tPočetna

PO TANKIM ŽICAMA

VISE HUMORA - Enciklopedija hercegovackog humora - casopis PITAM SAM TEBE!
 

OSMICA i kuĆne Žene

- Eto, ne kažem, sve što uđe na usta, treba da se posoli?! Ali, ajde znadi, ajd vazda služi, ajd dan i noć budi na straži! Ajd sastavi dan da te one tvoje rođene, kućne žene načisto ne izlude.

To je posljednji NJegov jači citat sa socijalno-filozofskom podlogom. “NJ“ je veliko zato što “Ga“ sve žene u kući zovu “On“, a muški i u kući i u komšiluku - “Osmica“.

Dalje ga citiram s brda s dola. “Osmica“ ne zaslužuje veću pažnju. Da uradim suprotno, bilo bi sumnjivo i njegovim i mojim ženama.

“Osmo“ se, dakle, uvijek javlja iznenada, ko zemljotres...

- Pitaš, je li soljeno, kažu jes. Probaš - nije. Digneš glas, imaš građanska prava, a žene, ko kokoši s tarabe: soljeno, soljeno, jašta nego soljeno!!! Šta ćeš, ušutiš, i pojedeš onako, bezbeli neslano. A, kad je tako, i da su posolile, koja korist od te i take soli!?

Znam da o “Osmici“ neću reći sve, znam da ću na kraju ostati i bez one posljednje, najvažnije riječi, ali isto nastavljam...

- Ili ujutru, ha se ustanu, prinose mi tanjir. Pitam, jeste li učinili sve što mirita. Vele - jesu. Jeste li solile? Pa, đede, ovo se ne soli. Koje ovo? To na tanjiru. Šta je na tanjiru? Ćoravom se govori, ti Đede vidiš dlaku na Leotaru! Ne vidim baš dlaku, vidim sajlu, ali volim da mi se kaže. Šta? - pitaju moje pokućarke. Sad ništa, već je kasno, bolje mi je bilo da se nisam ni dizo iz kreveta i pito šta je u onom tanjiru na stolu, osam metara od mojih papuča.

Sad i ja mislim da su žene krive, nikad ne miruju...

- Tačno, prođe malo vremena, a one opet: ajde, Đede, probaj. Šta? Zar ima nešto što u svojih Osamdeset i Osam nisam probo?! Nisi, to u novom tanjiru? Koje? Eno, ono, uzmi kašiku! Je li slano? Nije. Pa posolite, ruke vam otpale. To se, vele, ne soli! Nego? Šećeri! Pa jeste li pošećerile? Nismo nego osolile! - naorožene, okrenuše mi leđa. Onda, šta ću, velim, noste tog vraga od mene! Ili ga osolite, pa da se opet natežemo. Digoše i uši i nos, zakukaše, i kobajagi - pošećeriše. Je li sad, u redu, đede. Jes, a đe mi je kašika? Kakva kašika, čujem da cvile, ovo se jede viljuškom. Gledam šta mi je u rukama, gledam i ništa ne vidim, osim da se sve presijava.

- A nekad, baš potrefe. Je li slano, pitam. Jes. Je li baš slano? Jašta radi. Posolile ste ljudeski? Posolile! Smijem li probat, da vas đavo ne odnese?! Smiješ, đede, vele. Probam i - baš slano! Ko da ga je moja ruka solila. Ali, taman što sam to reko, nađe se nego đače u kući, i drekne na sav glas.

- Ćede, sve su te slagale!

- Kaaako, šta su rekle?!

- Rekle su osoljeno, a kaže se posoljeno.

- Kako, ponovi?

- Po-so-lje-no! Da ja u školi kažem osoljeno, ona bi mi “Srpskinja“ zaključila jedinicu za kraj godine.

“Osmica“,eto, ima i emotivne faze.

Upravo je nastupila jedna.

Da se ne varam, dokaz je ono što radi A radi onom đačetu nešto po glavi,

Da to radi jedna od njegovih kućnih žena - napisao bi - “gladi“.

Zato, rekoh, ova priča ima sve - osim zadnje riječi.

(... koja, i da je sad odnekud dokučim, na ovom mjestu ne bi smjela da se ispiše ili napiše, ako ono “Osmovo“ đače misli da je tako pravilnije.)

VISE HUMORA - Enciklopedija hercegovackog humora - casopis PITAM SAM TEBE!