tPočetna

 

pisma PRINCEZE ŽANE MERKUS iz hercegovinE (6)
 

Živa grobnica

Draga Meri, ne mogu duže da ćutim pred Tobom, moram Ti reći. Ogromnu sreću i patnju istovremeno nosim u sebi već dugo. O tome ne zna ni onaj koga se to tiče. Iz prethodnih pisama i izvesnih nagove-štaja možda pogađaš o kome se radi. Da, o Njemu, o Njemu, o Njemu, da mu gospoda hercegovačkog! Desilo se ono čega sam se od prvih susreta s njim plašila i sve činila da se to ne desi. Nisam ovde došla da se zaljubljujem i patim, već da se borim i pomognem.

Ali dan po dan, reč po reč, osmeh za osmeh, zdravo za zdravo, i ja se nađoh u kovitlacu velikog zanosa! Znaš koliko sam bila uverena da se meni takva otkačivanja ne mogu desiti, a desilo se čim sam upoznala čoveka kakav je On. Sada mi se čini da sam još tamo u Holandiji z n a l a da je On ovde i da me čeka! Slatka divna ludost!

Ležem i ustajem misleći na Njega. Po ceo dan ga držim na oku. Nastojim da ne propustim nijednu priliku da budem uz Njega, što nije lako s obzirom na Njegove i moje poslove. Ponekada Ga ne vidim danima, niti znam gde se nalazi, ni da li će se uopšte vratiti. Kako se ratuje svakog dana, a On, pored toga što obavlja poslove sekretara vođe Vukalovića, predvodi u borbama svoju jedinicu. Takvi dani, ispunjeni strepnjom za Njegov život, moj su pakao. Sve se smiri i za-boravi kada Ga ponovo ugledam, često potpuno iscrpljenog borbama u kojima učestvuje. Njegovi ljudi govore da je hrabar, što mi se dopada, ali me i plaši. Šta ako...? Borbe s Turcima rizik su za svakog učesnika, jer su snage uvek u korist Turaka. Ovih dana oni se bore s vojskom koja je deset puta jača od ustaničke!

Sa radošću i zebnjom u srcu kretala sam iz Amsterdama u Herce-govinu. Brat me je odgovarao nazivajući me ludom. Tako je govorio i kada sam odlazila u francusko-pruski rat. I tada se među nama vodio okršaj. I tada me je nazivao ludom. Nasledivši polovinu očevog bogatstva i njegov ugled, on živi kao bonvivan kome neuračunljiva sestra krnji ugled u visokom društvu.

"Ovoga puta te metak neće promašiti! Nikada neću razumeti tu tvoju avanturističku prirodu. Već si profućkala veći deo svog imetka na te primitivne Srbe, a sad hoćeš da stuckaš i to što ti je ostalo. Ne misliš da možeš završiti kao prosjakinja?" Rekla sam da on o tome ne brine, neka mirno gricka svoj deo očevog nasledstva. Nije hteo da me vidi kada sam polazila. Rekao je da me više neće smatrati svojom sestrom, ali su me njegovo dvoje dece - mala Simon i Pjer - ispratili sa suzama. Simon, kojoj je deset godina, htela je da pođe sa mnom. Jedva sam je odvojila od sebe. Raduje me što neće biti na oca. Ali je mali Pjer pljunuti brat Žan.

Polazeći za Hercegovinu, preko iste veze kao i prvi put, nosila sam, ne bez osećanja tegobe, sukob sa bratom, koga i pored tako velike razlike u pogledima na život nežno volim. Drugi deo moga bića odavno je nadjačao sentimentalne vezanosti za porodicu i njen društveni status. Mene su se u tim krugovima svi bili odrekli, osim moje posestrime Meri, koja bi, da nije paralizovana, išla sa mnom od jednog do drugog ratišta širom Evrope.

Prošlo je bilo deset godina kako nisam videla mister Ljubibratića. Znala sam da se oženio. Povremeno sam primala preko Stare italijanske veze pozdrave od njega. Slala sam im novac za pripreme novog ustanka, ali se nikada nisam odlučila da ga potražim iako sam svih tih godina želela da ga vidim. Sada je uz njega bila druga žena, njegova Mara, ali to mi nije smetalo. Mislila sam: moraće ta dama da me otrpi!

U Dubrovniku me je dočekao advokat Pero Čingrija, predsednik odbora za pomoć ustanku. Mi smo stari znanci. Preko njega i Miha Klajića u Zadru pristizaće moja pomoć kao u Vukalovićevo doba.

