tPočetna

 

FORUM GLASA TREBINJA - DIJASPORA I MATICA

KLJUČ - POVJERENJE I SIGURNOST

Donosim jedno iskustvo u seriji primera kako bi saradnja mogla da se razvije mnogo brže i efikasnije miljeu srpske dijaspore, mada ono o čemu će ovde biti reči može da se odnosi na sve. Ukazujem na jednu tehnologiju specifične komunikacije koju je razvio Miša Ćirić sa svojim prijateljima i ortacima

Koje su ključne riječi za saradnju s dijasporom? O tome Miša Ćirić, izvršnim direktorom Međunarodnog poslovnog kluba Diaspora Group, kaže...

- Ključne reči su poverenje i sigurnost. Poverenje kao pojam kome verovati u otaxbini. Kad su odlazili oni su smatrali da nemaju više kome da veruju, pa su otišli nadajući se pre svega boljoj egzistenciji. Da bi se vratili, žele nekoga kome da svoj višedecenijski rad i sticanje nekog imetka, bilo da je to penzija ili ušteđevina, nekome povere, a da bi poverili - moraju biti sigurni da su uradili pravu stvar. Oni porede svoj život u inostranstvu na bilo kom kontinentu sa budućim životom u otaxbini. To znači, ako je u pitanju ušteđevina, da moraju da budu sigurni da su banke sigurne kao u Americi, Evropi, Australiji, ako je u pitanju imovina moraju da znaju da je niko i ne može otuđiti i da budu sigurni da je i ovde kao na Zapadu privatno vlasništvo svetinja. Reč sigurnost ih vraća od želje do realizacije, jer u suštini oni treba da poveruju u ono što im mi govorimo da ovde postoji sigurnost, pravni okvir, tržišna ekonomija, da u tom pogledu imamo iste uslove kao Engleska, Francuska, Švajcarska. Teško je dokazati da je sve kod nas isto, niti može biti isto, ali ako se pokaže dobra volja da se radi na tome, e onda je to reč poverenje. Naši ljudi u rasejanju ne traže partnerstvo kroz institucije Srbije, nego pre svega partnerstvo kroz pojedince. Ako pojedinac deluje stabilno, čvrsto i pouzdano, onda je pojedinac garant da je i asocijacija sigurna, a ne obratno - da su institucije garant za pojedinca. U razvijenom svetu se polazi od postulata da država ne stvara preduslove pojedincu, već pušta svakog pojedinca da se, koristeći postojeću regulativu, snalazi za sebe. Tako da oni ni ovde ne očekuju spektakularnu pomoć, crveni tepih i ruže, nego samo slobodu dejstva u regularnom zakonskom okviru. Žele da znaju da je efektivnost  u našoj zemlji sve bolja.

MiŠo ĆiriĆ ovako objašnjava funkcionisanje poslovnog kluba...

- Međunarodni poslovni klub Diaspora Group osnovan je krajem 2000. godine na inicijativu naše dijaspore iz mnogih zemalja širom sveta, prevashodno iz Evrope, Severne Amerike i Australije. Želja je bila da se unapredi ekonomska saradnja sa maticom u domenu investiranja u privredu i unapređenja plasmana naših proizvoda na svetskom tržištu. Reč Group u našem imenu znači da radimo po principu udruživanja snaga, razmene iskustva i da je poslovna srpska nesloga nešto što više ne želimo da prihvatimo. Članstvo u klubu nije ničim uslovljeno, svi dobronamerni poslovni ljudi našeg porekla dobro su došli i mi sa istim ciljem sarađujemo sa mnogim asocijacijama u dijaspori i matici. Naš poslovni klub je ustanovio 2005. godine nagradu koja se zove Upakovana nostalgija, to je statueta koju je uradila majstorska livnička radionica "Braæa Jeremić" iz Beograda i dodeljena je pojedincima i institucijama koje godinama rade na ubrazanju i ohrabrenju tog tradicionalnog, duhovnog, kulturnog i poslovno-ekonomskog mosta između otadžbine i dijaspore. Trebalo bi da ubuduće stvorimo uslove da ne govorimo više dijaspora, niti naši ljudi u rasejanju, već da poput drugih zemalja koje takođe imaju mnogo raseljenih lica, za naše iseljenike koristimo termin Srbi van Srbije. Mi smo jedan narod, ma gde u svetu bili i zato se trudimo da termin dijaspora vremenom prestane da postoji. Želja za stvaranjem poslovno informativne mreže ljudi našeg porekla je cilj kluba Diaspora Group. Takođe cilj nam je da dijaspora bude naš najjači privredni partner i da bude most do stranih tržišta. Naš klub u kancelarijama širom sveta svim silama podržava inicijativu dijaspore da se povodom obeležavanja 150 godina od rođenja Nikole Tesle aerodrom Surčin nazove njegovim imenom.

