pisma PRINCEZE ŽANE MERKUS iz hercegovinE (3)
narod rapsoda
Oni nemaju operu, ne znaju za autorsku muziku, njihove pesme stvaraju anonimni narodni pevači. S podsmehom bi slušali nekog Verdija, ili bi se u čudu pitali kako ne mogu da dožive ono što, kao vrela žiška na ognjištu, greje njihova bića čim gusle zagude. Tako su nekada stari Grci slušali Homera i druge rapsode. Ovo je narod rapsoda. Na licima ljudi, u zamagljenim pogledima, u stavu tela koje prati smisao pesme, vidi se da žive s njom kao sa živim stvorom koji se razbudio u njima i progovara o svemu što čine i osećaju.
Pismo Meri Ulenšpigel, Amsterdam
Draga Meri, ovde je pakao! Ovde svi bogovi ćute! Smrt hara na dva fronta, na ratnom, koji vode ljudi, i na drugom, koji vodi Crna Gospa, kuga, pratilja svih ratova. Ne postoji treće zlo na ovom svetu koje bi moglo da sustigne ovaj narod.
Ta pošast, od koje se Evropa oslobodila početkom veka, ovde nailazi svake druge, treće, najduže pete godine, kad jača, kad slabija, ali neizbežno u bunama i gladnim godinama. Ove godine, s proleća, pa evo do jeseni, kosi, najnemilosrdnije, slično, kako kažu, 1831, kada je u Hercegovini odnela preko 100.000 života, prepolovivši stanovništvo. Sada je slično stanje. Ustaničke vođe su nemoćne, jer ne postoje nikakve sanitarne i profilaktičke mere, ni lekarsko osoblje. Svi čekamo kada će ta gospa, zabrađena crnom maramom i s kosom preko ramena, kako je zamišlja folklorna mašta, pokositi i najotpornijeg.
Bolest je podmukla i iznenadna, kao požar iz tajne žiške. Javi se istovremeno na više strana i zahvata celu teritoriju čije stanovništvo ima međusobne dodire šireći se brzinom koja zbunjuje; kosi na desetine i stotine svakoga dana. Decu, starce, snažne; ostaju samo oni koji nekom tajanstvenom silom bivaju zaštićeni od njene pogibelji.
Bolest počinje groznicom i visokom temperaturom, koja se iz minuta u minut povećava; uslede grčevi na povraćanje, zatim bunilo; kada pregledate telo obolelog, uočite crvene pege po trbuhu i preponama; u preponama naočigled otiču žlezde dobijajući izgled velikih guka, za dva-tri sata budu veličine pomorandže; iz tih guka, koje poprimaju modru boju, ubrzo kuljne gnoj, sukrvica i limfa; guka se ubrzo raspada, rasprskava i milijarde bacila izlivaju se po telu i postelji bolesnika. LJudi shvataju da te guke čireve treba rasecati pre nego se raspadnu, i to čine; bolesniku od toga bude lakše, prestane da jauče, ali samo nakratko; guke niču i na drugim delovima tela, pod pazuhom, na vratu, oko usana, u ustima... Bolesnik leži raskrečenih nogu i ruku, previja se od bolova, stenje ili urliče; ono što je posebno potresno, oboleli, za sve vreme dok ih bolest razara, gledaju u prisutne prizivajući u pomoć. Borba sa kugom traje veoma kratko, 48 časova, u nekim slučajevima i kraće. Odole joj retki pojedinci; kako - to je isto čudno, jer to nisu oni najvitalniji, u najboljim godinama i sl.
Slušala sam od doktora Fransoa Pižona u Parizu da jedan mikrob kuge za tri dana učetvorostruči jetru i uveliča žlezde u preponama do veličine pomorandže za pet sati! Nijedan drugi mikrob na planeti, koliko je poznato, ne razmnožava se tom brzinom kao ovo čudovište.
Zarazom su zahvaćena gotovo sva sela na ustaničkom području, ali i šire. Turske vlasti ne preduzimaju nikakve mere, osim one kojima štite svoje garnizone. Državi ne pada na um da zaštiti ovaj narod. Pre bi se moglo reći da na kugu gledaju kao na svog saveznika u borbi protiv ustanika.
