tPočetna

 

pisma PRINCEZE ŽANE MERKUS iz hercegovinE (6)
 

HERCEGOVKE (2)

U  zbegu - skica za dnevnik

Ove žene znaju da su njihovi muževi spremni da polože život za njih i njihovu decu. Ali šta ako izginu, ako padne i poslednji? Zbeg u kome se nalaze, sa decom i starcima, u klancu u planini, pokriva mračno jesenje nebo. Sve su bosonoge, opanke od kozje kože su skuvale i pojele. Hrane se travama i lišćem već dva meseca. Wihovi muževi i braća ne mogu da se probiju do njih. Bilo je pokušaja u  tri maha, pu-škaralo se nedaleko od zbega. Mesec dana oko njih vlada tišina.  Iznad   njih planinski vrh, nebo kiši, u daljini magleni predeli, retko proleti poneka ptica. Deci treba mleka, one su zasušile. Kosti   im   se iščašuju pri hodu. Koža im izgrižena vaškama i gljivičnim oboljenjima. Jadno deluju. Nekima, slabijima, padaju na um kanibalističke pomisli.

Te žene, nekada lepe i zdrave, sada liče na rugobe, bez stražnjica i grudi, sasušene kože, prljave, krastave, u iscepanoj odeći, zver-ski oprezne, trzaju se na svaki šum misleći da su ih Turci otkrili. Deca više ne plaču, mirna su kao polumrtvi anđeli, kapci im crveni i trepavice   pootpadale, više ne mogu da govore, odbijaju da prime u usta prazne dojke. Te žene su bile grudate, njihova deca se obilno hrane najboljom hranom na svetu, sada te dojke zaudaraju na praznu mešinu i prljavo.

Nijedna više nema mesečnicu. Da li će je ikada još imati?  Funkcije njihovih tela su kao u starica. Na mestu gde su imale lepe, atletski čvrste trbuhe stoje lokve praznine.   Ključne kosti probile im odeću, kao da su na tom mestu orogatile. Neke su osedele. Čuju iz velike daljine da njihovi muževi i braća kukaju za njima. Mora da ih je već mnogo poginulo u pokušajima da dopru do njih.

Kad smo izgubile svaku nadu da možemo biti spasene, do nas se probi, kroz turske straže, Qubibratićev glasnik s kratkim pismom: "Sjutra idemo u proboj. Budite spremne. Pripremite đecu za izvlačenje."...

Kada sam polazila   ovamo, mislila sam da odlazim u zemlju bez civilizacijske prošlosti, ali već na prvim koracima i obaveštenjima, koja mi najčešće pruža moj pratilac Mićo Ljubibratić, bivši đak dubrovačke gimnazije, saznajem koliko mi "Evropejci" malo znamo o zemlji koja je nekada bila u geografskom i duhovnom središtu evropske civilizacije.

Mislim na četiri kulturna i duhovna masiva, na Grčku, starorimsku, vizantijsku i srpsku civilizaciju, koje su ovde imale svoje zvezdane trenutke, monumentalne gradove, dobre puteve, divne vrtove oko kuća, zelene letnjikovce, uzvišena svetilišta, čarobna izletišta i tužna groblja. Sada    svega toga, nakon rušenja i pustošenja od strane primitivne turske civilizacije, ima samo u ruševinama  i tragovima. Ali i posle tolikih vekova nailazi  se na ostatke tih vremena uzleta stvaralačke moći   ljudi koji su ovde živeli. Ovde se može pratiti hod istorije od Hrista, od ilirskih     i  keltskih kraljevstava, od ilirske kraljice Teute do srpske carice, prelepe Jelene Anžujske, žene cara Dušana.

