tPočetna

simo klariĆ - iz kasindola o hercegovini

HERCEGOVAČKI ĆOPIĆ

KOJI ŽIVI U BOSNI, PIŠE O HERCEGOVINI, A NEMA GA NI TAMO NI OVAMO

Ne može čovjek govoriti ni u ime ni na račun čitave nacije, ali u pogledu kulture, ostali smo posljednji primitivci. U nas se knjige štampaju u tiražu od 300 komada i ne rasprodaju se?!

Književnika Sima Klarić kao da stalno krije neka nevidljiva ruka. Ili on ima neki dar da se javlja samo na onim mjestima koja mu odgovaraju, i u vrijeme koje mu je pogodno, ili je neka grdna urota u pitanju?

Tako se, eto, pitamo kako je moguće da Klarića ne možete vidjeti ni na TV, ni čuti na radiju, pa ni pročitati u novinama - iako je riječ o jednom od rijetkih pisaca sa područja RS koji su u svojim knjigama opisali i minuli rat u BiH?!

Dakle, sa Hercegovcem Simom Klarićem danas u Hercegovini stvari stoje jednostavno. Ako se, preko jake veze, ne domognete neke njegove knjige, on za vas, do daljnjeg - ne postoji.

Ne, iako svi mi Hercegovci iz njegovih knjiga sve ovo vrijeme nismo iseljavali.

(Jer nam on, očito, nije naplaćivao kiriju.)

Konačno, u Kasindolu našao sam Hercegovačkog Ćopića u dobrom zdravlju i dobrom raspoloženju (kao da mu je ovo drugo pomalo dođe kao stvar profesionalnog odgoja). 

Za ovu Klarićevu najnoviju ilegalu, izgleda - on je najmanje kriv. Da se dobro sakrije, potrudili su se drugi.

 I još se uvijek trude, tako da, dok ovo pišemo, ispada kao da se pomalo bavimo detektivskim poslovima. Doduše, bez rizika i po nas i po Klarića, jer, kako sam kaže, na svu sreću - danas niko ništa ne čita.

Neću da nabrajam šta je sve Simo napisao. Otišlo bi pola strane. Da pitam Sima, izgublili bi mnogo vremena dok se on svega sjeti, ali, prosto me obara s nogu to što je, otkako je u penziji, napisao ništa manje nego 7-8 knjiga.

Jedna među njima sasvim je nemoguća misija - humoristički roman o posljednjem ratu u BiH (”Rasulo”). Roman koji vas lama, slama, ali - ne prelama. Na kraju, shvatite da vam je Simo u vaš moždani prtljag spakovao i nekoliko vječnih saputnika. U slučaju da opet zaratimo, neka nam se nađu...

Simo Klarić ima lijepu kuću u Kasindolu. Uz kuću, nekoliko dunuma zelenila koje ga održava u kondiciji. Odatle posmatra Bosnu, a, uglavnom, kao nekom greškom, piše o Hercegovini?!

Doduše, pošto se za vrijeme rata ”proskito”, svoj, kako sam kaže, najbolji roman (”Ljudi naročitog kova”) napisao je u Zrenjaninu.

Za jednu zimu, u Kasindolu, napisao je hroniku svojih rodnih (kalinovičkih) Borija. Sve je to, stičem utisak, uradio brzo, osvetnički-jedro, kao da vraća dugove onoj gadnoj sili što i danju i noću ljudima kvari život.

Veliki dio Klarićeve proze, tako, napisan je u sjenci dva rata, ”Drugog” i ”Najnovijeg”. Iako se i Klarićeve ratne proze čitaju ”navodu”, pisac kaže da je njegova percepcija rata užasna...

- Ne mislim samo na humor, nego na cjelokupnu kulturu. Kultura je otišla u ništa. Kultura je trenutno nigdje. Ovladao je kič. Tu više nema šta da se priča... Jutros sam razgovarao sa ženom o jednoj pojavi. O nekoj tamo pjevačici, bila ona naša ili Amerikanka, više se piše, nego o svim našim književnicima zajedno. Svi mi na jednu stranu, ona sama na drugu. To je sramota.

I turobne misli Simo izriče, ako ne vedro, a onda sa izvjesnom optimističkom-žestinom...

- Ne može čovjek govoriti ni u ime ni na račun čitave nacije, ali u pogledu kulture, ostali smo posljednji primitivci. U nas se knjige štampaju u tiražu od 300 komada i ne rasprodaju se?! Više nema ni jednog pravog pisca koji dobro prolazi!? Uspjeha imaju samo oni koji su otišli na kič-teme, ili su sasvim potonuli u pornografiju.

