tPočetna

 

MECOSOPRAN DRAGANA DEL MONAKO U TREBINJU

SADA VIDIM ZAŠTO UMETNICI VOLE OVAJ GRAD

Mecosporan Beogradske opere Dragana del Monako je, priznala nam je to nakon nastupa na Dučićevim večerima poezije, tek dva puta nastupala pred trebinjskom publikom, ali joj se ona jako svidjela.

U kratkom razgovoru nam je otkrila da shvata zašto umjetnici vole Trebinje, kako je počela svoju karijeru, pričala o svojim ulogama i sinu Pavlu koji ide njenim stopama.

Ovo nije vaš prvi dolazak u Trebinje, gdje ste dolazili i ranije. Trebinjska publika vas je i ovoga puta i ranije dobro prihvatila? Kako vi ocjenjujete nju?

- Trebinjska publika je, tako da kažem, vaspitana i dosta vaspitavana u duhu pravih, umetničkih vrednosti, što se možda ne bi očekivalo od jednog ovako malog grada, ali, obzirom da znamo svu tu kulturološku istoriju Trebinja, ništa manje nismo ni očekivali. Sada vidim da ću dolaziti češće u Trebinje, a nalazim i sve one razloge zbog kojih umetnici naprosto hrle u ovaj grad, tako da me je ovaj događaj posvećen poznatom pesniku zaista počastvovao što sam na ovakvoj jednoj manifestaciji.

Ovo kažem tim pre što sam vrlo sklona poeziji i što volim poeziju, čak je i sama pišem, a nosilac sam jedne međunarodne nagrade koju sam još kao student osvojila, tako da mi je čast i zadovoljstvo da sam dala svoj doprinos manifestaciji kakve su Dučićeve večeri poezije, koju dugo godina pratim, poštujem i želim da tako dugo i taraju, još bolje i uspešnije.

Društvo ovolikog broja pesnika i uopšte predstavnika pisane reči, mojih kolega muzičara i svih vrsta umetnika, zaista je retko naći ovih dana u celom našem regionu, jer su nas preplavili raznorazni trednovi, brednovi i ostali izrazi i odrazi strane kulture.

Zato je ovo jedan od velikih i krupnih načina i zahvata koji se preduzimaju da se očuva prava, dobra, srpska tradicija i volim što sam deo toga večeras.

O vašoj karijeri je pisano mnogo. Obišli ste mnoge svjetske pozornice. Ipak, otkuda ta ljubav prema ovoj umjetnosti?

- Počela sam još kao dete da sviram violinu, odnosno, od moje pete godine traje druženje sa muzikom. Nakon te violine bio je klavir, a onda sam upisla pevanje, iako nisam mislila da ću se pevanjem zaista i baviti, već, volela sam muziku u svim njenim oblicima, a u to vreme mi je bilo teško da se odlučim samo za jednu stvar. Tako sam 1982. upisala i Odsek solo pevanja na Muzičkoj akademiji u Beogradu, kao i Političke nauke, Odsek za žurnalizam, tako da sam ta dva interesovanja volela podjednako.

Zanimljivo je, ipak, to da sam ta dva svoja interesovanja vrlo često spajala.

Tih godina postajem i članom, odnosno, solistom ansambla Renesansa, u to vreme vrlo poznatog i znamenitog ansambla koji je svirao ranu muziku, a sa kojim sam ja obišla ceo svet.

Posle Akademije dobijam stipendiju italijanske vlade, kao najbolji student Beogradske akademije, odlazeći na usavršavanje u Milano, a u međuvremenu učim i strane jezike.

Zasigurno vam je debitantska uloga ostala u najljepšem sjećanju, možda i kao najljepša u karijeri?

- Debitovala sam odmah sa glavnom ulogom, kao Rozina u Seviljskom berberinu, a do današnjeg dana sam otpevala sve uloge iz moga mecosopranskog faha. Ipak, Karmen je možda uloga koja me najviše obeležila, koju su mi predviđali još od malih nogu, iako ja tada uopšte nisam verovala da ću uopšte ikada stati na scenu, ne kamo li biti čuvena Karmen.

Ali eto, ako svi mi imamo svoj krst, a ja verujem da ga imamo, da imamo svoj zadatak na ovoj zemlji, meni se desilo da je ta uloga postala i neki moj zaštitni znak, iako mi ništa manje nisu drage i druge moje uloge, jer, volim Trubadura, volim Don Karlosa, volim Orfeja koga sam i u Trebinju pevala.

Ono što je najvažnije jeste da još uvek vrlo uživam u svom poslu. Nije mi mučno da idem na scenu, naprotiv, osećam da je to moj pravi život. To će vam, uostalom, reći svaki umetnik - da mi ovako životarimo i tavrimo privatno, a da je scena ono naše pravo samoostvarenje. Međutim, ono što bi želela da naglasim, naročito za vaše mlađe čitaoce, jeste da u meni ne postoji nikakav fanatizam, jer znam da ima vreme za sve. Jednog dana će doći vreme da se bavim možda nečim drugim i da pevam manje, ali već sada sam, na sreću, u poziciji da biram šta pevam, s kim nastupam i slično, pa bi želela da tako ostane i dalje.

Postoji li neka uloga ili neka scena koje su još uvijek vaše neostvarene želje?

- Ne, u karijeri svakako ne, zato što mislim da svako od nas na neki način dobije ono što zasluži, tako da po tom pitanju nemam neostvarenih želja.

Vi imate sina. Da li je on krenuo vašim stopama?

- Kako da ne. Moj sin Pavle je završio prošle godine Nižu muzičku školu “Mokranjac” u Beogradu, na klavirskom odseku, sa najboljim ocenama, vrlo je talentovan, ali ni on ne želi da se bavi klavirom, već želi da peva. Ja se nadam da u tome nisam bila presudna ja, jer je dete, naprosto, od rođenja bilo okruženo muzikom, klavirima, mojim kolegama solistima, operama. Verujem da to ima i u genima i sa očeve strane.

On sam mi kaže da sačekam jedno tri do četiri godine, pa ću videti ko je on. I zaista, on sada ima petnaest godina i za pevanje mu je još rano, jer nije mutirao. Ja samo  želim da bude srećan, da ga uveseljava ono što radi i da bude uspešan u onome što bude izabrao. Ako mu bude takva sudbina, ja ću mu, naravno, dati svu svoju podršku.

Možemo li očekivati i jedan vaš cjelovečernji solistički koncert u Trebinju?

Postoje i za to neke naznake. Nismo, doduše, ništa precizirali, ali, svakako da bih volela da u Dučićevom gradu i pred ovakvom publikom predstavim neki svoj širi repertoar. Ja se nadam da će uskoro doći do toga, jer, ovo zaista nije fraza, zadovoljstvo je svakom umetniku pevati pred publikom koja cenu umetnost i za koju osećate da vas voli. Ja sam to u Trebinju osetila...

V.D.