tPočetna

Piše - dr Miljan Svorcan

HERCEGOVAČKE DIJAGONALE - Jedan Neobičan Rezime

Šta je stvarno, a Šta izmagljeno

Nadošle ZLE GODINE i naplavile  nanose smrti. Ukvasile ludilo, pa uzvištale omraze i razlile se preko balkanskih međa. Sladunjav im i rezak vonj omamljuje ne samo žive, nego ni mrtvi, prošli i sadašnji, ne mogu da se od njega očiste. Sve je manje razlika između lepote i rugoba, između dobrote i zala.

Šikljaju   obmane ko ševar uz baruštinu; prevare se mogu u snopove kladnjati. Izvan svake mere i logike troše se lažne reči. Izlizane i ofucane, donose mučninu. Čitavi predeli zagađuju se praznoslovljem; plima reči bez značenja ostavlja, na sve strane razbacane, olupine i parčad skrivenih   misli, zamuljanih u nečist pogrešnih ambicija.

Ne zna  se  više šta je stvarno, a šta izmagljeno  iz tupih htenja i kratke pameti. Raskiselila se prolaznost i sporednost, te sve što je istinski doživljeno i zapaženo bledi i nestaje zauvek, potopljeno u dubini mutnih bezimenih voda pogrešnog smisla i života. Duše se sele u nepregledne široke tajge čamotinje.

Izneverenost i napuštenost pružaju svoje duge senke na srpski život. Iz njegovih struja, po obroncima svakodnevnice, razmilela se besmislena htenja i nadanja i otpočinju po vidikovoj liniji da otklupčavaju svoje zamršeno kolo iz tame prošlosti u maglu   "nezavisne i suverene" sutrašnjice. Na tom razvođu, niču i razvijaju se naši zlodušnici zobljući po   rovinama   naših slabosti.

Tiho, skriveno beznađe budi potmule nagone i navodi nas "vo sogrešenija" u postupcima.  Lahor  varljivih nada šapuće nam da budemo onakvi kakvi nismo i ne možemo biti. Sreća je s druge strane ulice. Dobra ima, ali je uvek u drugoga. Ni utehe ni olakšanja. Istrošila  se ljudskost. Izmrestila se taština, pa zatomila brižnost.

Obične, sitne stvari svakodnevnog života, u svetu u kojem nas je zapalo da živimo, leže u očima miliona nevoljnika kao nedostižne.  Očovečenje se prodaje po sniženim cenama. Koprena šarenih laža prekriva obične događaje i "male ljude"...

U opstem beznađu i metežu, nadobudnost  nam zakrčila prolaze. Hiperprodukcija egoizma zakoči život na svakom koraku. Ošamućeni pijanstvom nedostiža, mamurni    od      rasprava, prepirki i svađa teturamo pod teretom ambicija, tuđih i sopstvenih. Nedaće se sklapaju pod nama kao talasi.

Svojevolja i sopstvena uskost moćnih i bogatih stvaralaca Novog Poretka, dominiraju nad svakim našim ciljem i rezultatom. Naša dojučerašnja braća i bliski susedi u tome njuše korist kao zverinje koje diže glavu i osluškuje vetar. Iako i oni i mi postajemo svetski prosjaci, ispoljavamo svako svoju zlu volju i isturamo grudobrane salivene od hipertrofiranog sopstvenog značenja.

Sporovi, omraze i krvoločje postaju navika koja izopačava delanje, način mišljenja i sav život ljudski. Parčići iskrene radosti i kriške punog života zaključavaju se u najdublje trezore; po šarenim izlozima civilizacijske jave, šljašte njihove omamljujuće sintetičke imitacije. Zaštitni zidovi posti-ndustrijskih demokrata obezbeđuju  nas   od    slučajne provale pravih stvari. Tako opasani, bezbedno   kao  robovi riljamo nesrazmeru predstava o našoj važnosti i veličini. Desi  li se da neko iščeprka sumnju ili bojazan kakvu, brzo je zatrpavamo bučno i vidno, ne štedeći ni sebe ni druge. U toj  halabuci ispoljavamo ljudoždersku  revnost da bismo se što više isprsili i prednjačili u simulaciji civilizovanog života. Sračunate i programirane varke čerupaju nas kao vrane nebranjena kukuruzišta. Tamanimo, zaslepljeni, neštedimice i onako skromnu baštinu vrednosti što nam ih bliži i daleki preci u amanet ostaviše.

