest, nekad po dvadeset. Koliko ih ukupno ima? Računam oko 30, što starih što mladih. Najviše je kobila. Bilo bi dosta i ždrebadi da nije vukova. Mislim da 95 posto ždrebadi vukovi pojedu. Rijedak je slučaj da se neko ždrebe podgoji.  Kad ne bi bilo vukova, šuma bi bila puna konja.

Dakle, ždrebad nemaju šanse da prežive u ovakvoj Šumi?

- Ne, ako ih neki domaćin ne izdvoji, a kako će kad su domaćini u Trebinju?! Ne može ga dovetsi na glavnu ulicu!?

A mine, stradaju li češće i od te nevolje?

- Sigurno da stradaju, mada ja to nisam vidio. Ovdje, oko Huma sve je deminirano na kilometar. A dalje mina je kao pljeve.

ZapaŽate li vi nešto čudno u izgledu ili ponašanju tih konja?

- Ne, nisu oni ljudi. Oni su dio prirode. Oni su u ravnoteži sa svime oko sebe, osim sa ljudima onakvim kakvi jesu inače, a posebno kakvi su danas.

Ipak, sve nije isto!?

- Pa, dobro, nije. Ovi "divlji" prije svega su "bosi". Nikad nisu potkivani. Meko im je pod nogama, loši su za poslove koji im pripadaju. Ne mogu nositi veliki teret, mada, ponekad, ljudi ih natovare i pretovare, pa im stradaju kopita.

Koliko ih ljudi koriste?

- Vrlo malo i vrlo rijetko.

A ponašaju se kao da znaju da su van zakona?

- Da. Plašljivi su, boje se ljudi. Kad im pružiš ruku, neki dođu, neki ne. Ima jedan Milana Adžovića. On je navikao da mu Milan uvijek nešto da, tako da i on ide na ruku. Ostali, kad im se primakneš na dvadesetak metara, bježe. Zato kažem da nisu baš mnogo divlji. U odnosu na ljude, nisu nimalo.

Kretanje im je pravilno, svake godine ponavlja se isto?!

- Jeste. Zimi bježe prema moru. Na Vukoviće, Zaplanik, Začulu, Kalađurđeviće, Ivanicu. Čim dođe proljeće, eto ih ovamo. Tako, kad je jako sunce, na Humu, desi se da se sklone u fabričku halu, u bivšu školu ili u napuštene kuće koje su bez vrata.

Gdje su im pojila?

- Ima tu lokva Crljivica. Ima lokvi i u drugim selima okolo. Oni se u tome dobro snalaze. Paše u Šumi ima i ljeti i zimi.

Daju li se osamariti?

- Stari da, ali oni mladi!? - ne bih probao.

Posebna nervoza započela je sa prvim krađama.

- Jes, u Bosni ima prezime Konjokrad. U Hercegovini nema tog prezimena, ali, evo, ima konjokradica. Koliko je konja ukradeno od rata, niko ne zna. Možda ni svu ždrebad nisu poklali vukovi ni sahranile mine, kako se obično misli!? Niko ne vodi preciznu evidenciju, ali ljudi razgovaraju pa se ponešto i sabere. Neki predmeti su na trebinjskom Sudu. Ne znam u kome. Ja ih ne razlikujem, meni su svi isti. Za jedan slučaj znam da nije riješen ima četiri godine. Sad sam siguran da im se nikad neće presuditi?! neće, iako naših konja nema. Ko brine o nama u Trebinjskoj Šumi?! Niko!

Da li zaista narod zna ko su konjokradice?!

- Naravno da zna. Isto kao što zna ko diluje drogu. Ovo je još jednostavnije. Te konjokradice su s nama. S nama piju kafu i rakiju. I s nama...

Pričaju o konjokradicama?!

- Tako je, nemaju ni stida ni obraza.

Mislite da i organi bezbjednosti znaju?

- Pa, ako se nešto naglas priča, morali bi da znaju!?

Je li istina da su ljudi vodili privatne istrage?

- Jeste. I na taj način se saznalo ko je konje ukrao, gdje ih je odveo, kome ih je prodao. U sprezi su bile konjokradice iz Trebinjske Šume i kriminalci iz Crne Gore. Pokrali su sve te konje u dva maha. Jednom sa Trebinjskih Brda, jednom iz Trebinjske Šume. Znam čovjeka koji je tako zijanio i kobilu i konja. Iz Huma su nestala četiri konja. Žive konje pretjerali su preko Vilusa?! Kako, to mene ne pitaj. O tome se govorilo u Trebinjskoj skupštini. Duko Kolak, naš komšija, dva puta je upoznao odbornike sa našim nevoljama, ali, sve uzalud. Nije mi jasno kako ih ne mogu pohvatati, kad sav narod zna ko su?! Ja bi ti sad reko, nego znaš mi ime, a imam dva konja u šumi. I nisu "divlji" nego su moji...

Nisi ih potkovao?

- Nisam.

Zašto!?

- Da vi u gradu, sutra, ne nađete potkovicu u konzervi! Uostalom, da li su naši konji  divlji ili ne, to ne mijenja ništa na stvari. To nije bitno: ako je i divlji, taj konj je moj. Niko nema pravo da da strpa u konzervu. Ako ništa ne urade, mi ćemo doći u situaciju da ih puškama branimo. Jedina je sreća što je te konje teško uhvatiti, a ne smiju ih ubiti na licu mjesta, moraju ih isporučiti žive. Žive ih tovare na kamion i upućuju prema Vilusima.

Kažem to je jedina sreća, ali u toj "sreći" ima i jedna nesreća, jer većinom stradaju pitomi konji, oni koji ljudima još služe, jer lopovi s njima lakše barataju, lakše ih "navuku", i ukrcaju na prikolicu. Divljih se boje, ne smiju im blizu. One koji u toku godine ne prenoće ni jednu noć kod gazde teško je uhvatiti. Ja im se ne bi volio naći na putu.

Sve je to bilo davno?

- Jeste, ti konji sigurno su u konzervama, ili smo ih već davno pojeli.

Tu se završila priča.

Jedne kišne noći ponovo smo obišli teren. Zanimalo nas je kako se konji snalaze po ovakvom "kijametu" (kakav je bio u junu o.g.).

Posmatrali smo ih do pred zoru.

Kiša nije prestajala cijelu noć. Par sati proveli smo u kolima, a par sati u kabanicama na pedesetak metara od konja.

Dok smo mi drhtali, oni su mirovali pod drvećem. I glave im nisu bile okrenute kao u knjigama (odbrambena pozicija u slučaju napada vukova). Mirovali su jedni pored drugih, kao da ne računaju na nikakvu opasnost. Ili kao da im je, između mina i vučjih čeljusti, odavno sve postalo svejedno?!

Na kišu su očito, navikli.

Jedno drugo krdo ponašalo se nešto interesantnije. Nismo mogli zaključiti: ili su nečim bili uznemireni ili su tražili nekakav zaklon!?

Njima je, očito, noć bila duga. Dva puta smo  ih gubili, i dva puta nalazili.

Ujutru, kad se izvedrilo, opet, sve je izgledalo normalno.           M.N.