tPočetna

Tema broja 949.

HERCEGOVAČKI INTEGRALIZAM

Kratak pregled osnovnih ideja

MOŽE  LI  BiH  POSTATI  HiB
 

Svetozar Corovic

Osman Djikic

Za sada ideju hercegovačkog integralizma, makar i ne znali šta bi sve iza brda moglo da se javi, najviše podržavaju stranci sa dubokim džepom. Kako se god koji razvojni projekat nominira u Hercegovini, njegovi kreatori, kao po nekom ključu, u njega ugrađuju integralističke "mamce". Ugrađuju zato što znaju da je integralizam ono što vani pali, ono što međunarodna zajednica podržava i otvoreno finansira. Na ovaj način integralizam se, po potrebi, sužava na toleranciju, multikulturalnost i multietičnost, i funkcioniše veoma praktično. Uglavnom na račun onih koji znaju kako se razgovara i pogađa sa predstavnicima međunarodne zajednice u BiH.

Nedavno "Glas Trebinja" je  pisao o hercegovačom integralizmu danas. Povod je bio, ako se ne varam, najavljeni projekat regionalizacije BiH, a moguće i Deklaracija hercegovačkih intelektualaca, koja je uspostavila integralistički jasan i nimalo dvosmislen   stav prema BiH. Poslije došla  je i debata oko referenduma o otcjepljenju, tako da se više pojmova i ideja odjednom našlo u ehu.

Osjećam da o toj integralističkoj ideji  moramo nešto više znati. Marginalizovati hercegovački integralizam ne bi bilo ni građanski korektno.

Da podsjetim ko su najmarkantniji "konstruktori" hercegovačkog integralizma i kakve su bile njihove ideje.

Pomenuću samo one koji, u najboljem smislu - strše.

To je - ima se reći (a u provom redu) - Herceg Stefan lično, čovjek koji je Hercegovinu dizajnirao i  "upakovao" na  malo duži period  (podarivši joj "svoje" ime, a, uz ime, i onoliko suvereniteta koliko mu je tada pripadalo u  srednjevjekovnoj Bosni).

(A pripadalo mu je dosta jer je  gospodario i zemljom  i  ljudima. I jedno i drugo mogao je da iznese na trg, što je u nekoliko navrata i činio.)

Neki o Hercegu pišu kao o čovjeku svog vremena, kao o osionom bosanskom velikašu, kao o makjavelisti koji je samo mislio da što duže zadrži i posjed i vlast, drugi ga optužuju da je on praktično uveo tursku vojsku u Hercegovinu itd...

Iako je  Hercegovinu proglasio Vojvodstvom Sv. Save, Herceg je, sasvim  integralistički i za ono doba, tražio saveznike po Italiji, ulazio u određene aranžmane sa Vatikanom, i nastojao da se, u određenim prilikama eksponira tro-konfesionalno (i kao pravoslavac, i kao katolik, i kao pripadnik bosanske crkve).

Hercegova Hercegovina bila  je  mnogo veća  od ove današnje. Zato,   oštro se suprotstavljao svima koji su željeli da je dijele, pa je u toj kombinatorici pozvao i Turke da intervenišu, valjda vjerujući da će intervencija samo ojačati njegovu,  a oslabiti vlast njegovih protivnika.

Drugi veliki hercegovački integralista - ima se i to  reći - bio je Ali-paša Rizvanbegović Stočević (rođen oko 1783.  u Stocu; ubijen 1851. u Dobrini kod Banja Luke).

Da bismo ga shvatili u toj njegovoj naglašenoj integralističkoj crti, treba podsjetiti  na svojevrstan građanski rat u Bosni i Hercegovini njegovog vremena. Mislim na ustanak bosanske vlastele pod vođstvom Husein-paše Gradaščevića.  U ovom sukobu, Ali-paša  Rizvanbegović bio  je  na strani sultana. U snažnom sudaru dvije vojske  kod  Sarajeva 1832. godine, pobijedila je careva vojska. U hercegovačkim odredima bili su i hrišćani. Ali-paša, i nakon te bitke, nastavlja da   se uzdiže. Istakao se u borbi  protiv Ibrahim-paše egipatskog. Tako ojačan, odvojio je Hercegovinu od Bosne. Hercegovina je   tada postala  samostalan  pašaluk.

NJegov integralizam unekoliko očitovao se i u ekonomiji.   Nastojao je da Hercegovinu modernizuje, izgleda  da  je bio prilično otvoren i za  ideje koje su tada dolazile sa Zapada.

U njegovom vremenu po Hercegovini su počeli da se izvode melioracioni radovi, počele   su da se sade masline, vinova loza, riža, bademi, duvan, da se gaji svilena buba.

