tPočetna
 

VINARIMA JE KRENULO, ALI TO NIJE DOVOQNO DA SE MIRNO SPAVA...

Rakija ostaje kući, vino putuje

Bolji poznavaoci prilika tvrde da će ove godine Trebinje na tržište isporučiti blizu milion boca vina koje se, na svu sreću, ne traži samo u BiH! Vino je takav proizvod, da se tih milion litara može naplatiti i četiri, a može i davadeset ili mnogo više miliona maraka. Međutim, sve, gledano i izdaleka, još je daleko od idealnog. Na to upozoravaju oni koji se ovim poslom najviše bave, oni koji su ga skopčali sa svojom ličnom i porodičnom egzistencijom...

- Imam stari ali hoću da podignem ovdje u kamenjaru i novi vinograd. Pripremam se da još posadim 2-3.000 loza. Trenutno krčim i nasipam teren. Već sam prilično nasuo. Posadiću samo vranac i žilavku - kaže Ranko Petijević sa Arslanagića mosta.

Ranko je izdanak stare vinogradarske kuće. Pod njegovim krovom proizveli su se i popili hektolitri vina.

- Tačno, imali smo kafanu. U njoj su pili i Hercegovci i Crnogorci. U našoj kući bila je soba u koju  se   svraćalo. Zvala se "Crnogorac", jer su u   njoj konačili  mahom Crnogorci - Banjani, Petrovići. Oni su išli na Pazar u Trebinje. Zato, kod nas bi, svake  sedmice, redovno, bili već  u petak uveče...

Crnogorci   više  ne  dolaze, ali u kući Petijevića danas se pravi više vina nego kad su dolazili.

- S vinom  nismo nikad prekidali. Ništa    nisam izmislio, ja sam  sve to  naslijedio od đeda i oca. Doduše, ranije se nije radilo u ovolikim količinama. Prokopije Petijević  je   imao četrdeset-pedeset bačava od dvjesto do šesto litara. Za ono vrijeme to su bile velike količine. Mi  smo danas prešli na inoks. S njim je lakše raditi, lakše se čuva vino.

 Pitam Ranka ko su danas njegovi ”Crnogorci”?

- Trebinjci, Banjalučani, Sarajlije...

Nemaš posrednike?

- Ne, sve radim sam. I proizvodnju i prodaju.

Ko su uglavnom tvoje mušterije? Građani ili ugostitelji?!

- Ima  i jednih i drugih. Prodajem vino i u finom pakovanju i "na "točenje".

Cijena?

- Pristupačna. Nemam više rangova kvaliteta. Kod mene  je vino sve isto. I žilavka, i šardone i vranac.  I ja pijem ono koje prodajem.  Sve sam    radim i kontrolišem. Neke veće količine ne mogu proizvoditi, jer se velike količine     ne mogu kontrolisati. Ne na način na koji ja radim. Zato, jedini je problem naplaćivanje.

Baviš li se još nečim?

- Ne, bazirao sam se samo na vino.

A rakija?

- Pa, pravim i rakiju, ne veliku količinu. Gledam da ono što napravim, pošto nije mnogo, bude ekstra kvalitetno. 

Rakija ti, znači, teče usput?

- Da, ja sam se potpuno skoncentrisao na vino.

Nisi sam.  Na krizu, čujem neki   dan   u  autobusu, “Bilećani odgovorili kamenom, Trebinjci vinom“?

- Tačno, vino je u trendu. Potražnja za vinom mnogo je veća. Iz godine u godinu, mislim da potražnja raste od 50 do 70 posto?!  Trebinjsko vino postalo je brend. Najuspješniji vinari otvorili su Hercegovini vrata za nova tržišta. Zato, danas imamo ono osnovno što nam   treba.  Danas, za mnoge, biti u Trebinju, a ne kupiti  vina, djeluje kao da nisu ni bili ovdje. Kao da su bili na nekom drugom mjestu. Pored kvaliteta, to je možda i zato što jedino mi u RS možemo uzgajati grožđe.

Otkud kod ljubitelja kapljice ta preorijentacija sa rakije na vino!? Jesi li razmišljao o tome...

- Ne znam... Qudi  se  vraćaju na staro. Vino se ranije više pilo. Rakija je imala prednost  samo u ratu. Inače, tržište je preplavljeno nekvalitetnom hranom i lošim pićima. Zato ljudi valjda i traže ono što je domaće, domaćinsko, ono što je provjereno. Ono iza čega ne stoji samo etiketa, nego i čovjek sa imenom, prezimenom, obrazom...

