FELJTON - Iz istorije našeg rudarstva (4)
EKSPLOATACIJA UGLJA U GACKU
DO SREDINE ŠEZDESETIH GODINA 20. VEKA
Piše: Radule POPOVIĆ
U narednim mesecima, kako je rasla proizvodnja, povećavalo se i zalaganje rudara, a time i povećanje njihovih zarada.
Odjednom sve je besprekorno funkcionisalo iako sa nekoliko tuđih mašina i sa ostalim primitivnim alatom.
U to vreme norma je bila tri tone uglja izvađenog, utovarenog, odvezenog na navozište, gde bi vagoneti sa ugljem bili prikačeni za sajlu i poslati na utovarnu rampu.
Svi su rudari počeli da prebacuju normu, koja je kasnije korigovana naviše.
Da bi se ilustrovao entuzijazam i zalaganje na poslu, navešće se samo jedan primer. Naime, dva brata, Slavko i Bogdan Vuković, su vrlo često za osmočasovno radno vreme (uz obaveznu pauzu od pola časa za odmor i užinu) imali učinke od po 9 tona uglja.
To znači da su njih dvojica u toku dana proizveli 18 tona uglja. To su rezultati za ne poverovati. Sekira, kramp, lopata bile su im jedine mašine; ali njihova snaga, volja i želja da zarade bili su veliki motivi, koji su omogućavali takav radni elan i proizvodnju.
Istina, takvi učinci nisu ni mogli biti svakodnevna pojava, ali jednom ili dva puta nedeljno to se dešavalo.
Vozači su imali dnevnu normu od dve ture odvoženja uglja na železničku stanicu u Bileću; treća tura je bila prebačaj norme, četvrta tura kada bi se desila, plaćala se vanredno.
Zahvaljujući takvom radu, zarade rudara su se skoro izjednačile sa najvećim platam u Gacku, dok su vozači sa svojim učincima imali i dvostruko veću zaradu.
To je vreme uvođenja druge smene, što je već zahtevalo neophodno osvetljenje radilišta.
Ubrzo iza tog, usledilo je uvođenje i treće, noćne smene. Bili su to novembarski kišoviti i prohladni dani, jer je nastupio novi izazov. Željezara u Nikšiću bila je zainteresovana da joj se dnevno isporučuje 210 tona uglja.
O ovom zahtevu jednog velikog potrošača moralo se brzo reagovati.
Na pregovore u Nikšić su otputovali predsednik Opštine, sekretar Opštinskog komiteta SKJ i V.D. direktora Rudnika.
Na pitanje predstavnika Željezare da li Rudnik uglja "Vrbica" može zadovoljiti njihove potrebe u celosti (jer alternative nije bilo: sve ili ništa), odgovoreno je potvrdno.
Istina, to je sada zahtevalo preduzimanje čitavog niza nužnih i teških organizacionih i drugih poslova kako se ne bi izgubila jedna ovako krupna šansa za prosperitet Rudnika.
Uskoro potom, odobren je prvi kredit Rudniku za nabavku transportnih sredstava.
Kupljeno je odmah pet kamiona marke "FAP", nosivosti od po 10 tona. Pa ipak i dalje su se morali angažovati kamioni od drugih prevoznika. Da bi se mogle izvršiti preuzete obaveze sredinom novembra 1959. godine, kao što je već pomenuto, uvedena je i treća, noćna smena.
Pre toga pristupilo se boljem osvetljenju radilišta, kupljeni su novi reflektori velike jačine, nabavljena su, po prvi put, radna odela, kišni mantili i najkvalitetnije čizme, koje su se mogle na tržištu naći. Počinje borba za ispunjenje obaveza prema potrošačima (građanstvo, željeznica i željezara) uprkos nevremenu.
Odmah se podnosi zahtev za novi kredit kako bi se kupila najneophodnija oprema, a tu spadaju pre svega pumpe za odvodnjavanje, elektromotori, snažan buldožer (kupljen je 1960. od tog kredita TG-140), demperi za odvoz jalovine (mogli su se na domaćem tržištu naći samo mali, čija je korpa imala zapreminu od samo oko 3 m3, odnosno nosivosti od oko 6 do 8 tona).
