MIROSLAVLJEVO JEVANĐelje ponovo u hercegovini
Intervju - Boško Savković
NeŠto odozgo upiralo je prst
Pokazuje se da je neko odozgo tu knjigu čuvao. Ta knjiga nije mogla sama da se sačuva. Sve u svemu, to nije bila moja odluka. Nešto odozgo upiralo je prst i govorilo: uradite sad to, a sad to. Tako je to išlo 800 godina.
Kopija Miroslavljevog jevanđelja (novo fototipsko izdanje), trenutno se nalazi u Muzeju Hercegovine. Ovu, po mnogima najljepšu, a evidentno i najskuplju knjigu sa ovih prostora kupila je Opština Trebinje, i poklonila je Muzeju Hercegovine.
Do ovog trenutka, praktično, bila je nedostupna čitaocu, međutim, prikazivanjem filma o ovom, najstarijem srpskom ćiriličkom rukopisu (”U početku beše reč”), čiji je dizajn, savremenim jezikom rečeno, prosto fascinantan, počelo je novo poglavlje ove knjige koja je konačno postala svojina svih onih koji knjigu vole.
Jedan od takvih bio je i ostao autor filma Boško Savković, koji je u Trebinju boravio i prilikom snimanja.
- Moj Prvi kontakt sa Miroslavljevim jevanđeljem - kaže Savković - desio se 1998. godine u vreme Miloševićeve diktature. LJudi ne znaju da je Miroslavljevo jevanđelje bila jedina zabranjena knjiga za vrijeme Slobodana Miloševića. Ma koliko to bilo neverovatno, tako je. Ja sam u to vreme uređivao i izdavao časopis NAŠA KRMAČA. To je bio humoristički časopis koji je pravio sprdnju za svim budalama i sa leve i se desne strane, ali pošto su oni sa leve strane imali više svojih budalaština, vrlo smo bili upereni protiv tog sistema. Moji prijatelji su Miroslavljevo jevanđelje štampali u Južnoj Africi, nisu smeli da ga štampaju u Srbiji, ni u Evropi, da ih vi ne bi uhvatili.
Miroslavljevo jevanđelje u riziku je već 800 godina!? Bilo je mnogo šansi da nestane?!
- Da, Miroslavljevo jevanđelje čuvano je i sakrivano 800 godina. Na kraju, posle drugog svetskog rata, dopalo je u ruke Vladislavu Ribnikaru, tadašnjem ministru provete, i on je stavio knjigu u Naordni muzej. Napravljena je specijalna komora u Beogradu, i knjiga je tu čuvana. Poslije nekog vremena, shvaćeno je da je knjiga u vrlo lošem stanju i da joj je 20-30 godina u toj komori nanelo više štete nego prethodnih 800 godina. Godine 1966. sastala se komisija za konzervaciju Miroslavljevog jevanđelja i za izradu fototipskog izdanja. Država Srbija kreće da sabira novac na sve strane, pravi fond Miroslavljevo jevanđelje, u koga novac ulažu najveće srpske firme.
Ne znamo da je urađena konzervacija?!
- Jeste, ali tek 1998. godine, dakle 32 godine nakon osnivanja Fonda?! Za konzervaciju je potrošeno 7.000 nemačkih maraka. Dakle, država Srbija je čekala 32 godine da skupi 7.000 maraka da bi uradila konzervaciju najvrednija stvari koju Srbija uopšte ima?! To je knjiga koja se danas nalazi u biblioteci Pamćenje sveta UNESCO-a, i nalazi se među 120 najvrednijih pokretnih dobara koje je stvorila ljudska civilizacija.
O čemu se zapravo radilo? Zašto se toliko čekalo?
