pisma PRINCEZE ŽANE MERKUS iz hercegovinE (2)
ljUBAVNA ROMANSA
Pismo Meri Ulenšpigel, Amsterdam
Draga Meri,
Javljam ti da sam, uz velike teškoće i neizvesnoeti, stigla do cilja, u zemlju i među ljude toliko drukčije od Holandije i Holanđana da mi se, po prvim utiscima, čini da sam dospela na neku drugu planetu. Moram da priznam da ništa nije onako kako sam zamišljala. Time ne rekoh da sam razočarana, ne, već samo mnogo čime iznenađena. Predstave o ovoj zemlji stvorila sam iz oskudnih i površno napisanih novinskih članaka. Međutim, samo ono što naše oči vide a duša oseti može biti istinito. Tek sada shvatam da nikakva mašta ni moć zapažanja ne mogu dočarati život, koji nas gotovo uvek iznenadi. To se upravo desilo i meni.
Najpre da ti kažem kakva je ovo zemlja. Da počnem od onoga čega je ovde najviše, od kamenja. Mi u Holandiji odrastamo, a i umiremo, a da ne vidimo drugi kamen osim onog koji smo, donoseći ga iz drugih zemalja, ugradili u naše kuće.
Ovde je pak kamen sve što možeš da vidiš. (Ovde konjima zakucavaju potkovice na noge da bi mogli da se kreću po kamenju, jadne životinje!).
Zemlje, kakve mi imamo u slojevima od po više metara, ovde gotovo da nema, osim u uvalicama u kojima se neka crkavica od crvenkaste zemljane mase skupila, i gde ovi ljudi mogu nešto da posade i odneguju za ishranu.
Ne znam, ne mogu da shvatim od čega se ovde živi, jer i ljudi i stoka veoma teško dolaze do hrane, pa ipak izgledaju solidno.
Ljudi su visokog rasta, okošti, hitrih pokreta i zvonkog jezika. I pored opšte bede i oskudice u svemu, ljudi su dobro raspoloženi. Govore glasno, gledaju te pravo u oči kao da hoće da se prepiru s tobom. Na prvi pogled deluju grubo, ali su na jedan neobičan način kultivirani.
Oni, recimo, ne pljuju na svoje kamenje, kao mi na našu zemlju, nežno ga gaze i još nežnije mu se obraćaju, kao živim bićima. Čudno! Uopšte su osećajni prema svemu, kao deca. Iako su u teškom i iscrpljujućem ratu, nisu očajni, i silno veruju da će pobediti, mada ih ima hiljadu puta manje nego njihovih neprijatelja.
Smeštena sam u ovdašnji manastir, koji se zove Duži, gde je glavna komanda ustanika. Dobila sam jednu kaluđersku sobicu, u kojoj, kada raširim ruke, dodirujem oba zida. Prozor je toliko mali da kroz njega ne mogu da provučem glavu. Krevet je načinjen od dve daske, ali su mi predveče uneli i prostrli po njima nešto sena, koje divno miriše. O da, ovde trave imaju božanstvene mirise. To me opija. Spavala sam misleći svu noć da sam dospela u raj.
Ujutru, kad sam se probudila, neko je zakucao na moja vrata i na njima se pojavio njihov benediktinac - oni kažu kaluđer - sa šoljom bele kafe zaslađene medom i komadom kukuruznog hleba.
Oni ne donose jelo na tacni, kao mi, već u rukama. Na taj način se odmah stvori prisna veza sa onim koji te uslužuje.
Tog kaluđera sam posle videla kako doručkuje isti hleb koji je i meni doneo, ali ga je prismakao vodom, iz čega sam zaključila da je mleka bilo samo za mene. Hleb je jeo nad svojom crnom mantijom, a na kraju, gotovo pobožno, pokupio i najmanju mrvicu i pojeo.
Iako ovde nema nikakvog komfora, osećam se veoma dobro. Svi su prema meni na jedan dirljiv način pažljivi i spremni da mi u svemu pomognu.
Čim uhvatim prvu priliku, odmah ću ti se javiti. Toliko. Pozdravi moju dragu Holandiju a tebe voli
tvoja Žana.