Zašto baš Upakovana nostalgija?

- Gde god na svetu žive ljudi našeg porekla, oni manje ili više osećaju nostalgiju za svojim zavičajem i korenima. Leče je tako što kupuju proizvode iz Jugoistočne Evrope, one koji su im dostupni u pojedinim etno maloprodajnim objektima. Za mnoge proizvođače prehrane i pića iz Slovenije, Hrvatske, Poljske, Mađarske itd. srpska dijaspora je ogromno devizno tržište. I baš zbog toga mi radimo na povratku naših proizvoda na svetsko tržište, računajući na saradnju sa dijasporom. Zagovornik sam ideje da se u svet otvaraju lanci srpskih robnih kuća, koji bi bili sabirno-distributivni centar, veleprodajni objekat sa proizvodima iz Srbije, odakle bi se roba razvozila u maloprodajne etno objekte širom neke zemlje. Postoji podatak da na mesečnom nivou dijaspora familiji pošalje i do 100 miliona američkih dolara. Naše inicijative idu u smeru ne da se novac samo šalje, već da se što više proizvoda odavde izvozi i kupuje. "Upakovana nostalgija" je PR inicijativa i spoljno-trgovinski međunarodni marketing projekat, kao i ekonomska diplomatija u praksi, sa ciljem da bar 2 od 4 miliona naših ljudi širom sveta kupe pojedinačno, godišnje, bilo koje srpske robe ili usluge u vrednosti minimum od 500 evra ili US dolara ... To bi bio čudesni izvozni rezultat za privredu SCG!

Na pitanje da li su naši ljudi u svetu voljni da predstvaljaju poslovne i ekonomske interese otaxbine, Ćirić je odgovorio...

 - Ljudi našeg porekla zahvaljujući svom obrazovanju, vrednoći i ugledu imaju u zemljama gde žive sjajne visoke pozicije u privrednim, kulturnim, političkim i drugim organizacijama i institucijama i oni bi taj uticaj mogli da iskoriste za stvaranje pozitivnijeg imixa o Srbiji, samo ako bismo im pokazali da cenimo njiov trud i zalaganja.

DeŠavalo se da naši ljudi pričaju lepo o nama, a da posle kada traže podršku iz svoje zemlje, onda ne dožive čak ni odgovor. Trudimo se da im odavde prvo stigne reč hvala, potom imaćeš podršku i pod tri otvori resurse za koje smatraš da su interesantni i naći će se dovoljna kritična masa i energija ovde da krenemo za tobom. Dugujemo veliku zahvalanost našim ljudima u rasejanju što su bez obzira na nemanje ili imanje podrške iz svoje zemlje, razumevanje ili nerazumevanje, uvek iz srca i punom dušom najeftinije i najbolje diplomate svoje zemlje. Oni nisu ničim plaćeni, ali imaju želju i volju da pomognu.
 

politika - ne odgovarati na poruke

Miša Ćirić (Diaspora Group): Pisma i e-mailovi koje primamo su najčešće sledećeg karaktera: da li možete da nam nađete nekoga ko je siguran, kome ćemo da verujemo i da sa njim sarađujemo. S kim bismo mogli da pričamo o mogućnosti investiranja i ulaganja u razvoj naše privrede. Preporučite nam nekog dobrog mladog inženjera informatičara, njeb dizajnera i slično sa kojim bismo mogli da sarađujemo tako da posao obavlja u Srbiji, a mi ga nalazimo u Kanadi, Americi, Evropi, Austaliji.... Pronađite nam neki način da uspostavimo konsultantske veze u domenu carina, porodičnog nasledstva, denacionalizacije, studiranja na našim univezitetima. Jedan čovek mi je postavio pitanje zašto je politika naše zemlje da se ne odgovara na poslovne ponude koje im šaljemo elektronskim putem.

KOMUNICIRAJTE SA OGNJENOM

Kad se govori o dijaspori glanu riječ imaju stariji i bogatiji ljudi. Oni mogu mnogo da urade, ali ne treba podceniti ono što su u stanju i mladi, na mala vrata, oni koji tek stižu kapital na Zapadu.

