pisma PRINCEZE ŽANE MERKUS iz hercegovinE (4)
OPIS ISTREBLJENJA
NJihovu veru čini iskustvo. NJihov moral je pohranjen ne u hrišćanskoj dogmi već u raznim predanjima i predstavama, od paganskih do hrišćanskih, koje se prenose usmenim putem. NJihov pop mora biti junak čovek ili ga narod neće poštovati. Ima više popova koji su na glasu kao junaci. Takav je pop Bogdan Zimonjić i pop Žarko Lješević.
Kada sam prvi put slušala guslara, prisustvovala sam jednoj neobičnoj muzici koja se izvodi na instrumentu sa jednom strunom od konjske dlake, i slušala pevača koji varira jednu dosta oskudnu melodiju. Muzički to doista nije impresivno. Ali kada sam naučila jezik i shvatila da je muzika sporedni elemenat, a pesma ono što je glavno, i za mene su se otvorila vrata duhovnog i umetničkog hrama u koji oni u tim trenucima ulaze kao u kakvu jezičko-zvučnu crkvu. Zapazila sam da Lukinom pevanju, pred boj ili pred neki drugi važni događaj, prethodi kratko osamljivanje, nešto što bih nazvala pripremom.
Pred početak pevanja vidno je uzbuđen, savlađuje to uzbuđenje tako što obara pogled na gusle koje drži među kolenima i čeka onaj neizvesni trenutak kada će pesma sama od sebe poteći. Imam utisak da on pesmu svaki put iznova "stvara" od istih stihova, sa istim smislovima, ali novu po doživljaju, koji će razbuditi u zajedničkom nadahnuću sa slušaocima. Slušaoci znaju kada će uslediti pokret ruke s gudalom preko struna, i kada će njihov vođa, na čiji su glas ponosni, zapevati o slobodi, o plemenitosti i lepoti, o stradanju sirotinje raje. Ovde pesma nije radost, mada ima i takvih, već duševna grmljavina s nevremenom.
Kada završi pesmu, Luka ustaje i prekrsti se, što učine i ostali. Zašto to čini, drugi guslari ne postupe tako, ne zna se. Lični gest koji se očigledno dopada slušaocima. Posle toga još neko vreme vlada neka zavetna tišina, a potom se razilaze pod utiscima onoga čemu su se netremice predavali.
Meri, ovo je poslednja epska civilizacija u Evropi kakvu su svi narodi u prošlosti imali, ali samo ovde se sačuvala. Da ne vlada tolika beda i ropstvo, ovde živeti bilo bi veličanstveno, a ovako mi se plače. Toliko ljudske vrline izloženo je najpogubnijem stradanju...
Draga Meri, danas sam imala pravi ratni dan. Oko 10 časova na manastir, gde sam smeštena, sručila se grmljavina topovskih granata koje su dolazile sa položaja prema Trebinju, odakle Turci već treći dan nastoje da se probiju do manastira Duži. Ali naša odbrana je čvrsta (o, kakvi su ovo ratnici, Meri! o, što ovde nije neki Homer, kakav bi ep ispevao!). Nekoliko granata je palo na manastirsku crkvu i oštetilo krov i oltar. Gotovo u celini su razrušene prostorije u kojima stanuju kaluđeri. Granate su padale i eksplodirale svuda oko nas. U mojoj blizini našao se g. LJubibratić. Niko od prisutnih nije pokazao znake panike. G. LJubibratić je mirno naređivao ustanicima da se raskrči ulaz na koji je pala granata, a svi kaluđeri, sa puškama (ovde se i popovi bore zajedno s narodom!), krenuše u pravcu odakle se očekivao napad turskih snaga.
U manastiru je ostao samo kaluđer koji se stara o mojoj ishrani, ali i on je bio naoružan nekom puškom starog tipa. Jednu takvu pušku i meni su dali da se branim. Ispalila sam iz nje jedan metak, pa me i danas još boli rame od trzaja. Umalo nisam pala na tur. G. LJubibratić se jako smejao, a onda me je naučio kako to treba da se radi. Dok mi je nameštao kundak u zglob ramena, dodirivao me je tako nežno da sam htela u nesvest da padnem.
Danas mi je dotični gospodin diktirao pismo za Garibaldija, sa kojim je u prijateljskim odnosima, a sama sam, u ime vođe ustanika Vukalovića, napisala dva dopisa na adresu Lige internacionalnog mira u Ženevi, grčkom...
Mnogo posla imam svaki dan. Naučila sam da muzem manastirske koze! To su veoma pametne i mile životinje. Međutim, imaju jedan feler: dok ih muzem, hoće da se pobalegaju u mleko, pa moram da ga prospem. To mi je ozbiljan problem, mleka inače ima malo (ovde je sada jedna grupa izbegličke dece o kojima se staram). Ovdašnje žene podmetnu ruku čim koza krene da kaki, a ja uvek zakasnim...
Stigosmo u selo nakon pet sati hoda kozjim stazama, sve s kamena na kamen, od manastira Dobrićeva preko LJubinja. I moja dva pratioca bili su već zamoreni toliko da smo s olakšanjem ugledali prve kuće.
Selo se zove Bukovište, u njemu živi podjednak broj srpskog i muslimanskog stanovništva. To su zapravo dva sela na maloj udaljenosti jedno od drugog. Isto se zovu, s razlikom u oznaci - srpsko i tursko. Dočekala nas je mukla tišina, što je bio prvi znak da se desilo upravo ono što je, kao vest, došlo do Luke i Miće, da su se ta dva sela međusobno istrebila.