Rat i kuga oduvek idu zajedno. Ona je njegova pratilja. Kako rat traje, sa kratkim zatišjima, od 1852. godine, kuga je trajna zaraza. Kulminacija zaraze podudara se s kulminacijom ustaničkih dejstava.
Ovde nisu moguće mere izolovanja obolelih. Nema bolnica, osim u manastiru Duži, koju čini mala prostorija, uz moju boravišnu sobu. Jedini način kojim se ovi ljudi "štite" od zaraze jeste dimljenje prostorije u kojoj je ležao i umro bolesnik, što nema nikakvog efekta. Ni spaljivanje odeće ni stvari kojima se koristio bolesnik ne pomaže mnogo. Zaražena kuća se ne može zatvoriti na neko vreme, jer ostali ukućani nemaju gde da borave. Najčešći vid uklanjanja mrtvih su kamene gomile, tj. zatrpavanje mrtvih kamenjem. Međutim, iz tih gomila mikrobi izlaze ojačani onim što su uzeli iz svojih žrtava; iz njih, ma koliko da se pažljivo slažu, životinje, najčešće pacovi i drugi sitni glodari, rasejavaju novu generaciju mikroba Crne Gospe.
Ima procena da je zaraza u blagom opadanju, jer se ne zanavlja tamo kuda je prošla. Tamo gde nije dovršila posao, vlada smrtni krkljanac. To je slučaj sa manastirskom i trebinjskom okolinom. U manastir, kao sveto mesto, svaki dan dođe i do 20 obolelih, obično ih donose rođaci, da potraže spas u molitvi, pod kupolom male crkve.
Danas je, tako, došla mlada majka s petogodišnjim detetom na rukama, u stanju poodmakle zaraze: groznica, povraćanje, crvene pege po trbuščiću i nogama, sa veoma uvećanim gukama na preponama i pod pazuhom. Došla je pred mene s detetom u naručju, nemo mi pružajući zlatokosu devojčicu. Oči te žene su preklinjale, izlišno je bilo da išta kažem. Bacih pogled na dete i zaključih da spasa nema. Hrabra devojčica je ćutke podnosila bolove, nije se više opirala bolesti.
Dok sam je uzimala iz naručja da je položim na postelju, majka tiho prošaputa: "Spasi mi je." Obe smo znale da taj vapaj ne može pomoći.
Položena na postelju, devojčica se protegli otvorenih očiju, gledajući me; ukoči se, raširi ruke i ulegnu u struku, kao da se predaje. Od malog tela s neobično lepom glavicom niskom manastirskom prostorijom širio se zadah mokre vune u koju je majka zamotala. Stade ubrzano da diše, sve slabije. Ponovo se presavi, zaječa, tanko kao cvet koji se bere, i izdahnu. U plavim očima boje ljubičice videh odraz mog skrhanog lika. Niz mrtve obraze potekoše poslednje suze kojima se opraštala od sveta i svog tek započetog života. Osta na postelji u znaku krsta, raširenih ruku, tananih kao grančice. Majka pade na kameni pod sa nedovršenim: "Ne!... Gospod..."
Nadnesoh se nad dete i prekrstih ga, na njihov način, sa tri prsta.
Pismo Meri Ulenšpigel, Amsterdam
Draga Meri,
Ovih dana sam sa grupom ustaničkih vođa posetila manastir Ostrog, posvećen osnivaču manastira i velikom svecu Vasiliju Ostroškom, koji se ovde, posle svetog Save, smatra najvećim svetiteljem i čudotvorcem. U ovaj manastir svakodnevno hrle ljudi, a naročito na dan svečeve smrti, iz svih krajeva Hercegovine i Crne Gore da mu se pomole za spas i izlečenje od mnogih bolesti. Ovo je ovde, zapravo, lokalni Hristov grob, bar ga zamenjuje, a taj čovek je bio samo ovdašnji mitropolit i zaštitnik naroda...
