Početna
 

pisma PRINCEZE ŽANE MERKUS iz hercegovinE (1)

Sanjala sam da SPAVAM MEĐU ZVEZDAMA

Moja grupa za Hercegovinu sastala se u Bariju, odakle smo krenuli lađom za Dubrovnik. U grupi je novinar Pari mača Ežen Furnije i dvojica Garibaldinaca iz Napulja - Đuzepe Santini i Florenco Benini. U Rimu se priprema 50 slobodoljubivih Italijana da se bore za novi slobodni svet.

Vezu sa hercegovačkim ustanicima uspostavio je Garibaldijev sin, koji se sprema da sa 4000 boraca krene u oslobađanje Balkana. Mlada slobodoljubiva Evropa, koja nije ugušena 1848, traži nove izazove. Taj revolucionarni duh prodro je i u moje mirno holandsko kraljevstvo, koje gleda kako da produži svoj imperijalni život na stradalništvu bednih naroda u Aziji i Africi, u čije zemlje smo se zarili kao krpelji u telo.

U toj nečasnoj raboti moja porodica učestvuje već 120 godina. Hoću da prekinem tu sramotnu istoriju, hoću da pred lice božije pravde svetla obraza stane bar jedan njen član.

Sa gospodinom Eženom Furnijeom upoznala sam se u Parizu. NJegove ratne reportaže iz Hercegovine duboko su me potresale. U Rimu, u kafani "Koloseum", upala sam u grupu mladih revolucionara koji se bore za ujedinjenje i oslobođenje Italije. Oni su mi pomogli da ostvarim ovaj naum.

Putovanje parobrodom do Dubrovnika veoma teško sam podnela. Prolećno Jadransko more bilo je nemirno, povraćala sam toliko da su mi oči ispadale.

Iskrcali smo se u luci Klek, noću. Tu su nas dočekala dvojica mladih ljudi. Kad smo krenuli u dubinu teritorije, u brda, dočeka nas i treći čovek, koga uočismo u mraku. Držao je za povodac konja. Svi govore tiho, da ih noć ne čuje. Upitaše me da li znam da jašem. Rekoh da znam. "Onda se penji", reče na italijanskom jedan od njih. Uzjahah mršavo sićušno konjče koje se povi pod mojom nevelikom težinom. Mislila sam da neće moći da me nosi, ali ono je vrlo istrajno savla-đivalo strmi uspon i toplu junsku noć punu opojnih mirisa. Svuda oko nas, nevidljivo, mirisala je trava ili drveće. Čarobno. Osećam se kao da idem kroz noćni rajski predeo.

Svitalo je kad smo ušli u raštrkano planinsko selo. Tada jasno videh lica mojih pratilaca. Mladi ali ozbiljni ljudi. Jedan među njima znao je italijanski, s njim sam mogla da se sporazumevam. Zove se Mićo LJubibratić, najmlađi. Sjahala sam pred kućom za koju mi rekoše da pripada vođi ustanka Luki Vukaloviću, koji nas je čekao pred nevelikom kamenom kućom.

Pozdravi me osmehom i učtivo mi pruži ruku da lakše sjašem. Moju malu težinu taj čovek kao da nije ni osetio; uz njegovu pomoć lako sam sjahala. Poput ostalih ljudi koji su se nalazili oko njega, vođa je bio snažno građen čovek četrdesetih godina. Ličio je na trokrilni orman u duborezu, obučen u raskošno ukrašenu narodnu nošnju; za pojasom je imao dva velika revolvera. Snažnih muških crta lica, dugih brkova, ostavljao je utisak planinskog vladara.

Sve je na njemu bilo drukčije nego što sam zamišljala. Ni u Indoneziji, gde sam odrasla i videla mnogo neobičnog i čudnog, nisam videla ovakve ljude, prirodu i kuće. Sve, osim ljudi, delovalo je oskudno i priprosto, slično planinskim mestima i kulturi na Sardiniji.

Ušli smo u vođinu kuću, koja se sastojala iz dve prostorije. U prvoj, u kojoj nije bilo plafona, nalazilo se ognjište, iznad koga su visile verige sa bakračem u kome se varilo mleko, od koga se širio prijatan miris koji je podsećao na trave i predeo kojim smo prolazili tokom noći.