- Trebalo je nekako prati novac!? Fond je došao kao vrlo fin način da se taj novac pere. Niko nikada nije saznao koliko je novca skupljeno u svemu tome, i tako, sve dok fototipsko izdanje ne bude urađeno, postojaće razlog da se skuplja novac. Ukoliko se uradi fototipsko izdanje, kolje se zlatna koka koja donosi novac! Dvadeset i pet godina domaći i svetski izdavači se otimaju oko toga ko će da uradi fototipsko izdanje, međutim, svi padaju na prvom koraku. Moji prijatelji iz izdavačke zadruge Dosije Dušan Mrđenović i Veljko Topalović, čiji je san bio da urade fototpsko izdanje, došli su u kontakt sa Narodnim muzejom, i dobili su dozvolu da slikaju knjigu. Oni su krenuli sa idejom da naprave fototipsko izdanje fototipskog izdanja (koje je u 19. vijeku urađeno u Beču, nekompletno, u malom tiražu, sa samo 40 strana u boji). Oni su krenuli od te ideje, ali došli su u priliku da slikaju i original. Uradili su to i počeli pregovore sa državom, ali, neko se setio, ukoliko ga urade, nema više zlatne koke, i kreće se u proganjanje i jurcanje za slajdovima. Pošto su bili rešeni da to urade, a imali su podršku SANU (Medaković, Palavestra, Pantić, Ćosić, itd), pobegli su u Južnoafričku Republiku i tamo radili 3 godine. Knjigu su štampali u jednoj crnačkoj štampariji, Crnac, svećenik, koji je štampao tu knjigu, imao je svoju crkvu i tu je ta knjiga prvi put osvećena.
Svećenik je rekao svojoj pastvi da je njihova država stara 200 godina, a knjiga koju su štampali četiri puta više, 800. LJudi su počeli da plaču. Pitali su se kakva je to država kad ljudi jednu takvu knjugu rade kod njih? Prva knjiga koja je stigla u Srbiju, odmah je zaplijenjena, otišla je kući kod Kertesa. Izdate su zabrane, ljudi su hapšeni, maltretirani, skidan im je novac sa računa, proterivani su iz zemlje.
Ali, ipak je 1998. godine knjiga prošvercovana u Srbiju. I pošto nije imala priliku da bude izložena na sajmu knjiga, izložena je na štandu NAŠE KRMAČE, ma koliko to bilo neprimereno i nedostojno te knjige. Od tog trenutka postoji jedna moja vezanost za tu knjigu. Osim izdavačke djelatnosti, moja firma se bavi TV produkcijom. Čitava priča o Miroslavljevom jevanđelju jedan je veliki triler. Odavno sanjamo da uradimo taj triler, da napravimo priču koju ćemo da približimo srpskom narodu. Zašto? Zato što u čitankama ne postoji više od trideset redova o ovoj knjizi i to sa tri faktografske greške. Kao pisac, javlja se i Grigorije i Gligorije. (Jer Stefan nikad neće da kaže da je Stevan). Zaboravili su da iz ukupnog broja strana izuzmu Petrogradski list koji je ukraden (dvije stranice manje), i treća greška je u tome što nisu precizirali u kom dijelu 12. vijeka je pisano ovo jevanđelje. Mi smo se godinama bavili istraživanjem te čitave priče i rešili smo da napravimo TV serijal, gde bi nekako, kroz sudbinu knjige, ispričali i sudbinu srpskog naroda. Dakle, pratili smo šta se sve dešavalo sa knjigom i sa narodom, od Nemanjića, do Titovog ili Slobinog vremena jer Jevanđelje je jedina stvar koja je bila u posjedu svih srpskih kraljevskih dinastija.
Film traje nepun sat, nema tih detalja, nema sekvenci iz Afrike?!
- Da, u filmu koji je išao na međunarodne festivale, nismo mnogo hteli da idemo u detalje. Zašto? Zato što mi u serijalu objašnjavamo kako se radila boja, kako podloga, kako se obrađivala koža. Film je lepo prošao na svim tim festivalima, čak bolje u Kanu, nego u Rusiji. I mi smo na kraju stavili samo neke naznake. Nismo hteli da iznosimo eksplicitnu srpsku bruku što se tiče te knjige.
Uz sve ovo, Miroslavljevo jevanđelje je najljepša knjiga ikad ispisana i islikana na ovim prostorima?
- Ne samo to. To je verovatno najljepši jevanđelistar u pravoslavlju koji je ikada napisan i naslikan. Ruski naučnici smatraju da je to prosto nešto neverovatno i nemoguće za rukopise iz 12. veka?!
Jeste li se ikada, radeći ovaj film, zapitali, zašto je knez Miroslav naručio jedno ovakvo jevanđelje?
