tPočetna
 

GLAS TREBINJA - MISIJA "OTVORENI GRADOVI"

BICIKLOM IZ BEOGRADA U TREBINJE

U danima posljednjih kiša, kad je u Herceg Novom proglašeno vanredno stanje, Vojo Prelević, Igor Škero i Marko Ukropina, biciklima su savladali relaciju  Beograd - Trebinje!!!

 (Sponzori: SO Trebinje, hotel Platani, Market 99, Nova banka, Sector Security, Kosig Dunav, Pekara)
 

Iz Beograda, na put dug blizu 500 km, Vojo, Igor i Marko krenuli su, putanjom nekadašnjih hercegovačkih seoba. Uzvodno, Podrinjem.

Nekom svojom matematikom došli su do zaključka da je teže - lakše?! Ili nekako tako. Nisu krenuli za autobusima, preko Čačka i Užica, nego preko Valjeva, iako iza Valjeva čekaju dvije planine, Povlen (1348) i Tara (1544).

Strategija je bila da se, što je moguće više, zaobiće saobraćajna ludnica (čitaj Ibarska magistrala). Ali, da bi vam se to desilo, valja se podići nebu pod oblake. I to, u bukvalnom smislu, ispeti se na Povlen i Taru, a onda nizastranu, prema Kremni, Dobrunu, Višegradu...

Par dana ranije prebrao sam sve svoje bilješke i sve "Glasove" banke podataka. Nikada niko biciklom nije savladao ovu relaciju. Ako i jeste, nije zabilježeno.

Krenuti na put dug blizu 500 km sa kratkim odmorima samo kad se nabrzinu jede, djeluje fantastično i za čovjeka koji je ovu vratolomnu ekipu pratio po planinskim turama dugim tristo i kusur kilometara od Orjena i Pivske planine do  Morina i Crvnja.

Ovakva tura (oni koji voze biciklo znaju), osim za duh, podvig je i za ruke, i za noge, i za - zadnjicu.

Kažem, niko do sada nije vozio na ovoj "liniji", i to po kiši. Dan prije, u Beogradu, u hotelu Prag, pošto su pogledali vremensku prognozu, biciklisti su se dogovorili - idemo makar ćuskije padale.

Dogovor  su   protvrdili  ujutru, za doručkom. Do podne, razletili su se po Begradu, kupili nešto biciklističke opreme, zatim hranu koja im je potrebna do Trebinja, i onda krenuli "od bg-table".

Ono što se događalo dalje, ne može se opisati na ovako malom prostoru, a vjerovatno ne  može ni da je prostora mnogo više.

Potpisnik ovih redova ne shvata osnovnu tehnologiju ovog podviga, iako je sam biciklista (mada  sasvim prost i neambiciozan amater). Ne shvatam činjenicu da niti u jednom jedinom trenutku kod Voja, Igora i Marka nije mogao da osjeti ni umor ni dešperacija.

Od početka do kraja, ponašali su se kao da ovu turu voze bar jednom mjesečno.

Stojim iza ove izjave upotpunosti i bukvalno. U njoj ništa nije preforsirano. Biciklisti, koje sam jednom nazvao "trebinjskim musketarima" zbog nekog, čini mi se samo njihovog osjećaja za kolektivni podvig, niti u jednom jedinom trenu nisu bili ni mrzovoljni, ni pokunjeni, ni premoreni. Usput, iz kombija Draga Koprivice, pravili smo šale, i od njih redovno dobijali svjež i duhovit odgovor.  Pri samom kraju "putovanja", želim da ostane zabilježeno, spuštajući se u Bileću, Vojo je pjevao "Bileća je okrugla ko jaje..."

Mi u kolima,   ipak, neprekidno smo strepili. Kad smo izašli iz  "saobraćajne drame" zvane Ibarska magistrala, kad smo bicikliste isprskane blatom vidjeli na  nešto "mirnijem" putu  prema Valjevu, već  smo lakše disali, iako smo znali da, u fizičkom smislu, predstoje dvije teške planinske dionice, i još mnogo i mnogo kilometara.

Oko ponoći počeli su da "padaju" vrhunci jedan za drugim. Usput, povremeno, Drago je dugim svjetlima biciklistima osvjetljavao put.

Put do Bajine Bašte, gdje nas je, u sred grada, čekao spomenik Milošu Trebinjcu, baš se otegao.

Kad smo krenuli uz Taru,  uz uspon dug petnaestak kilometara, na kome, čini mi se, nema ni metra ravnog puta,   u sebi smo govorili samo još ovo, i onda, do Čemerna biće lakše?! 

Međutim, to je bila samo naša strepnja. "Musketari" su izašli na Taru, pozdravili nas, obukli nešto "neprobojnije", i po mrklom mraku i hladnoći, potpuno mokri, stuštili se naniže, prema Kremni.

I dalje, pratila  nas je kiša. U Višegradu je jenjala, a onda pojačala prema Goraždu. Već je bilo jutro.  Nes kafu, koja je bila solidna i za Igorov ukus, popili smo pred samim Goraždem, a zatim, još jednu na Brodu.

Do torte u trebinjskom kafiću "Azaro" trebalo je savladati onu poznatu "gobu" na putu Brod-Tjentište,  a onda, pomoleći Boga, uz  Čemerno.

Zamolio sam Draga da nekako podesi vožnju tako da se mnogo ne odvojimo, a  da   prije biciklista izađemo "Kod Česme", da bi ih mogao slikati u trenu koji je u ovoj turi morao biti maksimum ili zbir svih dotadašnjih napora.

Uspiio sam, Snimio  sam i figure  na biciklima  i  portrete.

Niti sam tada  na njihovim licima vidio trag umora, niti kasnije, u redakciji, pažljivo razgledajući njihove fotografije.

Trebinjski musketari ne glume. Nisu sujetni, ne ganjaju rekorde. Nikad ne misle na pobjedu. Nemaju protivnika. Kao da putuju sami kroz sebe?!

Na Čemernu, vjerovali ili ne, nisu ni sjeli. S nogu, popili su gutljaj vode, i prosto se sunovratili prema Gacku...

Tako je bilo i na Stepenu.

Na Koritima   Vojo i Marko popili su nabrzinu Novkin čaj, i nastavili.

- Nema zaustavljanja do Trebinja!

Tako je i bilo.

U "Azaru" je čekala torta.

Uz tortu i društvo.

U društvu, moguće, i poneko ko je imao problema s maštom,  pa je, čekajući čudo neviđeno,  zamrmljavao: "Ovo nije moguće, biciklom se može od Beograda u Trebinje, jedino pod uslovom da i sebe i bicikl, staviš u autobus!?"

Kad smo stigli, za stolom u "Azaru", našlo se društvo koje se, sve u svemu, nije mnogo ni čudilo onom što se desilo.

Nije zato što dobro poznaju Igora, Marka i Voja.

Ili zato što se na ovom mjestu, kontra opštem kukanju na sve strane, gaji kult dobre kafe i vedrog lica?!

N.M.