Ipak, kao i mnogi drugi integralisti, Ali-paša završio je  tužno. Likvidirao ga je Omer-paša Latas (fingirano ubistvo) zato što se kasnije suprotstavio jednom drugom caru i njegovim reformama.

Austrijsku    okupaciju  Hercegovina je dočekala nereformisana. Ovdje,  naravno, ne pominjem da su i ustanci u drugoj polovini 19. vijeka imali vidne integralističke crte, raspoređene u raznim, mnogi će reći i u kontradiktornim pravcima.

Naravno, uz   Hercega Stefana i Ali-pašu mogli bismo pomenuti i druge integraliste koji su  djelovali  u administrativno-političkoj sferi, međutim, mnogo   bolje stvarna narodna raspoloženja ocrtavaju umjetnici  koji su se javili krajem 19. vijeka.

Nesporno,  najsnažniji integralizam prosto se "lijepi"  za - ima se i to  reći - pjesnika Alekse Šantića.

(Konačno, do      dana današnjeg, Šantić je ostao možda jedini Hercegovac koga podjednako uvažavaju sve tri nacije.)

I Dučić  je o tom Šantićevom integralizmu pisao sa simpatijama...

- Naročito   u književnom pogledu, Mostar je imao važan uticaj na dalje pisanje  u Bosni i Hercegovini. Kočić je bio inspirisan Ćorovićem, a čitav niz mladih i nepoznatih pesnika bili su inspirisani Šantićem. Ali i sva ta zemlja bila je inspirisana nacionalnim Mostarom. Ne samo hrišćani nego i muslimani. Šantićeva ljubav za jednokrvnu braću muslimane postala je ubrzo jedna nova njegova misija. Kad je Austrija bila pregla da naše muslimane nateruje u izgnanstvo u Aziju, da   bi na njihovo mesto naselila nemački elemenat, Šantić   je  ustao u svojoj "Zori" lepom pesmom "Ostajte ovdje" koja je čistotom inspiracije potresla, opomenula, revolucionirala   ceo onamošnji svet:..

- Šantić je bio - primjećuje Dučić - prvi hrišćanski pesnik našeg jezika koji se obratio muslimanima ovakvim rečima bratstva i zajedničke sudbine. Jedini on! I Šantić je jedini od tog novog osećanja napravio ne samo jedan poetski slučaj, nego i pitanje narodne savesti.

NaglasivŠi da se kod nas srednji vijek završava tek krvavim sukobima od Grahovca do Duge, Dučić podvlači da je došlo vrijeme da se, i umjetnički, drugačije osmotri jedna nova narodna stvarnost

- ... pošto je takvih verskih ratova  bilo  svugde, stara neprijateljstva među braćom morala su najzad završiti i kod nas izmirenjem i  bratstvom. Šantić je dakle  morao taj istorijski fakat osetiti pesničkom vidovitošću  i zdravim zaljubljenim srcem rodoljuba. Dodajte ovom da je, u to vreme razdanjivanja u Mostaru, izbio i Osman djikić, slučajni Šantićev učenik u pesništvu, a inače jedna iluminirana više proročka figura nego književnička. Nacionalizacija muslimana je na ovaj način dobila u Mostaru svoj začetni i logični pečat, i epicentar, čiji talasi ne prestaju i danas da se šire, bez obzira  na veštačke i slučajne prepone.

IntegralistiČki, naravno, djelovalo je i kompletno djelo Svetozara Ćorovića, koji je, kako je zapazila Isidora Sekulić, u svojim djelima potpuno sublimirao kulturni kontakt tri civilizacije...

(- Pomalo orientalski - pisala je Isidora - pomalo južnjački  čarobnik  Ćorović laća se svojih čini i mađija. Golica vam oči srmom, srebrom, bakrom, ćerćelijom i providnim dimijama, golica vam uši cilikanjem i zveketanjem, srpskom nestašnom pesmom i turskim đinđuvastim rečima, golica vam nos cvećem, kahvom i duvanom, golica vam kožu čohanim jastucima i šiltetima od kadife, golica vam srce baščama i noćima u kojima se lako, brzo, odmah  uzima raj  života...

U medjuvremenu dogodila su se tri rata. Između nas i Ćorovića stoje tri krvava sukoba, međutim, ideja hercegovačkog integralizma, i dalje je tu. Slabašna, ali ipak prisutna

Dok traje posljednji rat, godine 1993., Udruženje Mostaraca štampa svoju poruku u kojoj kaže...

- Rat će se ipak jednog dana morati završiti. Mostar će se sigurno opet obnoviti i biti ljepši nego što je bio. On će opet preuzeti svoju ulogu centra širokog rejona cijele Hercegovine, i  dijelova Dalmacije, Crne Gore i Bosne sa oko 500 hiljada stanovnika. U njega će se opet   dolaziti radi trgovine, školovanja, liječenja, kulture, zabave, rada, turizma...