Ponudiše me crnim vinom i kafom. Služila nas je vođina žena, mlada, snažna i skladno građena, nežnog lika. Osmehivala mi se sestrinski. Ona me ponudi komadom vruće pšenične pogače i šoljom bele kafe, koju je preda mnom spremala od kajmaka sa uzvarenog mleka i crne kafe, zaslađene medom. Bila sam pregladnela, pa taj doručak, tu kafu pre svega, pamtiću dok sam živa. I pogača, i mleko, i med imali su neobičan ukus i miris. Za sve vreme vođa me je motrio i procenjivao. Pošto završih doručak, poče da me ispituje: ko sam, zašto sam došla? Moje odgovore na njihov melodični govor prevodio je moj mladi pratilac Ljubibratić. Rekla sam:

- Ja sam Holanđanka, Žana Merkus, ćerka sam holandskog potkralja u Indoneziji.

Kada to rekoh, svi se izbečiše.

- Ti  si  princeza?!  - reagova  vođa,  koji je  znao  pomalo italijanski.

- Šta ćeš ti među nama?!

Odgovorih:

- Preko novina i nekih prijatelja doznala sam o vašem ustanku i došla da vam pomognem. Odgojena sam u frankofonskom protestantskom duhu, moji ideali su hrišćanski, a moj uzor je slavna Francuskinja Jovanka Orleanka. Moj otac više nije živ. Ostavio mi je polovinu svog velikog imetka. Deo tog imetka odlučila sam da uložim u palatu u Jerusalimu, u svetoj zemlji, u kojoj će živeti 300 pravih Hristovih sledbenika, koji će propovedati njegovu veru i boriti se protiv muhamedanske. Drugi deo imetka želim da darujem vama, hercegovačkim ustanicima, jer vi u ovom trenutku vodite borbu za slobodu i Hristovu veru za sve nas u Evropi.

Vođa je slušao s neskrivenim nepoverenjem. Kasnije će mi pričati da su imali nekoliko pokušaja da se među njih ubace špijuni. Budno ih špijunira Austrija preko svojih ljudi u Dalmaciji.

- Jesi li došla da se boriš zajedno s nama ili si samo donijela pomoć?

- I jedno i drugo - odgovorih. - Raspolažem znatnom sumom novca u jednoj holandskoj banci i uticajnim vezama u Italiji i Francuskoj. Bliska sam sa italijanskim vođom Đuzepeom Garibaldijem, koji gaji velike simpatije za vaš ustanak i vas lično. U meni ćete, uveravam vas, imati hrabrog borca. Već sam učestvovala u ratnim okršajima u sukobu Francuske i Pruske.

Odmeravao je moje reči i pojavu, i dalje nepoverljivo. Sićušna i nežna, nimalo se nisam uklapala u njihovu sredinu.

- Vi me, gospodine Vukaloviću, sumnjičavo gledate. Verovatno se pitate: da ova žena nije špijun. I ja bih se to pitala na vašem mestu. Ali ako vam predam Garibaldijevo pismo upućeno vama sa ličnom preporukom za mene, verujem da nećete sumnjati u moj identitet. Evo, izvolite to pismo.

Vođa uze pismo i pruži ga LJubibratiću da mu ga prevede i pročita.

Garibaldi je pisao: "Dragi prijatelju i suborče, gospodine Vukaloviću, uz mnoge pozdrave i najlepše želje za uspeh vašeg ustanka, koji mi ovde u Italiji, boreći se za istu stvar, pomno pratimo, šaljem vam preporuku da gospođicu Žanu Merkus primite među vas s punim poverenjem. Ona može biti od velike pomoći. Divi se vašoj borbi i zdušno vas podržava Mlada Italija. Đuzepe Garibaldi."

- Hvala vam, princezo, na ovom pismu. Ono je odagnalo moje sumnje u vas. Ovo nije prvo pismo koje sam primio od italijanskog vođe. Ali moram da vas opomenem da se ovdje teško živi i u miru a kamoli u ratu. Vi na ovakve uslove nijeste navikli. Veoma ste nježni, gotovo bih reko slabašni...

- Molim vas, nemojte me ceniti po izgledu. Ako ne budem mogla da podnosim tegobe koje me ovde očekuju, vratiću se odakle sam došla.

- Ako je tako, gospođice princezo, smatraj da si od ovog trenutka naš, u svemu ravnopravan ustanik.

Tim reČima umirena je moja strepnja. Obuze me radost. Vođa me je gledao nekako pokroviteljski, blago, kao da je znao šta preživljavam.

- Sada će te odvesti u kuću gde ćeš boraviti do daljega. Nećeš nam zamjeriti što nije kraljevska - i tu se osmehnu kao da se izvinjava - ali vremenom ćeš se navići na našu siromaštinu. Naši gospodari više od 400 godina sve nam uskraćuju. Opstajemo ni sami ne znamo kako!

- Nisam došla među vas u potrazi za kraljevskim dvorcem. To sam imala i napustila.