Ne znam da li ste čuli za Ognjen Aranđelović (26), za koga je neko napisao da je naš najbolji brend u inostranstvu!

Ognjen je bio je đak generacije na Oksfordu, a uskoro će postati predavač na  konkurentskom Kembrixu.

Ognjen Aranđelović trenutno se bavi kompjuterskom analizom slika. Cilj mu je da kompjuter "razume" sliku i prepozna objekte na isti način na koji to čini ljudski mozak.

To će, na primer, omogućiti da kreditne kartice i pamćenje na stotine cifara postanu deo prošlosti! Kompjuter će uskoro, na osnovu izgleda lica, prepoznavati identitet osobe i automatski je puštati u zgradu, dati joj novac ili odobriti pristup internetu - tvrdi Ognjen koji inače ima namjeru da osnuje istraživački centar kad se vrati u stari kraj.

Uz jedan jubilej

ČETIRI DECENIJE BRANE GRANČAREVO

Danas, kada je blizu četrdest godina od završetka brane Grančarevo, ljudi i događaji iz tog vrmena, ostali su mi u živoom sjećanju. Kada počnem vraćati ”film” unazad, vrijeme kao da je stalo, kao da je sve još juče bilo...

Jasno se sjećam i školskih dana, kada sam na đačkoj ekskurziji obilazio branu Jablanica u izgradnji, sjećam se tog grandioznog građevinskog poduhvata koji je na mene tada snažan dojam ostavio.

To pregrađivanje širokog klanca između dva brda, u tim vremenoma, bilo je ravno velikom poduhvatu ljudskih ruku i uma.

Visoka brana-prvenac, koju je nova država gradila, vlasti i struci pravi je ponos bila. O tom događaju naširoko se u svakodnevnom životu pričalo.

SjeĆam se, da smo se mi đaci, na kotu iznad gradilišta popeli i sve ispod nas kao na dlanu vidjeli. Grdilište sa puno radnika, koji su se po njemu žurno kretali, ličilo je na jedan veliki mravinjak.

Još tada se u meni javila želja da se i ja u toj gužvi, toj armiji graditelja nađem, da svoj skromni doprinos izgradnji zemlje dam, da nova saznanja steknem, a bogami i da nešto zaradim, da status siromašnog đaka promijenim.

Ali i to je ostalo samo pusta želja. Dok sam ja školu završio i brana je bila izgrađena. Počeo sam raditi na stambenim objektima, bez nade da će mi se takva prilika ukazati.

I kad su mi želje i nade bile u stranu potisnute i skoro u zaborav pale, nekako s proljeća šezdesete, do mene u H. Novom stiže vijest da se kod Trebinja priprema gradnja visoke brane, veće i elegantnije od one u Jablanici.

Stara želja brzo se iz zaborava vrati, "preko noći" sam se u svom kraju, u Trebinju našao, da "iz prve ruke" tu informaciju provjerim.

Kako došao, tako i ostao. Priključio sam se novoj armiji graditelja, koja se iz dana u dan povećavala. Rađeno je na raščišćavanju terena na prostorima budućih objekata, na izgradnji pristupnih puteva.

Moj prvi radni zadatak bio je da snimim selo Arslanagića most sa svim objektima, koji će se naći na dnu budućeg Goričkog jezera.

Upravo, kad sam taj posao završio, dobih novi zadatak: nadzor na izmještanju uzane pruge Trebinje-Bileća, koja je bila "smetnja" izgradnji budućih objekata.

Poslije dvije godine rada, i taj posao je priveden kraju, pa sam prešao u građevinsku laboratoriju na budućoj brani Grančarevo. Tu su skoro tri godine vršena prethodna ispitivanja betona, da bi se dobila optimalna mješavina za izgradnju brane i pribranskih objekata.

IzvrŠena se brojna ispitivanja kvaliteta kamena za agregat, kvaliteta vode, cementa, obavljeno je bezbroj prosijavanja agregata, spravljanja i prethodnih ispitivanja betonskih tijela, dok nisu usvojeni pravi recepti za mješavinu.

U međuvremenu, ni graditelji nisu stajali skrštenih ruka...

Probijen je optočni tunel, izgrađena predbrana i nizvodni zagat, rijeka evakuisana iz korita, ogromni kubici zemlje i kamena za temelje brane iskopani, konsolidacija temeljne plohe izvršena... Betoniranje brane konačno je moglo da počne. Tako i bi.