- Uslov   je - podvlače mostarski prognanici - da se Mostar ne odvaja od svog prirodnog zaleđa. U protivnom bi to bio beznačajni grad na periferiji jedne od nacionalnih država. Grad koji nikad ne bi bio siguran, ukoliko bi odvojio svoje Srbe od Neretve i držao ih na visovima Istočne Hercegovine, iznad grada. Mostar za Srbe ima i poseban  značaj jer je on vijekovima trajno kulturno središte. Zato se rodila ideja da grad postane eksteritorijalna slobodna zona u odnosu na tri bosansko-hercegovačke  etničke države, zagarantovana  od UN i tih država. Grad bi bio demilitarizovan, sa zagarantovanim ljudskim pravima i slobodama najviših svjetskih standarda.

Oni   koji su tada razmišljali o  Hercegovini morali su ponuditi neko rješenje koje "pije vodu". Zato su, opet sasvim integralistički, sročili i ove rečenice...

- Praktično bi (Mostar) bio podijeljen na tri dijela: muslimanski, srpski i hrvatski, a svaki ovaj dio bi bio naslonjen na matičnu državu, i s njom bio saobraćajno povezan. Čini nam se da bi se samo tako mogao osigurati trajan mir i stvoriti    ekonomski preduslovi  za obnovu grada. Biće  potrebna  ogromna sredstva, imajući u  vidu obim razaranja.

Zašto se nudi ova opcija? Prognanici su dali i odgovor...

Na ovaj način Mostar bi "i dalje ostao mjesto dodira i prožimanja triju kultura, razmjene dobara i ideja"...

-  Most među njima   a ne bodljikava granica, izlog  okolnih nacionalnih država i mjesto zdrave utakmice i komunikacije.

Šta se događalo dalje?

Napisano   je    Saopštenje i upućeno čelnicima Republike Srpske (1993. godina). To saopštenje potpisao je Koordinacioni odbor zavičajnih klubova iz Hercegovine. U kratkom rezimeu, predlaže se "da   se Mostar sa svojim privrednim basenom, uključujući i aerodrom,  demilitarizuje i da dobije poseban status pod zaštitom međunarodne zajednice, koja će garantovati jednaka prava Srbima, Hrvatima i Muslimanima. Pri tom bi trebalo obezbijediti pravo pristupa i korišćenja magistralnog pravca (željeznica i cesta) duž doline Neretve  na dijelu  koji nije u sastavu Srpske Hercegovine odnosno Republike Srpske".

NeŠto se zaista i dogodilo po ovom scenariju, ali ne na onoj integralističkoj ravni.  Nova rješenja, koja su donijela podjelu grada, ipak, makar i kao svoju negaciju, u neku ruku, isprovocirala  su lokal-integralistički odgovor  (Mostar jedinstven grad) iza koga je posljednjih mjeseci stao i Visoki predstavnik Švarc Šiling.

Šta je ono  što bi danas trebao da ima na umu onaj koji pokušava  odmjereno i racionalno  da gleda na sve ove ideje ili, ako hoćete na kompleks integralističkih pitanja u Hercegovini?

Nesporno  je da integralisti nikom ne prijete. Nesporno je, takođe, da iza sebe nemaju nikakvu političku moć. Hercegovačkog integralizma  nema  u političkim programima ni jedne partije (bar koliko je meni poznato). Tako, u neku ruku, integralizam je postao svojina onih koji stvari gledaju pomalo  sa  distance, fakultativno, čak  i estetski, u svojevrsnom hiru. Taj fakultativni ton evidentan je i u deklaraciji hercegovačkih intelektualaca ateista, koja se posljednjih dana dijeli od ruke do  ruke po Hercegovini.

Sve  u  svemu, ni   jedna "strana" još nije u prilici da, na neki način, politički, operacionalizuje integralistička promišljanja  Hercegovine. Kao da traje period inkubacije ili finijeg podešavanja. Konačno, da bi se o integralizmu govorilo, treba iščitati i nešto literature.

Hercegovina sa svojom upitnom, visećom   regionalnošću (regija koja regionalnost baštini gotovo u tradicijski-intuitivnim granicama jer se crta između   Bosne i Hercegovine odavno ne povlači  ni na školskim mapama) djeluje provokantno, ali i apsurdno.

Otud, ukoliko se integralistima, na neki način, zabrani integralizam, naravno, integralisti će dobiti nove pristalice. Ukoliko se otvorenije (politički) podrži, mogao bi se pretopiti u neki oblik iredentizma ili separatizma.

Izgleda  da je,  za mnoge, hercegovački integralizam najpodesniji ovakav kakav je danas: ni živ ni mrtav.

