tPočetna
 

NOVE KNJIGE
 

U P A D I C E

Miroslav Sredanović, UPADICE, Zavodz za uxbenike i nastvna sredstva, Istočno Sarajevo 2007. 

Miroslav Sredanović, rođen je 1936., Vučija, Lastva, Trebinje. Meseca oktobra. Revolucionarnog. Roditeljski greh počiniše. Đorđo i Saveta.

Nije zlopamtilo. Zapisuje. Aforizme.

Knjige aforizama: "Sto i nijedan aforizam", "Dereta", 2000.; "Nije smešno", "Dereta", 2001.; "Zapisi na koži", Zavod za uxbenike, Istočno Sarajevo, 2004.

Zastupljen je u Leksikonu "Ko je ko u našem humoru, satiri i karikaturi", "Ošišani jež", 1998.; "Izvajane misli", Centar za kulturu, Aleksinac; Antologiji satiričnog aforizma Republike Srpske, "Bina", Banja Luka, 2005.; "Antologiji savremenog satiričnog aforizma", "Gea", Beograd, 2006.; Enciklopediji aforizama, "Alma", Beograd.

Piše kratke priče. Ne zna da zavodljivo priča. Kao Šeherezada. Ili, političari. Priče mu imaju početak. I, naročito, kraj. Zastupljen je u izdanjima "Alme", Beograd: "Najkraće priče", 2005.; "Vrata moje priče"; "U priči i okolo"; "Alisa u zemlji priča.

Ne piše ode. Moćnicima. Ni spevove. Ali, piše stihove. Treperave. Uzdrhtale. Objavljuje u časopisima. Književnim. Gde i pesnici. Pravi.

Piše ćirilicom. Pismom roditeljskim. Govori ekavski. Jezikom svoje dece.

Nije prevođen. Nije nagrađivan. Nije član ud-ruženja. Nezavisnih. Ne podržava nezavisnost. Ni Kosova. Nezavisnost je iskusio. U Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Nema ga u evidencijama. Kaznenim. Vojnim. Ni u spiskovima. Odbrane. Teritorijalne. Izbrisan.

U Beograd nije aterirao. Ni ujahao na konju. Belom. Nije ušetao na Terazije. Ulicom Balkanskom. Kao toliki drugi. Uspešni. U Beogradu je prvo morao da dreždi. U čekaonici. Staničnoj. Velegrad je bio raskrsnica. Wegovih vozova. Bez voznog reda.

Živeo je u inostranstvu. Nije bio izabranik. Rase. Nacije. Partije. Bio je predstavnik države. Propale.

Doživeo je čast. Da mu pišu lideri. Partija. Političkih. Za izbore. Uvrstili su ga u svoju grupu. Ciljnu.

Nije prirodno sazrevao. Bio je zaprašivan. DDT-em. Zbog parazita. I prskan. Sprejom. Zbog identifikacije.

Dosta je ćoškast. Ali su ga zaokružili. U spisku. Biračkom.

Jako je bogat. Nasledio je nepokretnosti. Kamenje. Hercegovačko.

Ima i ličnu kartu.Trajnu. Životari u Beogradu. Knjige mu ne čitaju. Ni deca. Rođena. Ona su u rasejanju. Čitaće kada se vrate

Nastavlja da piše. Ima i za koga.

Februar 2007.

(Upadice, Beleška o piscu)

UPADICE

Državni aparat varniči. Ima kontakt s masom.

Vlast nije zarazna. Ne prenosi se na drugoga.

Dobili smo manjinsku vladu. Kod nas se većina nikad nije ni pitala.

Zemlja se skladno razvija. U njoj se i laže i krade.

Hoće kralja na čelu države. Da bi ga držali u večitom šahu.

Pljačkaši uzimaju pare ili život. Država oboje.

Zemlja nam nije u izolaciji. Imamo široku razmenu sa onim svetom.

Političari ne uzimaju tajm-aut. Igraju dok ne izgube.

Nemoguće je ostvariti TV prenos iz skupštine. Poslanici su čudo neviđeno.

Zauzimaju visoke položaje. Iz niskih pobuda.

Priroda mu je podarila glupost. A narod - vlast.

Siromah je došao u sukob interesa. Mora se odreći ručka ili večere.

Slavna prošlost nam je sačuvana. U slepačkim pesmama.

Bog im je podario ceo život. A oni mu kradu dane.