Ujedno od tog kredita, koji je početkom 1960. god. odobren, rekonstruiše se utovarna rampa, a proizvodnja raste. Rudari zadovoljni, novca ima kao nikada do tada. U Gacku i okolini odjednom se javlja veliko interesovanje za zaposlenje na Rudniku.
Direkcija rudnika se seli u jednu stabilnu zgradu u neposrednoj blizini Rudnika, a u baraci se adaptiraju prostorije gde su se rudari mogli odmoriti, presvući i održavati najnužniju higijenu (nije još uvek moglo da se izgradi kupatilo).
U jednoj od prostorija za rudare instalirani su metalni ormani gde su rudari ostavljali svoju privatnu, a oblačili radnu odeću (dakle garderoba).
Tada se raspisuje oglas za prijem u službu jednog inženjera rudarstva. Na konkurs se prijavio samo Ante Josipović. Postignut je sa njim dogovor i on ubrzo postaje tehnički direktor Rudnika. U Avtovcu je obezbeđeno nekoliko stanova od kojih je jedan dodeljen A. Josipoviću, dok su ostali bili dodeljeni starim rudarima. U ovom periodu proizvodnja uglja se naglo povećava: sa 5.000 do 8.000 tona na oko 30.000 tona na godišnjem nivou.
"Kako se kalio čelik" u Rudniku uglja "Vrbica" - Gacko
Nagli uspon Rudnika imao je za posljedicu snažan entuzijazam svih zaposlenih, što se najbolje može sagledati iz sledeća dva detalja.
Sredina je janura 1960. god, spoljašnja temperature vazduha je 15oC ispod nule, u bazenu za odvodnjavanje nivo vode veoma brzo raste, jer je korpa bila zapušena muljem, tako da je pumpa izbacivala samo malu količinu vode.
Na većem delu basena već se uhvatio led. Poslovođa pokušava sam da reši problem; zove Čedu Govedaricu, zvanog Bato, da nešto preduzme inače poplava će zahvatiti ceo površinski kop i doći će do prekida proizvodnje sa nesagledivim posledicama. Čedo dolazi do bazena, skida sa sebe odeću, temperature je 15 stepeni ispod nule, razbija led i ulazi u bazen, vadi korpu.
Rudari je prihvataju i čiste, a on, Čedo, brzo se oblači i vraća u radionocu da nastavi posao kao da se ništa nije desilo. Korpa je brzo očišćena i vraćena u basen, pumpa počinje da radi, nivo vode opada.
Proizvodnja je spašena, a Bato, umesto da ode kući i da se oporavi od šoka, kome se sam svojom voljom izložio, nastavlja da radi u radionici, kao da se ništa spektakulrano nije desilo, jer je bio jedini stručnjak za održavanje i remonotavanje svih mašina u Rudniku.
To je bio zaista podvig za najveće priznanje, zato je bio novčano nagrađen od strane Rudnika.
Drugi slučaj. Istog janura, iste godine, ali ubrzo posle opisanog događaja... U Gacku, pa i na Rudniku, bila je veoma snažna mećava. Oko 10 časova dolazi poslovođa Vlado Zirojević i obaveštava rukovodstvo Rudnika da vozači sa punim kamionima uglja stoje ispred direkcije na drumu u koloni i odbijaju da voze u Bileću po takvom vremenu.
Saobraćaj između Gacka i Bileće već je bio u prekidu, ali Željezara u Nikšiću mora da dobije dnevnu količinu uglja.
Na pitanje: "Kakav ih problem muči", u jedan glas svi vozači odgovoriše: "Bez rukovodstva sami ne idemo". V. D. direktora seda u prvi kamion i naređuje: "Pokret".
Na putu ima mnogo smetova i preko jednog metra visine, na mnogim mestima put se i ne nazire, ali 5 kamiona natovarenih sa po 10 tona uglja polako, ali uporno se približava Bileći.