Ovim predelima je nekada, možda, lutao Odisej, tražeći   puta za Itaku, Aleksandrovi i Periklovi plemići i bogatuni imali su svoja lovišta, rimske vojskovođe ovde su se sklanjali u tišinu   pod plavo tiho nebo, ovde i    umirali, u spokoju, sabirajući   svoje pustošne kavgadžijske živote; ovom zemljom  su vekovima prolazili trgovački karavani od istoka na zapad i od zapada na istok, noseći čas smrtonosna oružja, čas zlaćane tkanine i divne mirise za žene; ovim planinama i nekada zelenim gajevima, od kojih su ostali samo usamljeni hrastovi i borovi, kao kakvi tužni svedoci, neki ilirski pesnik smišljao je rapsodiju o stradanju i iščezavanju svoga roda, ovim brdima vijorile su se pobedničke neolitske, grčke, ilirske, rimske, pa vizantijske, pa srpske, pa venecijanske i španske, pa potonje turske zastave, zabadane u ruševine svega prethodnog. O, Gospode, hoće li se ikada umiriti ovaj pakleni ljudski rod, koji tako lako ubija i ruši!

Gde god stanem, stala sam na  krnjetak neolitskog ćupa, na trag drevnog naselja, na zrno iz đerdana keltske    lepotice,  na miljokaz pored sada zarušenog puta, koji je vodio od mora ka unutrašnjosti kontinenta, sve do severnjačkih naroda; na stotine starorimskih i starih srpskih građevina (zidine, temelji, čatrnje, grobovi, delovi posuđa). Kaže mi moj mladi čičerone da se na širem lokalitetu oko Trebinja nalazi 150 arheoloških nalazišta. Toliko sam opsednuta svim na šta mi padne pogled da u svakom kamičku i kamenoj gromadi tražim trag u najdublju starinu ove zemlje. Ali sada, i unazad 400 godina, otkada je osvojiše ovi Turci, vreme je stalo, ruši se i potapa čak i ono što je u kamenu, tom simbolu trajnosti.

Draga Meri, danas sam upoznala jednu mladu i nesrećnu ženu koja mi se obratila za savet i pomoć. Mlada seljanka, tek udata, priđe mi i snebivajući se ispriča šta joj se desilo. To je priča mnogih žena u ovoj zemlji. Silovao je aga, na čijem imanju njena porodica živi. Tek se udala, pošla za onoga koga voli. Ne provedoše zajedno ni prvu bračnu noć, on  ode među ustanike, ona osta sama sa njegovim starim roditeljima. Četvorica njegove starije braće već su izginuli, nisu stigli ni da se ožene. U njihovu kuću dovedena je iz susednog sela. Prvi put je suđenika videla na crkvenoj slavi, kada se mladež okuplja, kada padaju prvi strasni pogledi i prve reči dopadanja.

Tu se i njoj desilo prvo gledanje  i prvi ovlašni dodir. Sreća ih oboje obasja: obećaše se jedno drugome nakon nekolike reči, kako to biva kod mladih, kojima za ljubav nije potrebno nijedno čulo do očiju.  Ali prve mladenačke noći, pre nego su legli jedno pored drugoga, na selo udariše Turci. Sve pobeže u noć prema planini. Ona ostade uz njegovog nepokretnog oca i slepu majku. Pošto popališe selo, Turci zaređaše po kućama da robe i isteruju one koji ne pobegoše. Uđoše i u kuću njenog svekra. Na pragu je stajao aga, dobro znani zulumćar, star, snažan  i naoružan. Wih troje šćućureni, znaju šta ih čeka. Aga upita: "Ima li još koga u kući?" Odgovori svekar: "Nema." "Vas dvoje starije izađite", naredi aga. Ona reče da ne mogu, svekar je   nepokretan, a svekrva slepa. Aga  naredi dvojici svojih ljudi da izvedu starce. Po tome kako je gledao, znala je šta je čeka. Bila je spremna na odbranu. "Odavno imam merak na tebe. Budeš li se opirala, biće ti teže", reče aga.