Taj čovek velikog srca (i velikih usta) iznenadio se mome ponovnom dolasku kao da sam došla u pustinju gde nema ništa do peska.

-  S tobom nam je  uvijek dolazila sreća! - pozdravio me je taj postariji sedi gospodin posipajući moje ruke srdačnim poljupcima, zapinjući usnama za moje prstenje.

Kada je došao čovek koji je trebalo da me odvede do manastira Duži gde se nalazio Ljubibratić, rekao je u šali o mom prstenju:

- Kada i to prstenje rasprodaš za nas, valjda će u tom i sloboda, a onda ćemo ti kupiti drugo i proglasiti te za srpsku princezu.

On je ozbiljno mislio da me proglase za princezu Hercegovine. O tome je postojala saglasnost i drugih ustaničkih vođa, ali ja sam to uzimala sa šaljive  strane. Tu   njihovu nameru da mi dodele titulu princeze od hercegovačkog ustanka prvi mi je javio Mićo u jednom pismu, na šta sam odgovorila: "Prihvatiću se te počasti ako ti  budeš  hercegovački princ. A kako   ti to nikada nećeš postati, to i moje prinčevstvo možemo uzeti samo sa šaljive strane."

Kad sam se pojavila u porti manastira Duži, Mića sam zatekla u žestokoj svađi sa Pekom Pavlovićem. Ponešto obaveštena o lošim odnosima Ljubibratićevim sa crnogorskim knjazom, shvatila sam o kakvom sukobu se radi. Obnovilo se ono iz vremena Luke Vukalovića. Ugledavši me, Mićo nije mogao da se pribere od iznenađenja, jer mu nisam bila javila da dolazim. I on mi stade ljubiti ruke i, onaku  sićušnu, dizati uvis kao što se čini sa decom. Bio je neobično radostan što me vidi, ali ga to brzo prođe. Delovao je zabrinuto. Takav nije bio ni u najtežim danima u ranijim ustancima.

Luka Petković, moj stari divni drug, reče o čemu se radi, da se sukobio sa knjazom Nikolom i da stvari u ustanku ne idu u dobrom pravcu.

Smestiše me opet u istu isposničku ćeliju gde sam ranije boravila. Kako je manastir nedavno rušen i paljen od Turaka, uslovi boravka u njemu bili su još nepovoljniji, ali moja kaluđerska ćelija bila je neoštećena. Bila sam smeštena bolje nego moj komandant koji nije imao svoju sobu za počinak.

Gledala  sam tog čoveka o kome  sam deset godina samo maštala, pamteći ga onakvog kakav je bio na rastanku u Beču kada je sa Vukalovićem odlazio u Rusiju. Tada smo oboje mislili da se više nikad nećemo videti. Sada je to bio čovek na čijem izgledu se odrazila duga i naporna borba za stvari ustanka. Kosa i brada procvetale belinom. Usporio je pokrete, kao da nad svakim razmišlja, nestalo je bilo u njima one lake mladalačke pokretljivosti. Samo su mu oči bile iste, sjajne, tamne, živahne, usađene u šančeve produbljenih bora. Samo pri prvom susretu iz tog  postarelog lica javilo se ono prvo, mladalačko, koje je nosio sa toliko lakoće i urođene elegancije. Potražila sam u tim očima onaj kratkotrajni blesak sličan munji koji sam primala u ranijim susretima. Nisam sigurna da li je tog bleska još bilo, ili sam ga videla jer sam želela da ga vidim.

Pomno, s pažnjom brižnog prijatelja, raspitivao se kako sam živela tih godina koliko se nismo videli. Usrdno se interesovao za moje učešće u francusko-pruskom ratu. Zapazio je ožiljak od metka na mom desnom obrazu:

 - Dobro ti stoji - rekao je opipavajući  ga nežno, kao da time utihuje bol koji je mislio da još podnosim. (E, samo za taj izraz nežnosti vredelo je otići u Hercegovinu!)

- Još je dublji ožiljak na mojoj duši.

- Zbog poraza Francuske?

- Da. Francuska  i sve ono što je ona značila za mene pretrpelo je potpuni poraz. U tom ratu poražene su moje ideje i vera u drukčiji svet. Pobegla sam ovamo gde još ima nade.

Dok me je slušao, na licu mu  se pojavila skeptična grimasa. Upitala sam ga za razlog. Nije odgovorio. Nije to više bio onaj Mićo. Kao da se i na njegova pleća sručio poraz neke njegove Francuske.

-  Ovde se sve izmenilo, Žana. Knjaz nas je unajmio da vodimo rat za njega.