A da li i naša rakija ima kupaca?

- Sve manje. Praktično, možeš je prodati u Trebinju i u okolini. Ponešto nekom Hercegovcu u Sarajevu, Banja Luci. Granica je Bileća. Već prema Gacku i naviše  ide "šljiva", "kruška", "viljamovka". Sjevernije naša loza ne dopire. Na zapadu, u Mostaru, imaju svoju, a na istoku, u Crnoj Gori, piju mnogo jaču, tako da ni tamo naša rakija nema kupca. Sve u svemu, loza ostaje na pragu, a vino je putnik, ide dalje.

Kad nisi u vinogradu ili u podrumu, šta radiš...

- Radim oko voća i povrća. Nekad smo imali svoj štand na pijaci. Dugo godina bili smo na tom štandu. Bilo je to vrijeme kad je na pijaci bila slatka para. Vazda je “kapalo“. Moj otac je 40 godina bio na pijaci.

Djed  Petar, inače, radio je u Industriji  alata i redovno, slobodnim danima, išao na pijacu.

- Za tezgom sam uglavnombio   srijedom i subotom. I tako, na  pijaci zaradio  bi  još jednu fabričku platu.

Bilo  je  dana kad bi Petijevići, uz ostalo, prodali i po stotinjak balica cvijeća.

A bilo je subota kad bi se prodalo sve što se donijelo. Na primjer, 120 kila krastavaca.

- Sad to ne može ni u snu. Najbolja zarada je bila nekolike godine prije rata. Danas je konkurencija velika, a cijene su niže. Pojavila se i veleprodaja, a svaka radnja, i ona najmanja, prodaje voće i povrće. Tako, ko  ima malo zemlje, teško da mu se isplati izlaziti na pijacu. Ne može od toga napraviti neki posao. Preživjeti možda?

Vraćamo se  priči o vinu. Ranko se toliko ozbiljno posvetio ovom poslu, da redovno  ono što proizvede nosi na analizu. Razlog je prost...

- U ovom poslu samo jednom možeš pogriješiti. Ja “širu“ nosim na analizu, čim se otoči.

Inače, njegova strategija je: tradicija i literatura! Pamti i čitaj!

- Držim  se onog što je provjereno. Neću da lutam. Iako, i danas se susrećem sa nekim problemičićima. Onda se malo raspitam i idem dalje. Čitam sve što je dostupno o grožđu i vinu.

Ipak, i Ranko zbog jedne stvari zebe. Sada dobro ide. Kvalitetnog vina u Trebinju je lani nestalo u aprilu, a ove godine ga  je 60-70 posto više. I to će, naravno, proći, ali šta ako neko napravi glupost, ako se neko polakomi...

-  Da bismo se osigurali od te   velike greške, moramo imati sistem za održavanje kvaliteta. Zato  smo i osnovali Udruženja. Međutim, ne možemo uraditi mnogo dok država ne donese zakon o vinu.

A kad će se to desiti - teško da znaju i predstavnici Vijeća ministara koji su dijelili obećanja po Hercegovini?! Pogotovo onoj Zapadnoj, koja ima  i  starije brendove, i  dublje bačve...

N.M.

PETIJEVIĆI

Ova fotografija snimljena je na Arslanagića mostu negdje poslije izgradnje željezničke pruge (1927).

- Ovdje u kući, tamo u jednoj sobi - priča djed Petar Petijević - bila je kafana, jer je ovuda prolazio glavni austrougarski put, drugog puta prema Crnoj Gori nije bilo. Kad je prošao novi put, napravila se druga kafana, velia kuća. Kafanu je držao Prokopije Petijević, sin Krsta, najstariji sin mog oca. To mi je brat po ocu. Krsto je bio u Americi, zaradio malo para, i napravio kafanu.

- Meni je 80 godina i otkako pamtim u ovoj kući se pravi vino. Pravilo se prije. Vazda smo imali vinograde, kazan i svu opremu koja je trebala. Od svoje 15. godine počeo sam praviti vino i pravio sam ga sve dok moj sin Ranko nije preuzeo posao. I ranije, osim našeg, uzimali smo još grožđa, Višak smo trošili u našem "Dućanu".  Naša kuća je bila naniže, đe je sad jezero. Ova u kojoj sjedimo je nanovo napravljena, odnosno renovirana. Iz Petijevića mi smo doselili ovdje prije 106 godina, a rodom smo iz Petnice kod Šavnika.