tPočetna

 

AlEksandar SaŠa RaduloviĆ,

profesionalni glumac iz Trebinja

POZORIŠTE MORA BITI ORDEN JEDNOG GRADA

Otisnuti se u glumačke vode iz još uvijek prilično konzervativne i tradicionalne sredine poput naše je uvijek hrabrost. Oni koji priželjkuju da im djeca postanu ljekari ili inženjeri reći će - i ludost. Ipak, nekolicina njih je dovoljno vjerovala u sebe i svoj talenat bezgranično predala boginji Taliji. Poput Nataše Ninković, zbog koje smo ponosni što smo Trebinjci ili Aleksandra Saše Radulovića, mladog glumca, koji je već sedam godina stalni član Narodnog pozorišta u Pirotu. Saša, koji u ovom gradu na samom jugu Srbije ima i svoju školu glume, i ovog ljeta bio je u zavičaju, a mi smo se, u pauzama Festivala festivala, koga prati od početka, raspitivali za njegov recept za uspjeh u, za ovo naše vrijeme i prostor nekadašnje SFRJ, nestabilnoj i gotovo po pravilu slabo plaćenoj profesiji.

- Sve je stvar volje, upornosti i talenta, naravno. Uz mnogo rada. Iza mene je 20-tak premijera, ne pamtim poslednjih godina da je bilo predstave u Pirotu u kojoj nisam učestvovao. Ono što je za mene najvažnije, po mojoj i proceni ljudi iz pozorišnog sveta Srbije, jeste da sam uspešan u poslu kojim se bavim. To mi pričinjava zadovoljstvo, iako znam da je još mnogo posla preda mnom, da još ništa ne znam jer čovek se uči dok je živ. Recimo, kad posle izvesnog vremena pogledam video-zapis neke predstave u kojoj sam igrao, najradije bih se ubio kad pomislim šta sam sve mogao da uradim na tom liku, kaže Saša, priznajući šeretski da je po onoj da "u svom selu nikada ne treba da budeš pop", izabrao da bude pop u Pirotu.

- Tamo sam se udomaćio, publika me voli, i možda ružno zvuči, ali, verovatno, taj status koji imam u Pirotu nikad u životu ne bih imao u Trebinju, sve i da imamo profesionalno pozorište.

I niko ne bi pomislio da je sasvim slučajno postao glumac, i to na nagovor svoje prijateljice, tadašnje prvakinje prištinskog pozorišta Dragane Radojević.

- Studirao sam književnost u Prištini i kad sam shvatio da ću da obnovim godinu, nisam hteo da se vraćam u Trebinje i pauziram godinu dana. Kažem sebi, upiši neki drugi fakultet, dobićeš tako i mesto u domu. Kad mi je Dragana predložila glumu, rekao sam joj da nema šanse jer nemam nikakvu vezu. Kaže ona-šta te košta, hajde da probamo. Nije bilo lako, sa njom sam dva meseca pripremao ulogu bega Pintorovića iz Hasanaginice i gospodina Ninkovića iz Nušićeve Gospođe ministarke. I položim iz prve 1998.godine, što je za glumu prava rijetkost. Na prvom predavanju, profesor Milan Plećaš, kome dugujem veliku zahvalnost, jer je radio sa nama i po 16 sati dnevno, kaže - deco, izabrali ste najteže zanimanje na svetu. Nas deset na klasi da puknemo od smeha. Pa, mi smo došli da se zezamo, da postanemo slavni. Posle smo shvatili da je itekako bio u pravu.

Interesantno je, kaže, da su na akademiji bili primljeni kao loša klasa. Svi su mislili da neće izdržati do druge godine, a postali su školski primjer klase koja je iz godine u godinu bila bolja, i koja je, uz klasu Vlade Jeftovića, u kojoj je bila i Nataša Ninković, jedina na prostorima Srbije, Crne Gore i BIH, nakon završetka školovanja kompletno radila u profesionalnim pozorištima.

Nemam kompleks niže vrednosti. Ja sam završio prištinski Fakultet dramskih umetnosti, samo je naša klasa, nakon prvog semestra, nakon poznatih dešavanja, izmeštena u Beograd, na FDU, gde smo i diplomirali. Osim Beograda, kompletnu Srbiju drže prištinski studenti- Kragujevac, Niš, Zaječar, Pirot, Valjevo, Leskovac, da dalje ne nabrajam, u svim tim pozorištima prištinski studenti su ili prvaci ili ljudi koji nose repertoar, a naši profesori su, između ostalih, jedan Radovan Knežević, koga znaju i Trebinjci, sa Festivala festivala ili Ivica Klemenc, koji predaju na akademijama širom prostora bivše Jugoslavije.

U Pirot je, opet, došao igrom slučaja, kad je od koleginice Angeline Tošić saznao da traže mlade glumce, i to na drugoj godini glume. Od "Pokondirene tikve", prve predstave odigrane 2000. godine do danas je stalni član tamošnjeg Narodnog pozorišta (koje je profesionalno pozorište preko 60 godina), u kome je samo osam stalnih glumaca.