Mi odavno, uporno i istrajno falsifikujemo tuđe obrasce života. U ime toga podnosimo težak i neprijatan zadah iz razjarenih čeljusti civilizacije koja nam dahće za vratom i vonja svojim     natrulim izopačenjem direktno u nozdrve. Razara nam nervni, duhovni i materijalni sistem, pije nam krv i isušuje krvotok. Prvo nam je staranje da toj civilizaciji, kao nadmoćnoj aždaji prinesemo valjanu žrtvu i da to najbolje učinimo. Inferiorno, bez plana, bez kritičke provere ili upoređenja sa onim što drugi rade mi se praznimo i trošimo u ime i za račun civilizacijskog Napretka, ne videći da, u većini slučajeva, pužemo za njim ili kaskamo pored njega. A sve to plaćamo najskupljom cenom,  cenom našeg identiteta.

Na vetrometnom gumnu vršemo našu životnu borbu, razvejavamo prvotne zanose i ovrškavamo "gorak i pust vek". Sluđeni neredom, grubošću, svađama i nepravdama tkamo varljiva nadanja u bolje sutra. Samo što ta nadanja ne potpirujemo radom i strpljenjem, već ćutimo ne bi li ih rasplamsao kakav razvigor, odnekud  spolja od  inih čuda ili drugačijih okolnosti. Gatamo da su nam svi putevi zatvoreni, svi životodavni izvori nepristupačni, te da  nam prevelike doze  tuđe    mržnje      onemogućuju da ih  se dočepamo. Nikako da nam zablude izmile na čistinu, već nam se kao buve, kad ih istresemo ispod  jednog pazuha, zavuku pod drugo...

Između ljudi, pojedinaca i grupa, nacija i manjina narojili se grdni nesporazumi. Sa obronaka javnih delikatnih odnosa ukaljanih sitnim, šićardžijskim računicama, oni se uvlače do najskrovitijih dubina življenja  običnih ljudi. Trujemo se i ubijamo nerazumevanjem i kavgama.

Vihori       malograđanštine uvlače u svoje vrtloge i ono što nam je do juče izgledalo veličanstveno i sveto. U uskim i širokim krugovima gajimo sebičluk; zalivamo ga predrasudama, sumnjičenjem i nepoverenjem, pa često od života ne uzimamo ni ono što bismo mogli, smeli i umeli. Slepa i nezasita  zavist nagoni nas na postupke u kojima nema ni lepote ni prave radosti. Zatvaramo se  u zavičajne i stranačke torove, rijemo kao krtice po svojoj i tuđoj  prošlosti, pridajući sebi dobra i preimućstva koja nemamo niti smo ih ikada mogli imati. Drugima pripisujemo svojstva i obeležja kojih nemaju, povodimo se ili sudaramo sa njima, no i u jednom i u drugom slučaju zapadamo u "pogrešnu  ulicu" prema    vremenu u kome živimo ili prema narodima među kojima smo.

Lutanje nam je postalo smisao; traženje pravog puta naša opšta muka i opsesija. Da bismo sačuvali ono malo što imamo, postajemo strašljivi  i nedovoljno preduzimljivi; kusuramo se sa sebi sličnima, posrćemo i tamo gde bi po svemu trebalo da čvrsto stojimo.

Redovno pratimo šta nam drugi čine, ali ono što se s nama zbiva, ne osvetljavamo dovoljno ni pravovremeno. Pa i kada to činimo, služimo se različitim aršinima  jednom merom merimo ono što nam se događa, a sasvim drugom, to isto, ukoliko se zbiva kod drugih. Tako, zatvoreni za svet, izloženi "totalnom embargu", sa puno neizvesnosti i strepnji, mi pothranjujemo podlogu o nekakvoj sopstvenoj izdvojenosti i posebnosti. Lažna svest o posebnosti uljuljkuje  naša uverenja da nema tog ponora kojega nismo u stanju opkoračiti ili preskočiti; čak i onda kada vidimo kako se veći, spretniji i moćniji od nas strmoglavljuju.