Ja i moja dva pratioca zastadosmo kod prve kuće, iz koje se čulo zavijanje psa, onako kako to te životinje čine kada se desi nesreća: zavijaju otegnuto i bolno. Pas je bio vezan, podizao je visoko glavu kao da se samom Bogu obraća. Ugledavši nas, pas prestade da zavija i skloni se u rupu pod kamenom na kome je zavijao...
Na pragu kuće, čiji je slameni krov još tinjao, ugledasmo prvu žrtvu: mlada žena s rasporenom utrobom i duboko zasečenim grlom. U kući ugledasmo četvoro zaklane dece, jedno pored drugog, tri dečaka i devojčica, s nagorelim glavama u ognjištu. Na čela im urezan krst! Po položaju majke na pragu moglo se pretpostaviti da je pokušala da zapreči ulazak u kuću onima koji su naumili da pobiju decu. Nikome od tih žrtava nije bila potrebna moja pomoć, osim grobarska.
U sledećoj kući zatekosmo starca s odsečenim nogama; isto s ure-zanim krstom na čelu. Na ognjištu je visio bakrač u kome su se kuvale starčeve noge...
Ja i Spasoje pođosmo u muslimansko Bukovište, na podosojnoj strani. Zatekosmo isto. Sve kuće zapaljene, a žrtve unakažene na sličan način. Umesto krsta na čelu im urezan polumesec. Takvih žrtava našli smo 63. U njihovoj d`amiji nismo našli hod`u, kako smo očekivali, već magarca, vezanog za stub predikaonice, kako njače, gladan i uplašen.
Dok smo se vraćali da uzmemo Iliju i Milovana, sretosmo muslimana, koga prepoznasmo po odeći. Htedosmo ga upitati zna li šta o ovome što se ovde desilo. Kad smo prolazili pored njega, on kleče, obori glavu, skrsti ruke u znak molitve. NJegov izgled, unezveren i rastrojen, ukazivao je na osobu koja je izgubila razum. Ja mu spustih ruku na teme i prođosmo. Kada se okrenuh da ga još jednom vidim, više ga nije bilo.
Milovan i Spasoje podigoše krst sa popom na nosila koja načiniše od leskovine. Na prvom odmorištu otac Ilija poče da se miče. Još je bilo dovoljno dnevnog svetla da vidimo kako naš Hristos dolazi k svesti, kako otvara oči i kako mu se u lice vraća krv. Obradovasmo se. On učini pokret da se pridigne, i slabaškim glasom upita: "Šta je ovo?"
"Eto, razapeli te", reče Spasoje. Pop izdiže glavu i reče: "A, da... sjećam se..." Glava mu ponovo klonu na krst. Popa Iliju upoznala sam na jednom narodnom skupu u Dužima, gde se dogovaralo o ustanku. Bio je izvanredan guslar i pevač. Znao je na stotine junačkih pesama, koje je, ponekad i u crkvi, pevao uz gusle, ili pred crkvom, ako je naroda bilo mnogo. Ovi ljudi nisu religiozni na način kao mi. NJihovi popovi, kao što je pop Ilija, ako su i pismeni dovoljno, što je retko, hrišćansku doktrinu površno znaju, njihov religiozni kredo je sam život. NJihovu veru čini iskustvo. NJihov moral je pohranjen ne u hrišćanskoj dogmi već u raznim predanjima i predstavama, od paganskih do hrišćanskih, koje se prenose usmenim putem. NJihov pop mora biti junak čovek ili ga narod neće poštovati. Ima više popova koji su na glasu kao junaci. Takav je pop Bogdan Zimonjić i pop Žarko LJešević.
Pop Ilija je mlad čovek, i lep poput LJubibratića. Gledajući ga razapetog i čekajući kada će izdahnuti, iznenadismo se kada sa krsta čusmo priseban i jasan glas: "Imate li malo rakije da mi date?" U prvi mah pomislih da nisam dobro čula. "Imam punu pljosku", reče Spasoje. "Zalij mi rane i ostavi malo da popijem." Zgledasmo se. Spasoje izvadi iz torbe u kojoj je nosio hranu za put omanju bocu. Opomenuh popa da će ga zaboleti. "Neka boli, samo ti zalij dobro." Očekivala sam da će nesretnik zaječati. Ono što osta Spasoje mu prinese ustima pridižući mu glavu. Pošto ispi sve, Ilija predahnu i reče: "Baš je dobra!" Pitala sam se da li taj čovek govori prisebno. "Oče, možemo li dalje?", upitah. On pomeri glavu u znak saglasnosti.
Što smo dalje odmicali, otac Ilija se sve bolje osećao. Usput je prepoznavao mesta pored kojih smo prolazili.
U manastir dođosmo u sami mrak, s teretom koji je potpuno iscrpeo nosače. Dovedoše čoveka za koga rekoše da je kovač. U rukama je držao kovačka klešta. Pogledao je oca Iliju, prekrstio se i rekao: "Oče, ove čavle možemo samo sjeći. Gledaću da te ne boli." Pop Ilija reče: "Samo ti radi svoj posao kako misliš."
Kada se ispod kovačeve košulje ukazaše njegove mišice, znali smo da će "svoj posao" uraditi na najbolji način. Sa četiri oštra reza glave sa čavala otpadoše. Sada je žrtvu trebalo pažljivo skinuti s krsta. Ruku jednu, pa drugu, pa noge. Jednostavnost postupka nas je obradovala. Otac Ilija je ječao. Oslobođen, podiže ruke i prekrsti se govoreći: "Gospode, čime sam zaslužio ovu milost?"
Na ruke mu stavih zavoje i posadismo ga u stolicu s nogama ispruženim na trupac.
Jedna žena donese čanak toplog mleka i komad ražanog hleba. Ilija se založi. Očigledno je bio pregladneo...
(Priredio Desimir Milošević)