Zar se može samo sa osam glumaca držati repertoar?

Nas osam jeste osnova, ali su neophodni i gostujući glumci. Retke su predstave bez njih. To su mladi, školovani ljudi, sa završenom akademijom ili sa završnih godina glume. To su lepa iskustva, druženja. Recimo, svake sezone radimo jednu predstavu u kojoj upravo ti gostujući glumci tumače glavne uloge. Dajemo im priliku da se iskažu, a, sa druge strane, razbijamo monotoniju, da publika ne gleda uvek jedna te ista lica.  I ja često gostujem, u pregovorima sam trenutno sa Lazarevcem, za ulogu bega Pintorovića, što bi mi bilo veoma drago, jer sam je pripremao i za prijemni ispit, a reditelj bi trebao biti Jagoš Marković.

TREBINJE MOŽE PREUZETI KULTURNU PREVLAST OD BANJALUKE

Saša kaže da bi se na tom principu moglo raditi i u Trebinju, koje je odavno dokazalo da ima pravu pozorišnu publiku. I koje, po njemu, može preuzeti kulturnu prevlast od Banjaluke, samo ako se potrudimo. 

- Ako neko hoće da se smatra gradom, mora da ima pozorište. A to je jedan veliki eksperiment, koji, u svakom slučaju, ne može biti komericijalan. Ko misli da će sa pozorištem da zaradi, taj se grdno vara. Pozorište je vrlo skupa igračka ali lepa i primamljiva. Ono mora biti ukras, orden jednog grada, kojim će se dičiti i koji će u njega stalno ulagati. U Trebinju postoji apsolutno plodno tlo za jedno, ako ne odmah profesionalno, onda poluprofesionalno pozorište, sa Željkom Miloševićem, Darkom Kurtovićem i ovim mladim snagama punim energije, zbog kojih sam ove godine, na Festivalu festivala, bio ponosan što sam Trebinjac. Sa pravom su dobili nagrade, i mislim da ih je još jedna-dvije nagrade nepravedno mimoišla. Sa druge strane, pošto nemam dlake na jeziku, moram reći da su me razočarali sa "Sarajevskim pričama". Ali, opet, sve je dopustivo u pozorištu, ne može svaka predstava biti odlična.

Prema njegovim riječima, Festival festivala pokazuje koliko Trebinju nedostaje pozorište, kad se iz večeri u veče dvorana Doma kulture ispuni do posljednjeg mjesta. Ipak, kaže, publiku imamo, ali ne može da tvrdi da bi pozorište uspjelo u našem gradu.

- To je stalno ispitivanje. Mi smo ove sezone imali pet predstava, uglavnom ih igramo i po 15 puta u samom Pirotu, ali nikad ne znate kako će publika reagovati. Za neke predstave lokalnog tipa, na lokalnom dijelektu, mislili smo da ćemo ih igrati i po 50 puta, a propale su brzo, dok su neki eksperimenti, poput predstave "Dragi tata" (savremeni tekst Minje Bogavac o Srbiji 90-tih) toliko bili uspješni da ne znamo ni koliko smo puta igrali taj komad. Nema pravila. Ali, osim glumaca, sve je do reditelja. Mi u Pirotu nemamo novca za neke velike reditelje koji po projektu traže i po 15 hiljada eura, ali zato imamo Lilianu Ivanović, Miloša Jagodića ili Boška Dimitrijevića, koji su veliki profesionalci i odlični reditelji i sa kojima nižemo uspjehe. I koji ne traže puno novca, jer su to ljudi koji se daju svom poslu, i kojima nije iz poniženja da rade ni sa amaterskim pozorištima. Recimo, Jagodić je prošle godine radio predstavu u Madlenijanumu, sa bardovima našeg lgumišta, ali on takođe radi i sa amaterima iz Petrovca. Ili Liliana, koja je najmanje 50 pozorišta pokrenula širom stare Jugoslavije-ona nema taj zid zvani ja sam velika rediteljka i ne radim u malim sredinama. Dakle, nije sve u novcu. Ako imate dobru glumačku osnovu, takvog jednog reditelja, i opremite predstavu, uspeh je zagarantovan.

FESTIVAL FESTIVALA MORA I MOŽE BEZ POLITIKE

O Festivalu festivala ima podijeljeno mišljenje. Kaže, divno se osjećati Trebinjcem kad vas amateri iz Srbije stalno pitaju kad će Festival, ko je selektor, kakve su im šanse, ali, sa druge strane, jetko primjećuje da ova pozorišna smotra nerijetko bude papazjanija raznoraznih stilova, kvaliteta, finansijskih mogućnosti pozorišta.

