tPočetna

 

FELJTON - Iz istorije našeg rudarstva (1) - Autor - Radule POPOVIĆ

EKSPLOATACIJA UGLJA U GACKU

DO SREDINE ŠEZDESETIH GODINA 20. VEKA

Mnogo više  ima   vedrijih i uspešnih dogadjaja, koji su  omogućili  razvoj kakav danas ima ne samo Rudnik već i celokupno stanovništvo gatačke opštine pa i šire. Kao što je pomenuto primitivna eksploatacija uglja u Gacku počela je krajem 19. veka,  prekinuta tokom Prvog svetskog  rata, nastavljena između dva svetska rata i trajala do 1943. god. kada je Italija kapitulirala. Ubrzo posle oslobodjenja Gacka, 1. septembra 1944. godine, proizvodnja se obnavlja u sličnom maniru kako je to bilo i za vreme austougarske okupacije.

Direkcija Rudnika uglja Vrbica Gacko 1960.g.

Izvadjeni ugalj, lokalno stanovništvo koristi kao ogrev. To je  sezonska proizvodnja (počinjala bi u avgustu i završavala se u oktobru). Ona je bila veoma neorganizovana i nije   vađeno  više  od nekoloko stotina tona godišnje. Ali, 1949. god. u Gacko stiže jedna stara lokomobila, koja se montira u selu Vrbica, na sredokraći puta Gacko - Avtovac.

Istovremeno donosi se odluka  da se otvori i rudnik uglja u neposrednoj blizini kako bi ta lokomobila imala pogonsku energiju za proizvodnju struje. Otvaranjem  ovog kopa  ostali se zatvaraju. Ovim aktivnostima otpočinje organizovanija proizvodnja uglja.

Gacko prvi put u svojoj istoriji dobija električnu energiju. Osvetljene su ulice. Državne ustanove dobijaju električno osvetljenje i retki pojedinci u svojim domovima. Lokomobila je radila samo u večernjim satima i bila je zaista   od  neprocenjivog značaja.

Na  zalost nije dugo radila, jer  se  često kvarila i postala je samo teret za Opštinu. U novootvorenom kopu  proizvodnja uglja naglo pada,  jer  služi  samo kao ogrev za lokalne potrebe. Način rada   je i dalje primitivan i većim delom odvija se samo u toku sezone kada se spremao ogrev za zimski period. Tada Rudnik uglja "Vrbica" ulazi u sastav Zamljoradničke zadruge u Avtovcu, a Nikola Bjelogrlić postaje njegov upravnik.

Inače prvi rukovodilac Rudnika, dok je radila lokomobila, bio je Hmelaš Tonko, tehničar (verovatno građevinski). Posle njega Rudnikom rukovodi jedno vreme Stojan Subotić, nasleđuje ga već pomenuti Nikola Bjelogrlić, a ovog Obren Govedarica kada je Rudnik bio u sastavu Zanatskog preduzeća.

Izdvajanjem Rudnika iz Zanatskog preduzeća, u samostalni privredni objekat, na njegovo čelo dolazi Alija Zvizdić, u to vreme student Ekonomskog fakulteta. NJegovim odlaskom na dovršenje studija, septembra 1959. god. na čelo Rudnika dolazi Radule Popović, inženjer geologije. Radnu snagu u Rudniku, odnosno rudare, sačinjavali su stanovnici okolnih sela, koji su se, inače, bavili poljoprivrednom  proizvodnjom, a rad u Rudniku bio im je izvor dodatne zarade. Ručno svrdlo za   bušenje minskih rupa, kramp,  sekira i lopata bili su jedina sredstva za rad ("mašine").

Pošto je bio znatno jeftiniji od drva, ugalj je stanovništvo Gacka i Avtovca koristilo u nešto većem obimu, tako da je to istovremeno bilo i jedino tržište.

Godišnja proizvodnja varirala je ispod 1000 tona. Kasnije, sredinom pedesetih godina proizvodnja se postepeno povećava zahvaljujući otvaranju novog tržišta - bila je to željeznica. Ona je u Bileći preuzimala  ugalj  za pogon lokomotiva, koje  su   saobraćale na prugama uzanog koloseka prema  Nikšiću, Trebinju, Dubrovniku, Herceg Novom i Mostaru.

Tada je eksploatacija postala redovnija i protezala se kroz svih 12 meseci u godini, a količina proizvedenog uglja uvećala se na 5000 do 8000 tona godišnje. U to vreme Rudnikom rukovode lica samo sa najnižim osnovnim obrazovanjem. Ostala radna mesta pokrivali su ljudi takođe bez kvalifikacija. Miner je bio Dušan Vuković, koji se za taj posao osposobio na radnim akcijama, pa je, kao takav, dobio odobrenje od Republičke rudarske inspekcije BiH da se može baviti minerskim poslovima. Kao i ostali, tako i   administrativno osoblje imalo je samo najniže obrazovanje. Pa ipak, razvoj se nije mogao zaustaviti iako je proizvodnja bila nestabilna, što   je zavisilo od mnogih faktora (nesigurno tržište, vremenske neprilike, nedostatak obrtnih novčanih sredstava itd).

Istovremeno sporadično počinju da koriste ugalj i stanovnici u Bileći. U vreme dolaska  Alije Zvizdića na čelo Rudnika, kadrovska struktura počela  je  da  se popravlja, a proizvodnja se ustalila na količinama do oko 8000 tona godišnje.