Sa saznanjima koja sam imala odranije, o Vukalovićevom vremenu i izgnanstvu u Rusiju, razumela sam njegovo raspoloženje.

- Ali ja nijesam čovjek koji se lako predaje. A nije ni Ercegovina ono što on i njegovi ljudi misle. Međutim, mi nemamo izbora. Ne možemo bez Crne Gore, to knjaz zna i koristi.

Bila sam tako nesrećna kada je to rekao. Svuda isti zakon, kao i među životinjama. Doći iz jednog poraza i stati na prag drugoga,  kakvo razočaranje! Složili smo se da je kraj našim mladalačkim iluzijama. Nema, niti će biti čovečnih odnosa među ljudima sve dok se nešto korenito ne izmeni. Šta i kako? Otvorilo se bezbroj pitanja bez odgovora.

- Ali naše je da se borimo i onda kada nema izgleda da uspjemo - rekao je.

Nikada me nije ostavljao bez utešne reči. Ni jedno ni drugo nismo mogli prihvatiti poraz  pre  nego nas  potpuno unište...

Tih dana evropska štampa bila je puna napisa o užasnom stanju hercegovačkih izbeglica.  Dopisnik  ruskog lista Mir izveštava svoje čitaoce:

"Sa sviju strana stižu užasni glasovi o stanju porodica koje su izbegle na austrijsko zemljište. Tvrdi se da se ovih dana u  pograničnom pojasu nalazi oko 40.000 izbeglica. U selu Osojniku na tri sata od Dubrovnika smešteno je još od oktobra prošle  godine 1000 staraca, žena i dece. Doskora su dobijali 10 novčića na dan  s glave na glavu, što im je, prema skupoći, jedva dosezalo za komad hleba dnevno. Od tada je hleb grdno poskupeo, kao i ostala hrana; otkako je ustanak, poskupljuje  sve.

Međutim, ima već mesec dana kako ti jadnici mesto 10 novčića dobijaju tek 3. Sada skapavaju od gladi; uz to ih kosi tifus. Jedan sveštenik što je obišao izbeglice reče sreskom austrijskom kapetanu u Dubrovniku Rešetaru: “Ne sjećam se da sam kadgod zaplakao, osim    kad  ugledah juče onu strašnu sirotinju, ostavljenu samu, bez pomoći, i one natčovječne muke što muče ljude koji nam pribjegoše - moro sam zaplakati."

Među izbeglicama besni tifus. Bolesnici su smešteni van varoši. Svaki dan sve ih je više te se moralo načiniti i treće "odjeljenje", razume se, koliba, za te jadnike. Zdravima se daje što je moguće na hranu. Izvesno je da će  glad  i užasna nečistoća, pored jake žege, pripomoći da se razvije epidemija.

Austrija prima ove nesretnike da ih upotrebi u političke svrhe predstavljajući se pred svetom kao "civilizovana i čovečna država". Ta "čovečna" država podigla je na brdu Srđu logor za umiranje obolelih od tifusa i oko njega rasporedila kordon svojih žandara. U logoru nema lekara, nema lekova, hrane samo na drugi dan. Bolesnici se sami leče travom koju zovu ranjenik, kopitnjak,  bokvica,  list jasena, beli luk, koristi se čak i mokraća.

Mrtve kao cepanice slažu na izlazu iz logora, odakle ih nose u škrape, gde na njih navaljuju kamenje da ih strvinari ne raznesu. Tamo behu mnogi šatori koji izdaleka izgledaju kao neke ciganske  čerge.

Među tim šatorima, rasutim po kamenjaru, na sve strane gamiže mnogo sveta. Pa kako je sunce isuviše pripeklo glavicu toga brda Srđa, opazih da se na jakoj sunčevoj svetlosti među onim svetom blistaju mnogi vojnički bajoneti. Ovo se sve moglo videti iz grada, gde sam se zatekla. Ovo mi ne dade mira te u susretu s prvim ljudima zapitam šta je ono na brdu tamo. Oni mi rekoše da su to austrijski žandari koji čuvaju onaj narod što tamo boravi.

Isterali su ih iz grada i sakupili iz okoline i poterali na to brdo. Tu su ostavljeni sami sebi i svojoj strašnoj sudbini da  ovde, pobegavši od tur-skog mača, užasnom smrću umru, još težom od one od koje su izbegli. Ovakvih živih grobnica videla sam još nekoliko i u Crnoj Gori...

Priredio

Desimir Milošević

Izvor - Hercegovačka rapsodija, Radovan Ždrale, Novi Sad 2003