Drugo pismo Meri Ulenšpigel, Amsterdam
Draga Meri,
Danas su se vodile teške borbe oko gradića koji se zove Klobuk, gde se nalaze turska utvrđenja prema austrijskoj granici. Cilj turske vojske je da se naše čete odvoje od četa u regionu Zubaca i na taj način odvoje od onih koje su pod Vukalovićevom komandom, a nalaze se u regionu Kruševice.
Čim je došao glasnik iz tog regiona, mladi Mićo LJubibratić je digao svoju četu, oko 150 momaka i pohitao tamo. Ceo dan, sve do pred noć, iz tog pravca čula se topovska paljba. Znali smo da su turske snage daleko nadmoćnije. Naši se uzdaju u junaštvo i ratničku sreću. Za one koji čekaju ishod takvih bitaka nema težeg dana. Kada se tek pred noć na manastirskim vratima (man. Duži) pojavio glasnik, bila sam na izmaku snage, kao i ovi časni stari kaluđeri, čija sudbina, kao i sudbina manastira, zavisi od uspeha ili ratnog neuspeha branilaca.
Kada taj čovek reče: "Razbili smo ih!", meni suze, koje sam ceo dan suzdržavala, olakšaše napetost. Te suze, te suze, Meri, ličile su na porođaj, toliko bolne i radosne. To nije bilo jedino što je rekao. Gledao je u kaluđere i rekao: "Dvanaest ih je poginulo, Turaka mnogo više. Mićo je ranjen u levu podlakticu."
Samo što je pregladneli glasnik saopštio ove vesti, pojaviše se i prvi povratnici sa bojišta. Ljubibratić je dolazio bez košulje, košuljom su mu zavili ranu.
Ovde nema zavoja i drugih medicinskih sredstava. Rane zavijaju košuljama, a melemi za zarašćivanje spravljaju se od trava. Kako je ovde gotovo sve što raste lekovito, njihova prastara narodna medicina često je mnogo bolja nego savremena.
LjubibratiĆ je izgledao veoma iscrpljen, kao i ostali momci. Neki su pevali (ovaj narod ne kuka kada mu sinovi ginu u borbama). Poslednji su stigli oni koji su na improvizovanim nosilima donosili poginule. I kao što kažu stari Grci, da bog sebi uzima najbolje, tim rečima se i Mićo oprostio od njih nad zajedničkom grobnicom, koju iskopasmo uz manastirski zid i brižljivo je prikrismo da je Turci ne otkriju. Turci inače sve skrnave.
Pomoć u novcu i sanitetskom materijalu koji se za moj novac kupuje za ustanike veoma sporo stiže; porudžbine se nepotrebno i predugo zadržavaju, a ovde u svemu vlada oskudica. Poslednju pošiljku, o kojoj si me izvestila, čekam već dva meseca. Turci dovlače velike vojne snage. Očekuju se velike borbe. Molim te interveniši.
Žana.
Treće pismo Meri Ulenšpigel
...Pitaš me kako izgleda On. O tome sam upravo htela da ti pišem ali nisam imala hrabrosti. Tvojim interesovanjem olakšala si mi ono što sam i sama želela. Kako opisati čoveka koji me je ispunio do poslednjeg drhtaja srca? O tome bih lakše pisala u svome dnevniku, ali sada nemam kuda. Čuvaću se one ženske sentimentalnosti kako ne bih iskrivila stvarnu sliku o ovom neobičnom čoveku.
Kažem o čoveku, a on, po godinama, jedva da može tako da se nazove. Ako neko nema ni dvadeset, kako da ga nazovemo tako obavezujućom rečju? Ali uprkos svojim godinama, on je čovek u punom smislu te reči. On je to u jednoj neobičnoj izuzetosti, koja nije retka u ovom svetu, gde sve stasava zarana, ali zarana i odlazi, iščezava, što zbog ranih pogibelji, što zbog surovo oskudnog života.
Oni koji žive dugo - nisu retki, dugovekih ima, ali to su oni koji su imali sreću da ne poginu u borbama i ne podlegnu bedi i gladi.
On je zadivljujući izdanak jednog sveta o kome mi u Holandiji ništa ne znamo. Pre nego pokušam da ti ga opišem, dozvoli da kažem kakav je ovo svet, ko su ovi Srbi Hercegovci, čiji je on jedan od najmlađih vođa. Ne bismo očekivali, s obzirom na surovost podneblja, koje su hiljadama godina razni narodi, stari i novi, Kelti, Iliri, Tračani, Grci, Rimljani crpili, i klimu koja nije sklona ljudima, da tu živi narod moralno uzvišen, neunakažen uslovima života i, danas, čudovišno surovim odnosom turske vlasti prema njima.