- Da si kojim slučajem došla prije 650 godina, možda bi te dočekao naš mladi princ Rastko Nemanjić, što bi ti više priličilo. On bi te svakako smjestio kako ti doliči, ali njegovi dvori su odavno razrušeni, nema im ni traga.

NiŠta nisam znala o ličnosti koju je pomenuo, ali sam bila iznenađena: zar su ovi prosti ljudi nekada imali prinčeve, pitala sam se.

Iz svoje putne torbe izvadih svežanj novčanica, 50.000 guldena i kutiju od slonovače, u kojoj se nalazio moj nakit, zlato, drago kamenje iz Indonezije, dijadema sa brilijantima i rubinima, sve što je otac pripremio za dan moje udaje, do koje nikada neće doći, jer sam život posvetila slobodi i Hristu. Gledali su zadivljeno u taj očaravajući sjaj, u prozirnost dragulja i neobične boje.

- Sve ovo možete unovčiti ili zameniti za vaše potrebe, za oružje i hranu. Ostalo što budete naručivali sređivaće jedan moj prijatelj u Amsterdamu. Biće potrebno samo da mu se javi i on će sve uraditi, nabaviti i dopremiti.

Vukalović mi priđe dostojanstvenim širokim korakom, teatralno me poljubi u čelo i zahvali. Predadoh mu i moj testament kojim, ukoliko poginem, sve svoje bogatstvo ostavljam srpskom narodu.

Do kuće u kojoj ću biti smeštena dopratio me je moj prevodilac Mićo LJubibratić.

Kuća za moj boravak ostavljala je uboški utisak. Sazidana od netesanog kamena, niska, pokrivena kamenim pločama nepravilnog oblika i veličine. Samo jedna prostorija, sa ognjištem i bakračem o verigama: u prostoriji nije bilo plafona. Dim se dizao do krova i nestajao kroz šupljine, kakvih je bilo i u zidovima. Sve je delovalo nebezbedno za boravak.

Na pragu kuće dočekala me mlada žena, lepog lica, osmehnuta, predusretljiva, za koju mi moj pratilac reče da će se starati o meni. Ta mlada žena širokih ramena, viša od mene toliko da sam se pored nje osećala kao dete, mogla me je nositi pod miškom, obučena u haljine ručne izrade od vune i lana, prihvati moje stvari i ne znade kuda će s njima.

U kući nije bilo nijednog komada nameštaja osim niskog stočića i dve stoličice. U jednom uglu videh uredno složenu raženu slamu koja će mi poslužiti kao ležaj.

Neko je, verovatno ta žena, uložio napor da prostorija deluje čisto; kameni pod bio je opran, uglačan na mestima kuda se najviše hoda, pa je svetlucao. Sve je bilo slično francuskim seoskim kućama u ardenskim brdima, gde sam boravila pre dolaska ovamo.

Mladi pratilac Ljubibratić reče mi da se devojka zove Mila, ali mi ne reče kako ćemo se nas dve sporazumevati osim gestama i onomatopejskim zvucima. Tu moju brigu otkloni baš ona kad reče da zna italijanski poneku reč; ima tetku u Dubrovniku gde odlazi u posetu, a tamo se italijanski koristi na pijačnom trgu.

Prenoćile smo, ja na onoj slami, a ona pored ulaznih vrata, takođe na snopu ražane slame. Iznenađena njenim noćnim mestom, upitah je zašto se nije smestila u kuću. Ona, ako sam je razumela, reče da je leti prijatno spavati napolju. Narednih dana i ja izneh svoju postelju pod vedro toplo nebo. Sanjala sam da spavam među zvezdama, pod plavim baldahinom!

Svaki dan mi dolazi mladi Ljubibratić. Imam u njega poverenja. Ne ustežem se da odgovaram na njegova pitanja. Da bi shvatio moje pobude radi kojih sam se obrela među njima, morala sam opširno da mu pričam o sebi. Rekoh da sam posle očeve smrti odlučila da život posvetim hrišćanskim idealima, da se stavim u službu protiv "bezbožnika" i za slobodu žena, koje su još svuda u svetu robovi muškaraca. Rekoh mu da verujem da je oslobođenje Jerusalima od vlasti Osmanlija preduslov za povratak Hrista na zemlju. Sva ta, tobože naivna raspitivanja ovog mladića okončaše se ubrzo izjavom vođe Luke Vukalovića:

- Princezo Žana, sada smo sigurni da si među nas došla iz časnih pobuda. Ne zamjeri mi što smo ispoljili nepovjerenje prema tebi. Od sada si naš počasni borac, pod mojom ličnom pažnjom.

Priredio

Desimir Milošević

(nastavak u idućem broju)