I, oko 16 časova posle podne stižu u Bileću na željeničku stanicu. Snežna blokada bila je probijena, a Željezara je dobila neophodan ugalj, jer su odmah i drugi kamioni uzeti pod zakup, natovareni sa ugljem, stigli u Bileću.
Zahvaljujući dobrim proizvodnim rezultatima, već u proleće 1960. god. Rudnik je dobio novi kredit za nabavku neophodne mehanizacije. Modernizacija proizvodnje, započeta u drugoj polovini 1959. god, naglo se ubrzava u 1960. god.
Kako je u Rudniku vladalo nezadovoljstvo radom rudarskog inženjera Ante Josipovića, sporazumno je raskinut radni odnos, a i dotašnji V.D. direktora, Radule Popović, diplomirani inženjer geologije, odlučuje da pređe u Savezni geološki zavod u Beogradu.
Istovremeno, predlaže opštinskom rukovodstvu jednog mladog, tek dipolimranog inženjera rudarstva Dobrivoja Živkovića, zvanog Žika, sa kojim se vrlo brzo postiže dogovor o njegovom zaposlenju.
U isto vreme za direktora Rudnika Opšina imenuje Živka Lojovića, diplomiranog ekonomistu, koji je do tada radio u Opštini.
Ova dva stručnjaka, angažuju ubrzo nove kvalifikovane kadrove (rudarske nadzornike i rudare majstore). Žika nastavlja sa modernizacijom u rudniku: uvodi trake u unutrašnjem transportu, modernizuje utovarnu rampu sa bunkerima i sipkama, čime se automatizuje utovar, a ružni utovar postaje prošlost, nabavljaju se nova osnovna sredstva, kao što su skerperi, bager i druge neophodne mašine.
Proizvodnja dalje raste i postiže se oko 50.000 tona uglja godišnje. Izgrađen je novi objekat u kome se nalazi restoran društvene ishrane, zatim lepo uređene prostorije za presvlačenje i održavanje lične higijene (urađena su kupatila). To je vreme daljeg razvoja i napretka u Rudniku uglja "Vrbica" u Gacku.
Završavajući ovaj prikaz, neophodno je pomenuti da je autor ovog teksta već 1960. god. pokrenuo inicijativu za izgradnju rudnika, relativno velikog kapaciteta i izgradnju termoelektrane.
Ova ideja najpre je prezentirana opštinskim funkcionerima, a zatim u pismenoj formi prosleđena republičkom rukovodstvu BiH.
Ona se polako razvijala, da bi 10 do 15 godina, od njenog prvog lansiranja, došlo i do realizacije i nastanka onoga što danas imamo u Gacku.
Istina, ne u Vrbici, već u Gračanici, zapadni deo Gatačkog polja. To je danas veliki rudnik uglja, koji snabdeva termoelektranu, a ova isporučuje električnu energiju mnogobrojnim potrošačima u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj i drugim potrošačima.
To je omogućilo da se jedna ekonomski veoma pasivna i nerazvijena opština uključi u naprednu i ekonomski jednu od najrazvijenijih u istočnoj Hercegovini.
P.S. Ekonomskom razvoju Opštine žrtvovano je jedno izuzetno lepo, cvetno i zeleno polje, u njemu je napravljena jedna velika rana, ali nije uzaludna.
Potencijali od preko 300 miliona tona rudnih rezervi uglja najbolja su garancija daljeg sigurnog ekonomskog prosperiteta.
Ali ostaje obaveza i rudnika i termoelektrane da se "rane" u Gatačkom polju saniraju i da ponovo Polje procveta u svom prelepom šarenilu.
LITERATURA
1. Mojsisovics Ed, Tietze E i Bittner A, 1880: Grundlinien der Geologienj von Bosnien-Hercegovina. Erläuterungen zur geologischen Uebersichtskart dies LŽnder. Alfred Höf - und Universitats - Buchhändler. NJien.
2. Skoko S., 2000: Krvavo kolo hercegovaćko 1941-1942. SPKD "Prosvjeta", Republika Srpska, Pale, "Planeta", Beograd, istorijsko-memoarska dela, knj. I, str. 370. Beograd.