Novi rukovodilac počinje i sa nabavkom osnovnih sredstava, kao što su dva kamiona od po tri tone nosivosti marke "Pionir" (po licenci češke "Prage") i jedna stara "škoda" od  7 tona nosivosti. Nabavlja prve metre šina i vagonete za unutrašnji transport, vito sa čeličnim užetom i gradi prvu primitivnu rampu za utovar uglja.

Inače, do tada vozila zaprežna i motorna silazila su neposredno  na otkop gde je ručno vršen utovar. Sa povećanom proizvodnjom povremeno     su rudnički kamioni bili nedovoljni pa su uzimani pod zakup kamioni marke "čepel" od transportnog preduzeća "Lasta" iz Trebinja ili od drugih prevoznika. Narednih godina, uvode se i druge mašine, kao  što su buldozeri. Jedan takav, istina malog kapaciteta, uzet je pod zakup od jednog građevinskog preduzeća iz Mostara. Bio je to buldozer marke "ansaldo", čiji je učinak bio ipak zadovoljavajući za potrebe skidanja jalovine sa uglja, jer joj je debljina bila mala - svega 1,5 do 2,5 m.

Na žalost sa otkrivkom se išlo u smeru napredovanja eksploatacije, što je dovodilo do znatnog uvećanja debljine jalovine u kasnijem periodu, a da bi proizvopdnja bila rentabilna, eksploatacija se morala   usmeratavi prema Gacku i Avtovcu.

Kao što je rečeno, unutrašnji transport tada se počeo odvijati na šinama, po kojima  su   ručno gurani vagoneti do navozišta, a odatle bi se prikačili za sajlu koju je vukao vito do utovarne rampe. Na navozištu uvek bi se prikačila jedna poluga (čelična šipka), tzv. sigurnosna mačkica, za zadnji vagonet, kako bi u slučaju da sajla pukne ili otkaže (što nije bio redak slučaj, jer su se sajla i vito koristili do krajnjih mogućnosti) mogla da izbaci vagonete iz šina u stranu, čime bi se izbegla moguća nezgoda.

Vitlo sa rukovaocem se nalazilo u jednoj maloj improvizovanoj baraci i obično bi se u jedan mah izvlačila dva vagoneta, a svaki od njih nosio bi po jednu tonu uglja. U najvećem broju slučajeva ova težina je bila imrpovizovana, jer se zasnivala na jednom merenju   u  vreme nabavke vagoneta i više nikada posle.

Jedina kontrola se nalazila u Bileći kada bi se napunio željeznički vagon i otišao na zvanično merenje. Ali, iako improvizovana , težina je uvek bila iznad jedne tone u punom vagonetu, tako da kupci nikad nisu bili oštećeni. Pretovar u Bileći, obavljao se, takođe, ručno, jer tadašnja željeznica u Bileći nije imala utovarne mašine.

U to vreme na površinskom kopu bila su dva odvojena radilišta na kojima su rudari radili u jednoj, prepodnevnoj smeni. U prvih šest do sedam godina jalovina je ručno skidana sa ugljenog sloja debljine 12 do 15 m .

Proces eksploatacije se odvijao na taj način što bi, posle skidanja   jalovine   ručnim svrdlom bile izbušene dve do  tri minske  rupe, koje  su   punjene eksplozivom marke, "vitezit" ili "kamnikit".

Eksplozija je izazivana paljenjem sporogorećeg štapina, na čijem se kraju nalazila kapisla, a ova uvučena u patron eksploziva. Aktiviranjem mina oslobađala se određena količina uglja. Veće blokove rudari bi sekli sekirama, potom krupnije komade ručno bi utovarali u vagonete, a sitnije lopatama.

Kada bi se vagonet napunio ručno bi bio odguran do navozišta, gde bi se prikačio za sajlu, a rukovaoc bi vitlom izvlačio  po  dva  vagoneta, poseban radnik bi ručno prevrnuo vagonete i ispraznio ih na utovarnoj rampi, gde bi tada ovaj i još jedan radnik utovarali, opet ručno, ugalj u kamione.

Zbog  većeg  priliva   vode u jesenjem i prolećnom periodu, kada je povremeno priticalo i više hiljada litara vode u minuti, često su se dešavale poplave na otkopnim poljima.

Da ne bi dolazilo do prekida proizvodnje, izgrađen  je jedan primitivan basen, u koji bi se voda slivala i drenirala oba otkopna polja. Basen je predstavljala obična rupa dimenzija 2h2h1,5 m. U njemu je bila potopljena korpa od pumpe pomoću koje bi se izbacivala voda dalje od otkopnih polja i prirodnim putem oticala prema središnjem delu Gatačkog polja.

Kako je pumpa bila malog kapaciteta, i uz povremena začepljenja korpe, dolazilo je do izlivanja vode iz basena, i ne baš retkih poplava na otkopima.

U takvoj situaciji 15. juna 1959. god, autor ovog napisa, došao je na Rudnik "Vrbica" u Gacku i počeo svoju profesionalnu karijeru. Bio je to prvi inženjer uopšte na Rudniku. Iako inženjer geologije (upisao se 1953. god. na Geološki fakultet Tehničke velike škole), imao je potrebno inženjersko obrazovanje za rad u rudniku....

(nastavak u idućem broju)