Sve u svemu, kaže Klarić, stanje je nikakvo. Pa pocrtava...

- N-i-k-a-k-v-o!

Pitam ga da li reaguje? Koliko riječi danas vrijede?

- Nikoliko.

Zašto?

- Zato što se ne čita. Niko ništa ne čita... Na sreću.

Koliko vrijedi riječ pisca u Udruženju književnik?

- O kakvom Udruženju da govorimo, kad za četiri godine nismo imali ni skupštinu?! U tom udruženju književnika napravili su se nekakvi ćepenci. Od svega, pa i od kulturnih manifestacija napravljeni su ćepenci.

Prema Klariću, kultura boluje, a niko je ne liječi. Na ovdašnje kulturne manifestacije dovode se ljudi iz Srbije, njima se daju nagrade. Naši ih pisci rijetko  dobijaju. Pare se uzmu, daju se prijateljima u Srbiji,  naravno, ne uzalud, nego da bi oni njima tamo vratili uslugu, da bi ih promovisali, i da bi se opet nešto turilo u džep. Sve u svemu - ja tebi ti meni?!

Nisam krio, Simu sam rekao da sam došao da ga, koliko novine mogu, vratim u Hercegovinu. Od rata ovamo nema ga kod nas. O njemu se ovamo ne govori. Iako, u Beogradu, možete čuti da je Klarić - Hercegovački Ćopić. Zatim, već standardno, slijedi serija hvala i uskličnika.

- Tačno, nema me ni dole, u Hercegovini, iako su moje teme, najvećim dijelom - hercegovačke. Napisao sam, eto, i hroniku Borija, to je moje selo, moj početak. Sudbina tog sela slična je sudbini drugih sela. I temama i jezikom ja sam u Hercegovini.  Doduše, prije rata, nastupao sam u Mostaru. Imali smo humorističke večeri. Pokojni Adi Mulabegović, Stevan Bulajić, Radivoje Papić...

Klarića, eto, nema u hercegovini, ali, srećom, Hercegovine ima u Kasindolu, pod Simovim krovom, dok njegova pisaća mašina “štepuje”...

Simo se ne muči na svojim knjigama. Piše, lako, bez “znojenja“...

- Jeste, hroniku o Borijama, na primjer, napisao sam za jednu zimu. Opisao sam i ono što je bilo prije. Tu su bili Čengići, tu je bio njihov prvi Odžak kad su došli iz Male Azije. Tristo pedeset godina bili su tu, dok se kula počela rušiti. Borijani su bili njihovi kmetovi. Pisao sam o svakoj kući. To je sve potpuno dokumentarno, mada sam se klonio klasične dokumentarnosti. Zato je sve to, ipak, literarna hronika. U mojim Borijama bile su 53 kuće, bile su do 1941. Sad ih ima 10-12 sa 25 do 30 žitelja. Sve babe i đedovi. Ako nastavim tu knjigu, moto će biti: Oj Borija, u cara vas nema, jer u vama žive duše nema.

Sve, i tamo, liči na veliku sahranu?

- Da, liči na selo u koroti. Nema im boga, nema im spasa. Samo se pitam šta će to na kraju biti? Moje selo prije rata bilo je jako. Imalo je jedno 4.000 ovaca i 1.500 goveda. Bogati su ljudi bili. Sad nema ama baš ništa. Ništa. Sve je to jedno veliko n-i-š-t-a. A svuđe je tako u Hercegovini. Pričao mi je jedan čovjek iz Bileće... “Na početku ustanka, došao jedan Crnogorac sa četom, pa pita kako da po selu rasporedi vojsku, na ručak, na večeru itd. Hajde, rekao mu Bilećanin, šta ćeš se raspoređivat, u mene je u toru deset jarčeva. Da sam ih pojaho, svaki me jarac mogao snijet u Dubrovnik. Zato nemaš đe ići, cijela će četa kod mene.“ Tako, ta četa je bila 5-6 dana kod njega i na hrani i na spavanju. A šta bi sad? Ne vjerujem da bi se trojica mogli spasiti u jednoj kući? Ne znam, kažem, šta je sve to, na šta to ide? To je jedan svjetski proces. Ne valja nad tim plakati. Uostalo, sve se mijenja...

Ranije, humoristi nisu baš jeftino prolazili. Znali su ih pozvati na raport, znali su se na njih istresati, grmjeti, prijetiti, sahranjivati...

Tako, jednom, tri mala boga uhvatili su Sima u “mašinu“. Razlog, što je “po svome“ pisao o Hercegovini. Ipak, Simo ih je nekako razoružao, bar privremeno. Kazao im je, kao da ne shvata one najviše političke ideje: ”Treba jesti nekakav hljeb, pa mene zapalo, eto, na humoru da zaradim”.