- Ne znam da na ovim našim prostorima igde možete naći da šest, sedam dana u jednom gradu imate toliko pozorišta, gradova, država. Na drugim festivalima odigraš predstavu i ideš kući. Ovde je drugačije, toplije, i na tome treba insistirati, na tom šarmu Trebinja, umetničkom naboju, tom divnom druženju glumaca-amatera koje vodi samo ljubav prema pozorištu, jer vrlo dobro znamo da nisu plaćeni za to. I ne treba da dolazimo u situaciju da na festivalu imamo predstave koje se ne mogu ni nazvati predstavama, jer su pozorišne hijene uzele udela u tim događajima. Kad kažem hijene, ko se oseti prozvanim, očigledno je s razlogom. Gledate komade u kojima je jasno da je reditelj stavio prevelik zalogaj pred glumce, što definitivno dovodi do njihovog uništavanja. Pa, ne možete mladim ljudima od 15, 16 godina dati da rade jednog Beketa ili Kovačevića, sa kojima se bore i profesionalna pozorišta. Smatram, zato, da i koncepcija Festivala treba da bude na jednom lakšem nivou. I da treba da imamo samo jednog selektora koji neće raditi ni po babu ni po stričevima, i koji će od prijavljenih predstava napraviti svoju selekciju. I onda će Trebinje imati priliku da vidi velike amaterske predstave poput valjevskih "Seoba", kojih treba da se postidi prvo moje, a onda i druga profesionalna pozorišta. Da ne govorim o važnosti žirija, jer smo ove godine, po meni, imali pravu smejuriju kad su, recimo, dodeljene nagrade i za nagradu u celini, najbolju mušku i ženksu ulogu, a nije dodeljena nagrada za režiju. To je za mene stvar politike, a naš Festival, kao vrh amaterizma, mora i može bez toga, jer su raznorazne pozorišne "kuhinje" najveći neprijatelji pozorišta.

Mladog glumca iz našeg grada brine i to što, kako ističe, Trebinje mnogo više cijeni ljude iz drugih sredina od svojih. Pita se kako to da nema jedne Nataše Ninković u vrijeme Festivala, koja je potekla iz amaterizma. Ili da se mnogo više ne angažuje Snežana Štikić, koja je takođe profesionalni glumac bez zaposlenja, a koja je odlično sarađivala sa jednim Kokanom Mladenovićem ili Milicom Kralj.

- Možda previše kritikujem, što ne znači da ne volim Trebinje i da mu, koliko mogu, na ovom planu ne bih pomogao. Razumijem i da je teško pomoći kulturi kad je toliko drugih problema. Možda iz tog razloga svoju karijeru neću u skorije vreme okrenuti ovamo, jer Srbija ipak više nudi. U samom Beogradu imate 30 pozorišta, 10-12 po unutrašnjosti. I nije mi žao što nisam u Beogradu, toliko ljudi gore čeka posao, a ja ne želim da sedim. Mada, voleo bih da gostujem i u BIH, što da ne, ili u Crnoj Gori, Hrvatskoj, to bi bila lepa promena.

BUDUĆNOST POZORIŠTA JE NA MLADIM LJUDIMA

Po njemu, i budućnost pozorišta je na mladim ljudima.

- Apsolutno sam za svežinu, za mladost. To je pun pogodak, samo ako tu energiju mladosti pravilno usmerite. Pozorište se menja i sazreva kao i svaki drugi organizam, a to mogu pratiti samo mladi, po mogućnopsti školovani ljudi. Mislim da i trebinjski Festival treba okrenuti mladim ljudima, jer su oni željni rada, dokazivanja. Nije lako sve to organizovati, dovesti tolike ljude, napraviti bilten, ali, mora se ići napred, sa svežim snagama. Jer, Trebinje ima potencijala, ima i toliko divnih prostora koji vape da se na njima odigra predstava. To treba iskoristiti na pravi način, uz energiju mladosti i iskustvo starijih.

Sa novom sezonom, koja upravo počinje, Sašu Radulovića očekuju nove predstave, ali i probe sa članovima škole glume ( nakon prirodne selekcije, od stotinjak djece od prvog do osmog razreda trenutno radi sa njih 40-tak, sa kojima je na kraju prošle sezone imao uspješan javni čas).

- Rad sa decom je za mene veliki izazov. Škola glume je u Pirotu stvar prestiža, jer deca vole glumu, vole da igraju, da su glavne face u školi. Kažu da sam dobar pedagog, to mi je rekla i Sneža (Snežana Štikić, prim.prev.) kad sam je pripremao za prijemni. Mada, kažu - ko je dobar pedagog, nikakav je glumac, pa mi se to nešto ne slaže, kroz osmijeh će Saša, koji priznaje da ima veoma malo vremena za odmor, tek toliko da "skokne" na par dana u Beograd, gdje se druži sa kolegama, gleda predstave i "krade" zanat.

Potajno priželjkuje rad sa Jagošom Markovićem, koga izuzetno cijeni, divi se glumi Olge Odanović, velike pozorišne glumice, nepoznate široj javnosti i sa velikim nestrpljenjem iščekuje naredno ljeto u Trebinju, dok se mi nadamo da nećemo morati čekati još dugo da Sašu  opet vidimo i na našim daskama koje život znače, nakon one nezaboravne uloge jednog od muževa u "Ženskim razgovorima", koje je u vrijeme bombardovanja u Srbiji, u Trebinju igrao sa Martom Bojić iz Podgorice, i domaćim snagama Tijanom Kijac sada Karić i Darkom Kurtovićem.

Vlatka Musić