- Da. Istraživali smo gdje je bio Miroslavljev dvor?! Niko to ne zna. Ne postoje dvori kneza Miroslava?! Bjelopoljci kažu da je bio u Bijelom Polju, Trebinjci da je bio u Trebinju. Neka moje ideja je da je ipak bio negdje ovdje u blizini Trebinja, zato što je Miroslav često ratovao sa Dubrovnikom, a i Bijlo Polje bilo je malo ruralnije od ovog mediterana ovdje, ipak je u Stonu bio episkopski centar. U to vreme bilo je vrlo malo pismenih ljudi. U čitavoj Miroslavljevoj kneževini moglo je biti 5 pismenih ljudi?! Izračunali smo, takođe, koliko je koštalo da se napravi jedan pergament, jedna koža. Bila od magarca ili ovce, svejedno. Trebalo je napraviti takvih 360 pergamenata. Trebalo je to ispisati, islikati, uraditi pozlatu. Prema nekim našim kalkulacijama, kad se uračuna fizički i umni rad, Miroslav je za taj novac mogao da izgradi jedan dobro utvrđeni srednjevekovni grad?! On to nije uradio, nego je odlučio da napravi jednu knjigu. U stvari, to je Biblija, odnosno biblijski tekst drugačije poređan. Na početku je jevanđelje po Jovanu (U početku beše reč - tako se zove i naš film, i naš serijal)! Jevanđelistar počinje od Uskrsa, pomaže sveštenim licima da drže slovo Božije, i završava se pred Uskrs. Šta je kneza Miroslava nagnalo da napravi takvu knjigu? Ne znam, faraoni su sebi pravili piramide?! Možda je Miroslav mislio da će oprati svoju dušu, ako napravi takvu knjigu. I što je meni vrlo važno, mada se moj prijatelj Đoko Odavić neće složiti sa tim, jeste to što i dalje verujem da je Miroslav bio nepismen čovek. Nije bilo uopšte čudno da jedan vladar bude nepismen. Tada, svi oni imali su svoje pisare. Time je njegova veličina veća. Eto, nepismen čovek, koji ne zna da čita, shvatio je vrednost knjige.
Geografija Jevanđelja je duga priča?
- Da. Snimali smo film i serijal u 11 država. Uskoro putujemo u Južnoafričku Republiku, da snimimo priču o ljudima, možete ih zvati crncima, koji su štampali našu knjigu. A moji prijatelji koji su radili knjigu, visili su na hipodromu, kladili se, i sav novac koga bi zaradili, ulagali su u knjigu.
Kako se u Srbiji gleda na ove događaje?
- Ako mislite da se nešto izmenilo u odnosu prema Jevanđelju u Srbiji, nije ništa. Za ceo posao koga smo uradili nismo dobili ni jedan jedini dinar od države. Sav posao isfinansirali su ljudi dobre volje, zahvaljujući činjenici da imam svoju opremu, svoju privatnu firmu, i što sam ludo rešen da tu priču napravim. Do novembra, serijal će biti gotov.
Logička, intelektualna i moralna poenta cijele priče?
- Nas je sedmoro radilo ovaj film. Mislim o tome, da li smo ovim filmom zaslužili mesto u raju?! Mislim da sam neku svoju priču, neku svoju životnu misiju završio. Mislim da svako intiligentno biće, svaki obrazovan čovek mora da ostavi nešto iza sebe. Mislim da sam to ovim filmom ja uradio. To je sve posebno važno među Srbima, jer mi imamo isuviše malo snage da naš intelekt izbacimo na prvo mesto, da shvatimo, ukoliko ono malo inteligencije ne uradi neke stvari, neće niko drugi. I kako se tako ne radi, dešava se sve ono što name se dešava. Ja sam, u celini, morao da vratim dug knezu Miroslavu, koji je svoj novac potrošio na knjigu koja tako dugo traje.
Imali ste puno onih koji su vam smetali. Pravo je čudo da ste uopšte došli do originala i stavili ga pred kameru...
- Da, tako je sve to čudno sa tom prelepom knjigom. Pokazuje se da je neko odozgo tu knjigu čuvao. Ta knjiga nije mogla sama da se sačuva. Sve u svemu, to nije bila moja odluka. Nešto odozgo upiralo je prst i govorilo: uradite sad to, a sad to. Tako je to išlo 800 godina. Imali smo sreću da su se kroz sve te ratove javljali dobri ljudi koji su knjigu skrivali i pronosili. Tragično je to da Narodni muzej samo sedam dana godišnje otvori muzej da ljudi mogu doći da je vide. Kakav je to eksponat? Praktično, do fototipskog izdanja ljudi o toj knjizi ništa nisu znali. Sad bar svi imaju šanse da svojom rukom otvore korice te drevne knjige...