Kako danas prolaze humoristi?

- Odlično. Nikad bolje. Niti im ko prijeti, niti ih ko ruži.

Zato što smo konačno dobili demokratiju...

- Ne nego zato što niko ništa ne čita.... Ha-ha-ha...

U pauzama između svojih humorističkih romana, Klarić piše humorističke balade. Tek toliko, da ne dangubi...

Jedna od njih ima poznat ritam svima koji su u životu nešto pročitali, a zove se Behaudi...

- Gledaš je li moju Bosnu, gospodare strani,/ ne znaš je li dženet sretni ili raj cvjetni/. Pod nebeskom kapom nećeš naći zemlju kao ovu,/ nego, hajde, vadi lovu./ Nemoj samo da me pitaš skupa je li,/ dobićeš je džab-džabile,/ sam se čudim toj očitoj bagateli./ Nema toga u svijetu što ti nudi Behaudi./ Uzmi brale za novce male sve fabrike i centrale,/ željeznice i rudnike, mnoga dobra kapitalna daću ti za malo para, /samo da se otarasim zlog bremena iz vremena onih mračnih komunjara.

Klarić piše knjige za čitanje. Svaka njegova nova knjiga je praznik za čitaoca (otud, pravo je čudo što se ti ”praznici” kriju?).

Zašto je to tako? - teško je reći, ali jedno je sigurno: i kad piše o najtraumatičnijim kolektivnim ”stradijama”, Klarić vas ne baca u očaj. NJegovo knjige su u znaku uskličnika, upitnici nisu u njegovom stilu...

A osim toga, i kad ne treba, nekako sam po sebi, Klarić uvijek zna da napravi šalu u širokom repertoaru, od vica do anegdote.

Tu je i onaj svakodnevni humor, onaj moćni bh-vic koji nam uljepšava dane...

- Puna nam je Bosna slavnih vitezova, prepuna ordenja i duha junačkog iz posljednjeg rata, bratoubilačkog. A meni se čini, kaže jedan pravnik, Bosna ima samo jednog Viteza, eno ga na drumu Busovača - Travnik...

N. Marić

P.S.

Kad smo krenuli, Simo mi je kazao da su balade, od kojih mi je neke pročitao iz rukopisa, ekspresan odgovor na savremene događaje.

- Nemoj samo napisati da su labudova pjesma. U pitanju su neke aktuelne teme, nadam se i neki odgovori.

 Da li je takva i ova kratka, koja se zove AVAJ...

Avaj kako posrnusmo, i svima postadosmo krivci, pa nam se na glavu sručiše osiromašeni uranijum i obogaćeni primitivci...

TO NAM NAŠE PORUČUJU VOĐE...

Simo Klarić: Neka vlada pakost i mržnja žestoka,/ čuvajte nam tuđinstvo i nejedinstvo, kao zjenicu oka./ Mrzite se i kad se ne puca,/ mrzite se dok vam srce kuca/, mrzite ih jer su niže vrste,/ mrzite ih zato što se krste./ Mrzite ih jer o zlu sanjaju,/ mrzite ih zato što klanjaju./ Mrzite ih jer nijesu čisti,/ mrzite ih jer su ateisti./ Mrzite ih, hulje nazlobrze,/ mrzite ih jer i oni vas mrze./ Mrzite se do sudnjega dana,/ mrzite se to je duši hrana,/ mrzite se dok zadnji čas dođe,/ to nam naše poručuju vođe.

direktorov kljuČ

Pisao sam u Oslobođenju svake nedelje. Od nekih 200 radova izvukao sam jedno 40 i napravio knjigu. Štampao sam je u Sarajevu. Onda je direktor uzeo tu knjigu i odnio je u Doboj i zaključao u magazin. Zašto? To je bio njegov sistem. Bio je siguran samo u ono što zaključa.

ROMANI - TV SERIJE

Klarićevi romani savršen su materijal za TV. Ono što se u drugim zemljama plaća velikim svotama, kod nas se bagateliše i sklanja. Pitam Sima je li mu ikad iko na ovim novim bh. prostorima nudio kakvu dramatizaciju za TV ili nešto slično...
- Ne, i to mi je interesantno. Zvali su me na radio. Čitao sam i govorio na radiju. Ali ništa više. Poslije tog čitanja reagovala je samo publika. LJudi su tražili da im pošaljem knjigu. TV nije, oni se bave drugim stvarima. Nemaju veze sa publikom.