Imala sam trinaest godina kada sam prvi put stala pred spomenik Orleanske Device. Dok sam, još malena, stajala pred tim simbolom borbe za slobodu, prvi put sam imala čudan, mističan osećaj da od tog trenutka moj život pripada onima koji su, kao i velika devi-ca, sebe otkrili u drugima. Moja Holandija i vasceli svet od tog trenutka postadoše moj zanos i cilj: sve učini za bedni svet, za stradalnike, za nedužne patnike! Kad sam se, sada, našla pred ćivotom svetog Vasilija Ostroškog, opkoljena kamenim vertikalama, u polutami ove čudesne bogomolje, u društvu ustaničkih vođa: Vukalovića, LJubibratića, popa Žarka Lješevića, popa Bogdana Zimonjića, Luke Petkovića i drugih, koji su došli da se pomole svome svecu uoči bitke koja ih očekuje, obuze me isto ono osećanje i zanos kao pred Devicom Orleanskom. Učiniću sve, iz sviju sila, duhovnih i fizičkih, koliko je više moguće, za narod kome pripada sveti Vasilije, koji je rodom, kako mi reče Mićo, iz njegovog susednog mesta. Jedan odavno mrtvi, ali u narodu živi čudotvorac, koji svojim moštima leči nesrećnike, kljaste, gubave i slepe, kome su došli da se poklone ovi neustrašivi ratnici, svetački uzneti uz sure visove slobodarske misije - dirljivo! Kakav pravednički zanos na licima tih ljudi! Koliko snage i rešenosti u njihovim očima da istraju na svome užasnom putu borbe za pravdu, kojoj su se posvetili. Od tog trenutka ja u ovoj zemlji nisam stranac, već jedna od onih njihovih žena koje zajedno s njima ratuju i gube živote za malo obične ljudske sreće...
Draga Meri, pred svaki okršaj s Turcima Luka uzima gusle i okupljenima peva jednu od junačkih pesama koje su so njihove duševnosti, najčešće o Baju Pivljaninu, o Malom Radojici, o Starini Novaku, o Milošu Obiliću, o svom ocu Laku. Na njegovim guslama, koje je sam napravio, nalazi se lik njegovog oca. Prvi slog pesme uvek počinje dugim i snažnim povlačenjem gudala preko zategnute strune, uz pratnju retko lepog glasa, najavljujući poput kakve svečanosti ili uzvišene molitve početak pesme.
Kako svi znaju sve stare pesme, ali i mnoge nove, koje se gotovo svakodnevno spevavaju, mi slušaoci bi, po ko zna koji put, znano od detinjstva, otvarali dušu pred pozivom uzbuđenja koje izazivaju reči i zvuk gusala. Lukina kolosalna pojava, više od toga duševna dubina, iz koje se rađa njegova pesma, razbuđuje u slušaocima kolektivni zanos. Oni nemaju operu, ne znaju za autorsku muziku, njihove pesme stvaraju anonimni narodni pevači.
S podsmehom bi slušali nekog Verdija, ili bi se u čudu pitali kako ne mogu da dožive ono što, kao vrela žiška na ognjištu, greje njihova bića čim gusle zagude. Tako su nekada stari Grci slušali Homera i druge rapsode. Ovo je narod rapsoda. Na licima ljudi, u zamagljenim pogledima, u stavu tela koje prati smisao pesme, vidi se da žive s njom kao sa živim stvorom koji se razbudio u njima i progovara o svemu što čine i osećaju. Svečani zanos koji gusle izazivaju zahvata i decu, koja se zarana nauče da misle i osećaju isto što i odrasli. Dok peva, Luka obično odabere nekoga od najmlađih muških slušalaca, gleda u njega kao da samo njemu peva, što se prima kao počastvovanje.
Ako je u pitanju stidljiva osoba, bude i suza. Suza, kolektivnih, bude na svim mestima u pesmi koja su dirljiva. Pojam dirljivog ovde se odnosi na gest smelosti, na junački podvig, na smrt junaka, na plemenit gest, na lepotu, na stradanja nevinih i nemoćnih. Pesma izražava kolektivni duh. Ona je nacionalni trezor. Pevač je svestan svoje misije. On zna za svoju odgovornost pred vekovima, čiji je glas u tom trenutku. Luka nije samo njihov ustanički već i duhovni vođ, kao što su to i drugi guslari...
Priredio D. Milošević