Znala  je kako prolaze žene koje pokušaju da se odupru. "Skidaj te prnje sa sebe, da ih ne bucam." Ona razmisli na trenutak. Skide bluzu, pa suknju   nevestinjsku, još neokrvavljenu  krvlju svoga devičanstva.  Videći je tako lepu i poslušnu, aga krenu put nje, ščepa je oko struka i obori na pod. Dok je padala pod težinom aginog tela, obema rukama iznenada ga ščepa za vrat i stište što je više mogla.  Aga stade da krklja. Wen stisak bio je ravan snazi muškarca. U njoj se razbudila snaga njene majke koja je jednom prilikom zadavila vuka kada joj je zaskočio na prsa. Napasnik je krkljao u samrtnom ropcu, gušila ga je neopisivom mržnjom, nemoćan  da se oslobodi njenih ruku. Da ne priskočiše dvojica iz pratnje, aga bi bio zadavljen. Wegovi ljudi pomogoše mu da dođe sebi. Kako mu više nije bilo do prvobitnog nauma, reče onima da rade "s kujom" šta hoće. Tada dođe najteže. Najpre  je neštedimice izudaraše. Pala je u nesvest i nad nemoćnom izređaše   se šestorica. Wenu borbu na život i smrt lelekom je propraćala svekrva a svekar zapomagaše iz sveg glasa u pomoć. Selo je gorelo, pomoći niotkuda.

Ne seća se kada su otišli. Kada je došla   svesti, njeno bludom unakaženo telo jedva se pokrenulo. Prva pomisao joj je bila da se baci u reku, da živa ne dočeka dragoga. Od toga je odvrati svekrva, koja je, iako slepa, predosetila šta je snaja naumila: "Ne čini dve nesreće, dosta nam je jedna. Ako to učiniš, Milorad će za tobom", rekla je. "Niko te za ovo ne može osuditi, pa ni on." Ona joj odgovori: "Neće osuditi, ali neće moći da me gleda." "Ja ću  s njim govoriti. Ti mu nemoj ništa reći." "Kako mogu da mu ne kažem." "Reći ćeš, ali kad tome bude vreme." "A ako sam ostala trudna?" "Ako si, Bog je o tome odlučio. Biće naše kao da je Miloradovo..."

Draga Meri, od juče manastir Tvrdoš    je pretvoren u bolnicu. U teškim borbama mnogo ih je ranjeno. Raspolažem  samo dezinfekcionim sredstvom, nema sredstava za ublažavanje bolova. Na sreću, ovi ljudi stoički podnose bolove, što mi olakšava posao. Lekara ovde nema, ja sam sve. Koristim i neka njihova sredstva i način lečenja. Narodna medicina na bazi raznih trava i originalna hirurgija koju obavljaju neki njihovi ljudi spasava mnoge živote,

Olakšavajuće je to što su ovi ljudi trpeljivi. Ovde je sramota pokazati da patiš. I kada umiru, oni to čine sa toliko suzdržanosti da to više liči na duboku kontemplaciju nego na smrt. U početku sam mislila da je taj narod manje osećajan i manje osetljiv    na   fizička stradanja.

Videla sam majku koju sam uvela u "bolnicu" u kojoj je ležao njen sin bez ruke i sa povredom grudi; prišla mu je s razrogačenim ali mirnim očima i rekla: "Srećne ti rane, sine!" Krišom je razgledala njegovo unakaženo telo, ostavila mu na uzglavlje dve jabuke i izašla. Èim se sklonila iza manastirskih zidina, pala je na zemlju, zarila glavu u travu i zajecala grizući je i čupajući rukama. Nikada nisam videla toliko tragičnih pokreta tela i glasova. Èučnula sam pored nje.

Kad je videla da je pored nje   žena, ubrisa suze i smireno upita nešto što nisam razumela (verovatno: hoće li ostati živ?), ali sam shvatila. Klimnula sam potvrdno glavom. Meri, da si videla    to lice u tom trenutku! Da nikada nikom ništa dobro nisam učinila, njena zahvalnost   koju je izrazila  poljubivši me u ruku bila bi mi dovoljna nagrada za ceo život. Z a ruku, koju je taj mladić doneo sa ratišta, zamotanu u košulju, rečeno mi je da joj je predam ukoliko ga ne zatekne živa. Na sreću, brzo se oporavljao i otišao kući. Više ga nisam videla.

Tvoja Meri.

Priredio

Desimir Milošević

Izvor - Hercegovačka rapsodija, Radovan Ždrale, Novi Sad 2003