U toj i takvoj atmosferi patimo, manje-više, svi. Ali najteže i najporaznije ona pogađa mladost. Poremećena stvarnost kovitla je u zatrovanim oblacima kompleksa i opterećenja, ne dajući joj da nazire ono šta traži i očekuje. Vruće ognjište životne snage što ga mladost sama po sebi nosi, zagasujemo "starom slavom", zavaravanjem i demagoškom nečistoćom. Rasprškavamo i razvlačimo   njegov žar pa podgrejavamo izokrenute vrednosti. Ako se kojim slučajem, ta mladost, raspiri i zaplamsa, zanebešeni kreštimo da je to u "ovoj situaciji" izopačeno i po nacionalni  interes sunovratno.

Odavno smo usavršili arsenal  sredstava   za  odbranu od mladalačke opačine, ali se i danas pokazuje da je najjednostavniji načii bivših kozara: mladunčadi napraviti  kropila. U lepljivu smesu od slavne prošlosti i svetle budućnosti, pored zlokovratih opojnih sastojaka ograničene svesti, saspe se začin smrtonosan po mladost - MRŽNJA. OKADI LI SE MRŽNJOM, svaka mladost postaje neostvarena!

Usred aktivnog  života, zakorovilo nam se mnogo promašaja, nereda i nerazumlja. Ali ni u jednoj oblasti nismo zaglibili sa obe noge kao u privređivanju. Na tom velikom i sudbonosnom polju izvodimo naizmenične "egzercire koji i površnom i nesavršenom oku pokazuju mentalitet nespretna i nevešta vođstva. U rvanju sa suđenim vremenom čini se da ni u jednoj brazdi koja vuče napred ne činimo više oplaza i meandri kao u ekonomiji. Neprestano  tu    nešto   udešavamo, preinačujemo, reprivatizujemo, podržavljujemo i krpimo kao siromah vreću.  Uveravamo sebe i druge da tražimo nova rešenja, a ni sami ne znamo kakva, kao zalutalo dete koje se srami da prizna da se izgubilo.

Ekonomija je kao veštačko jezero. Kad vode nadođu, daje onoliko energije i zaliva prostranstva kako je programirana. Ali za sušna vremena, kad vode osegnu, pokažu se mnogobrojni i sitni i krupni poremećaji nasilnost i nepriroda, ogolele strane i blatne vrtače kao odrtine. Umesto da "bistrim okom i zdravim razumom", tada kad osegnu zanosi i hvalospevi krivih rešenja, sagledamo mirno i trezveno odakle dolaze naše snage i gde   su naši nepresušni izvori, bezglavo se  ušančujemo    u šarene lavirinte dnevne stvarnosti, uskih interesa  i jeftinih rešenja. Tada tek na sitno mislimo i na sitno radimo.

Kad  pozvanima život pokaže da su njihova rešenja privrednog sistema pogrešna, a rezultati  jalovi, oni ne nastoje da se to ispravi i razmrsi. Vođeni mutnim ambicijama i debelom sujetom, zameću kavgu odbrane promašenog, do istrebljenja. Ispravno je i čisto jedino ono za šta se oni zalažu, a za privredno mrtvorođenče kriva je naša nesavršenost, blokada ili objektivne okolnosti. Evo i danas, u te zabludne kavge uvlačimo se svi: javne ličnosti, ugledne ustanove, stručni ljudi i skromni laici.

Tako se organizuju ove naše višestranačke dodole kojima prizivamo kapi spasa za privrednu delatnost, nezamenljivu potku celokupnog društvenog rada. Iskali smo blagu letnju kišu blagostanja da zarominja i nad našim zavičajima, a izazvali eksploziju zla i poplavu svakojakih oblika bede...

Ako su nas ičemu naučili krupni promašaji i uludo trošenje, onda je to, bez oklevanja: najskuplji su promašaji u sistemu privređivanja. Oni se odstranjuju sporo i teško, a neki se ne prebole nikada do kraja života  jedne, pa i više generacija.

Umorni smo od velikih planova  i zanosnih šema naše budućnosti. Pravo govoreći, hteli smo da doakamo vremenu, da prekoračimo vekove. Sa tradicijom i autohtonom  kulturom igrali  smo se ćuškape. Iskon nam je ostao u ruševinama, zatrpan muljem   voluntarističkih, skorojevićkih rešenja. Za to vreme u svetu su se dešavale grandiozne i meteorski brze promene u najmasovnijim poslovnim područjima ljudskog delanja...

Decembar 1992.