To me više od svega fascinira. Ta devičanska čistota, u koji nije uspela da prodre naša evropska civilizacija, sa svojom iskvarenošću - egoizmom, hipokrizijom, raznim nastranostima, pohlepom za novcem i bogatstvom. Ovde se za to ne zna.
Sada sam dosta ovladala srpskim jezikom, pa mogu da ih otkrivam i u onome što pripada njihovoj prošlosti i kulturi. Tako sam u prilici da čitam njihovu narodnu poeziju, epsku i lirsku, o kojoj je veliki Gete izrekao najveće divljenje rekavši: "Ovo je narod koji pesnicima peva pesme."
Kako je među njima pismenost nerazvijena, jer je svim sredstvima onemogućava turska vlast, to su prisiljeni da usmenim putem prenose i obogaćuju sve što je značajno za lični i društveni život zajednice.
Osobito su snažne i lepe njihove epske pesme, dostojne najvećih ostvarenja u svetskoj epskoj poeziji. S razlogom se mogu porediti sa Homerovim epovima, sa "Epom o Gilga-mešu" ili finskom "Kalevalom".
Ukratko, u takvom svetu je ponikao On, u poznom epskom dobu naroda čiju tragičnu sudbinu Evropa mirno posmatra.
Kada sam ga upoznala, mislila sam da je izuzetak. Ne! On je samo ona mlada grana na njihovom stablu koja je šiknula visoko iznad drugih.
Kao jedan od vođa, on u svemu služi ličnim primerom, kao kakav Moralni Heroj. Svi su oni neka vrsta moralnih heroja, a On je jedan od njihovih mladih bogova. On je i bog i običan mladić, baš kako su stari Grci predstavljali svoja božanstva u liku savršeno lepih i moćnih ljudi.
Eto, već rekoh: on je savršeno lep čovek, ili se meni tako čini, kao i svakoj ženi koja zavoli. Stasit, dugih nogu kao u jelena, snažnih ramena kao u Herkulesa i apolonske glave. NJegovo lice ima belinu i finoću alabastera, što me posebno uzbuđuje. Ratnik s licem istočnjačke princeze.
Svi oni ovde žive na otvorenom prostoru, pa su preplanuli i lica im se brzo naboraju, a NJegovo odoleva tom ranom unakazivanju. Obučen je u odelo evropskog kroja, ali povremeno se obuče i u njihovu mušku narodnu nošnju, koja izgleda prelepo. Kada se obuku u tu nošnju, vezenu srmom, kitnjastu, od finih materijala i spretne krojačke izrade - izrađuju ih njihove žene -ljubomorna sam na onu koja je izradila NJegovu odeću.
Kod njih su u modi brkovi, pa ih i On nosi, ali za razliku od drugih koji ih puštaju da slobodno rastu, te su, najčešće, veoma bogati i dugi, njegovi su frizirani, uvrće ih i zašiljuje na krajevima, te su tanki i oštri kao bodlje.
Donja usna mu je sočna i senzualno isturena, uvek lako vlažna i izrazito rumena. Beo ten, čist, iz koga prodire svetlo krupnih crnih očiju!
Kad god se sretnem s tim očima, ja se opomenem: pazi da se ne stropoštaš!
Njihove devojke, naravno, luduju za njim, ali se nijedna ne usuđuje da to pokaže, kao što se ni ja ne usuđujem.
Ono što posebno pleni i mene i ostali ženski svet jeste njegov oratorski talenat i visoka inteligencija. Kada govori o njihovim porobljivačima, to su olujni hukovi i grmljavina koja potresa samo tle sa koga im se obraća. Kada se pak obraća nevoljnima ili deci, njegov glas i ritam govora poprima nežnost Šopenove sonate. Tim glasom obraća se i meni. Melodičnost njihovog jezika veoma je izražena, po čemu nadmašuje i italijanski. Imaju četiri akcenta, toliko nema nijedan od evropskih jezika, što ga muzički čini izuzetno bogatim...