tPočetna

PO TANKIM ŽICAMA

VISE HUMORA - Enciklopedija hercegovackog humora - casopis PITAM SAM TEBE!

IZMEDJU REDOVA

Rista u komšiluku neko zove Ristan, neko Rućun, neko Rića, a jedan njegov vršnjak, po nekom makedoncu, koji ne znam kako figurira u njihovoj biografiji, zove "Čuvalekovski"!

- Znaš što je u nas uvijek bilo malo pismenih? - Rićun ti uvaljuje pitanja pod rebra.

- Zato što nismo imali škola! - odgovaram mu ravnodušno i spretno, siguran da odgovor neće biti tačan.

- Samo to je, dakle, bio razlog?

- Nije samo to, bilo ih je još.

- Kaži bar jedan.

- Nije bilo ni učitelja, prve pismene ljude dobili smo početkom 19. vijeka - ja još počnem osvježavati znanje istorije, što Ristan jedva čeka.

- Nije, znam. I ti misliš da je to neki razlog!?

- Mislim, ali ima ih još.

- Ma nemoj, otkud znaš?

- Pa odrapio sam u klupi... - s apetitom počnem mu sabirati sve svoje školske godine...

- Onda govori, što me patiš, filozofe!?

- Odgovoriću...

- Dok smisliš šta ćeš novo slagat.

- Ne mislim, znam. I to znam šta je glavni razlog što smo ovako krvavo nepismeni.

- Da ga čujem?

- Razlog je u tome što, ni za lijeka, nismo imali knjiga.

- Na našem cijenjenom jeziku?

- Pa i na njemu. I na bilo kom drugom jeziku. Nigdje nikakvih knjiga nije bilo.

- A, ako bi se koja našla, završila bi samo na ona dva vijekovima najnormalnija načina.

- A koji su, možemo li znati? - naravno i ja ponekad nešto moram da pitam.

- Prvo, sve što je od papira završilo bi u dimu, dabome, s duvanom. Pustih ćata vazda nam je falilo. A papira što bi preteklo, zna se, sahranjivano je i po ćenifama. Saglasan?

- Saglasan! - priznajem, jedva čekajući nastavak.

- I sad, kad si sve reko, imaš li još šta da dodaš!? - (pitam se je li taj Čuvalekovski bio advokat).

- Ne bih reko!

- Imaš li nešto da popraviš?

- Pa... nemam.

- Saglasan si sa svojim prethodnim izjavama, mislima, idejama?!

- Saglasan.

- Nećeš poslije reći "pa nisam baš tako mislio".

- Neću

- Nećeš se vadit na terminoglogiju...

- Neću.

- Nećeš govorit kako se neke riječi mogu shvatiti dvosmisleno, kako je to jedna od trajnih bolesti jezika kojim se blatimo svaki dan, od jutra do povečerja?

- Neću... - ovdje se napravim nesiguran.

- Ponovi!

- Neću!!!

- Nećeš se pozivati na nikakve svjedoke?

- Ne.

- Ni na naše prethodne razgovore?

- Neću.

- Muški ćeš priznat da si neznalica, ako ti to dokažem.

- Hoću.

- Onda, evo, ima li ko da zapisuje, hoću da se sve verifikuje (u običnoj smo kafani, ni konobar nema olovku), na pitanje "Znaš li, Tovare, zašto je kod nas uvijek bilo puno nepismenih?", ti si - neka svaka riječ uđe u zapisnik - istovario: prvo - zato što nismo imali škola, drugo - zato što nismo imali učitelja, i treće - zato što nismo imali knjiga, a tačan odgovor glasi: zato što se slova nalaze u redovima, a mi smo, kontinuirano, evo već sedam-osam stotina godina, morali da čitamo - između redova!

Obično tu svizne upaljačem po stolu, pripali cigaru, i počne da nas motri i to pogledom za koga je malo reći da je trijumfalistički...

Stanje u kome se Čuvalekovski trenutno nalazi, izvan je svih rječnika, izvan svih mjernih sistema, a, što se mene tiče, izvan bilo kakve mogućnosti poređenja.

I zato odmah ućutim.

Ako ipak poželim da odma prekine sa "peglom", zovnem piće za sve.

Čim piće stigne, Rićun se povlači.

Tobož, eto, opet se šalio.

Svoji smo, ne možemo uvijek ozbiljno...

- Zato, eto, i ja sam osto nepismen. Da sam znao čitat između redova, ne bi sve ovo ovoliko trajalo i danas ne bio ovdje s vama.

- Nego đe? - neko već mora da ga priupita.

- Ili u drobu ili u grobu. Možda samo na ta dva mjesta čovjek može da nabasa na dobrog učitelja koji će ga naučiti kako se čita ono što nikad neće biti napisano...

J.P.P.