Iako, kako se god koji razvojni projekat nominira u Hercegovini, njegovi kreatori, kao po nekom ključu, u njega ugrađuju integralističke "mamce". Ugrađuju zato što znaju da je integralizam ono što vani pali, ono što međunarodna zajednica podržava i otvoreno finansira. Ono što, konačno, miriše na Evropu regija.

Otud, sasvim je  logično pretpostaviti da će integralizam jačati odozgo ka dole, da će se prvo prihvatiti u institucijama, među elitom, i da će tek onda početi da svoja lica pokazuje narodu.

T.K.

VELEŽ - BOLEST ILI terapija

Da li hercegovački integralizam ima i savremene "motore"?

Reklo bi se da ih je malo.

Sve ideje "sreskog tipa" davno su propale.

Bilo kakve centralizacije danas ne piju vode.

U Hercegovini može proći samo ono od čega svi imaju direktan i nesporan, potpuno vidljiv interes!? Sve drugo je sudar, konflikt, kriza.

Dakle, Trebinje i Duvno prihvatiće Mostar samo u onoj mjeri u kojoj im se to isplati. Preko toga neće preći ni za milimetar.

A, konačno, ni Mostaru se ne bi isplatilo da ide preko toga.

Ne bi, jer bi to morao da plati tzv. "dislokacijom sredstava", jer  uvijek, najbogatiji i najači, da bi se održao u centru, mora da održava  blagostanje u kući?! A to u ovom slučaju znači: da, na neki način, potplaćuje periferiju.

Dakle, ako se o integralizmu  razgovara danas, to maltene, treba da se čini brojevima, izbjegavajući preveliku priču, a pogotovo metafore.

Naravno, postoje i izuzeci.

Npr. "Velež".

Ne ovaj današnji, nego onaj nekadašnji.

Ako bi "Velež" povratio raniju slavu, mogao bi dublje da se uplete u ovu temu.

Jer, "Velež" je za neke bolest, a za neke terapija.

I jedni i drugi, za zajedničku stvar, ne misleći o integralizmu, u stanju su da urade više nego što bi se na prvi pogled moglo reći.

Moć mašte u Hercegovini nikad nije bila za podcjenjivanje.

Da li zato što smo "plahi" ili zato što nikad nismo imali dovoljno ni onog  što nam je bilo najneophodnije?!

SVE MIRIŠE NA MAJORIZACIJU

Kako je došlo do toga da Porta odijeli Hercegovinu od Bosne?! Hroničar tih događaja Joanikije Pamučina, citirajući Ali-pašu Rizvanbegovića, kaže da je car Ali-paši nudio da bude vezir u bilo kom pašaluku, ali paša na to nije pristao nego ga je zamolio da za njega "odijeli" Hercegovinu od Bosanskog pašaluka. Ali-paša je tražio svih 15 hercegovačkih kadiluka, uračunavajući i onaj Gatački sa Pivom, nikšićki za Dživarom, duvanjski i pola konjičkog kadiluka.

U Mostaru Ali-paša je izgovorio i one često citirane riječi koje su djelovale kao proglas upućen narodu:

- Nikome od danas nije potrebno da ide caru, ni  u  Stambol:  evo vam Stambola u Mostaru, a evo vam i cara u Mostaru! Za mene vam nisu potrebni zastupnici, koji bi vam za novac dozvoljavali da dođete do mene, a bude li kome kakva nevolja, slobodno, u opancima, idi bez pitanja pravo meni i ispričaj svoju nevolju. Ja sam onaj isti Ali-aga kao i prije, ja ću sam obuti opanke, odjenuću se u gunjač i poći pješke kuda hoću... 

Zašto je Ali-paša tražio Hercegovinu za sebe? Da li je bio ponesen nekakvim sebičnim motivom  ili su ga nervirale "fabričke  greške" ugrađene u državu (pašaluk) sa dvostrukim nazivom?!

Odgovor na ovo pitanje možda znaju a možda nam samo izgleda da znaju istoričari.

Možda nikada nećemo otkriti šta je kod Ali-paše prevagnulo da se odvoji od  većeg i silnijeg dijela ondašnjeg pašaluka?

Takođe, vjerovatno nikad  nam neće biti jasno šta je tim potezom dobio Ali-paša, a šta naši preci!

Neće, mada, danas, sve pomalo miriše na posljedice majorizacije, kako se bi reklo modernim političkim žargonom.

Hercegovina u BiH ima identitet, ima snažnu, državnotvornu "aktivu", ali u praktičnim stvarima - a pogotovo onim kad se radi o novcu - nema je nigdje!?

Ni kad se bira Hercegovine nema nigdje.

Nema zato što je Hercegovaca malo, i kao građana i kao "numera" u bilo kom nacionu?!