U ranu jesen šezdesetčetvrte, kada je priroda zrele plodove izdašno nudila, kada je vrijeme za betoniranje najoptimalnije bilo, veliki ljudski fizički i umni potencijal, sa tada raspoloživom mehanizacijom, u pogon su stavljeni.

Moje radno mjesto bilo je iznad krune buduće brane, odakle su mi, opet kao na Jablanici, dole gradidetelji minijaturno izgledali. Sve je bilo u pokretu, sve je opet kao u košnici vrvilo.

Radovi su se danonoćno u tri smjene odvijali. Sinhronizacija građevinskih, elektro i mašinskih montažnih radova, bila je besprjekorna. Do međusobnih ometnji i zastoja u poslu nije dolazilo.

Svi graditelji su ozbiljnost zadatka shvatili. Svima je bilo poznato da se nizvodno od buduće brane, ogromnim jezerom koje će iznad nje nastati, život ni najmanje ne smije ugroziti. A nizvodno su čitav jedan grad i brojna sela, vijekovima bezbrižno obitavali. Mirne snove desetina hiljada ljudi niko nije imao pravo remetiti.

Za to je sve po strogim pravilima struke rađeno. Proizvodnja betona rigorozno je kontrolisana. Svaki zamiješani kubni metar, budnim okom kontrole je praćen. Sve što je od zadatih recepata i najmanje odstupalo, u tijelo brane nije moglo biti ugrađeno.

A kako su se od strane nadzora odvijali prijemi čistoće podloge za nastavak betoniranja blokova, to je posebna priča bila. Nigdje nije smjelo biti traga bilo kakvim otpacima ili nečistoći.

Članovi organa unutrašnjih poslova, česti su gosti na objektu bili, pratili da neko namjerno sabotažu ne napravi.

S DuŽnom pažnjom prema objektu i državna vlast se odnosila, veliki značaj mu davala. U toku gradnje mnoge domaće i strane stručne i političke delegacije objekat u gradnji su posjetile. Čak je i tadašnji prvi čovjek države, predsjednik Tito, nekoliko puta na objekat došao, za tok gradnje i rokove živo se interesovao.

U vrijeme tih posjeta, rigorozne mjere sigurnosti su poduzimane, plave uniforme bi tada bukvalno gradilište preplavile.

Betoniranje brane  i pribranskih objekata u kontinuitetu je nešto više od četiri godine trajalo. Među svim graditeljima, a bilo ih je u vrijeme gradnje na hiljade, besprijekorna radna disciplina i red su vladali, problemi te vrste nisu postojali.

Naša ekipa građevinskog nadzora, takođe je ozbiljno i savjesno sve svoje radne zadatke ispunila, nova, obimna stručna saznanja stekla.

Drugarstvo i kolegijalnost na zavidnom su nivou bili. Međusobno uvažavanje i druženje u slobodno vrijeme bili su svakodnevni. Qeti smo kamionima, sa porodicama izvođača radova, na more odlazili. Na karoserijama, ispod cerada, ljudi, žene i djeca na poredanim drvenim klupama su sjedili. Kakva je "udobnost" po xombastom, prašnjavom makadamu bila, to je danas nezamislivo. Samo četiri ili pet naših kolega “fiće“ su imali, pa su udobnije od ostalih na kupanje putovali.

Na završetku objekta skoro smo svi radna odličja dobili.

Danas sa sjetom pominjem imena pokojnih kolega: Koja, Slavka, Remzije, Feka, Duška, Žare, Đoka, Milisava, Voja, Velje, Milana, Gojka, Uglješe, te inžinjera Šefika, Milenka, Marka, Nikole, Esada...

Oni, na žalost, nisu više među nama. Dio svog radnog vijeka u ovaj objekat su ugradili, a ljudski vijek dostojanstveno završili.

U osmoj deceniji života, relativno dobrog zdravlja, još nas je desetak kolega ostalo. Po raznim dijelovima svijeta, mirne penzionerske dane provodimo.

Branu Grančarevo, tu uspavanu građevinsku ljepoticu, naša je mladost gradila, čitava jedna generacija, svijetli trag je iza sebe ostavila.

To su stara dobra vremena bila, vremena koja su daleko iza nas ostala. Bila jednom jedna gradnja, bilo jedno vrijeme pošteno...

Marko Putica