Aforizam je dvosmislen. Odnosi se i na Kurtu i na Murtu.

Pisci ne mogu da promene svet, ali mogu da mu izmene lični opis.

Milovan VitezoviĆ: Miroslav Sredanović sa ovim rukopisom pravi je primer za sledeću tvrdnju: Dok su dru-gim kulturama biće svoga naroda definisali filozofi, biće srpskog naroda bilo je prepušteno pesnicima, koji su dušu naroda iskazivali u poeziji (što je u epici i lirici činio i sam narod), a poslednjih decenija, kad smo se dali u razne ludosti i nama neshvatljive, tu stvar su u svoje ruke preuzeli satiričari, ponajpre -aforističari. Možda i nisu sami na svoju ruku, možda smo im se prepustili, ili naprosto izručili. U svakom slučaju, srpski satiričari-aforističari poimaju sve što se njihovom narodu zbiva, i na tačan način izražavaju to poimanje, stoički nam ga saopštavajući, makar i na nogama ostali.

U narodu koji je sav na svoju ruku, u svim krajnostima, od preterane gostoljubivosti do ukopnog inata, srpski aforističari su tek poseban soj i kao ljudi, i kao pisci. Vešti zanatu i inatu, namereni da ništa ne prećute, da ni preko čega ne pređu. Tako nam je i Sredanović dokaz da od srpskih aforističara nema očajnika, pred čijim se očima i u čijim se mislima potvrđuje najsavremenija istorija ovog naroda u nestajanju.

Onom istoričaru, sa njima obaveznom distancom, koji u nekom budućem vremenu bude hteo da dokuči očajnu sudbinu i njihov nestanak, najviše će koristiti jedna ovakva knjiga aforizama, kakva je ova Sredanovićeva. Aforizmi ove knjige i nisu zaošijane definicije srpskih muka, ne-daća i nesreća, već dijagnoze kratkih i opakih bolesti koje se oglašavaju sa in memoriam, date duhovito kako se neizlečivima saopštava stanje sa prividnom nadom.

Nigde se u svetu sudbina naroda nije našla tako definisana kao srpska u aforizmima prvih aforističara, u koje spada Sredanović. Ruku na srce, težini te sudbine svet je dao nemerljiv doprinos, što se jedino satiričari -aforističari usuđuju da kažu, ali sa osudom, a ne zahvalnošću.

Satirična i aforistička poetika Miroslava Sredanovića, njegov izbor tema i tehnika pisanja u paradoksima su se razvijali i usložnjavali, postajući jednostavniji i dublji od knjige do knjige, tako da su u ovoj četvrtoj knjizi aforizama poetike i najdublja mesta njegovih misli. Miroslav Sredanović može sada sve da kaže, a ima i šta, sa lakoćom i sigurnošću, sa većom drskošću u bezobzirnošću, od kojih podilazi jeza.

Mogu reći u najkraćem da je Miroslav Sredanović ušao u karakter i mentalitet srpskog naroda, nad kojim se izvode demokratske promene, tranzicija, insajderizacija, uranizacija (oslobođena), i globalizacija, da se poistovetio sa sudbinom koju ispoveda, oslobođen čuvanja na-rodne i državne tajne.

Prof. dr Ratko BoŽoviĆ: Iskustvo u oblikovanju aforizma Miroslava Sredanovića ima čudesnu zavodljivost ponajviše u veštini sažimanja teksture rečenice. To sažimanje nije nastalo samo na lukavstvu jezičke igre već mnogo više na elaboraciji rasuđivanja, na kreativnom blesku. Sažeta i redukovana prati logičke obrte i misaone poente. Pokazalo se da je i kod Sredanovića kao i kod najboljih aforističara beogradskog aforističarskog kruga prava veština u stvaranju aforizma: naći pravu reč, osvojiti jezik koji je primeren humorno-ironijskom iskazu...

Razumljivo je da jezik nije nikada samo instrument satiričnog mišljenja i duhovnih vežbi nego i podsticaj, možda i odlučujuća provokacija, za ironičnu i polemičku avanturu. Sam jezik navodi aforističara na kritičko sažimanje i misaonu pregnantnost. Ako je jezik negde van i delotvoran, onda je to u aforizmu. To pokazuje i ovom knjigom Miroslav Sredanović, koji je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da minimalne formalne pretpostavke u stvaranju aforizma osmisli tako da rečima bude tesno, ali ne i mislima. Nasuprot baroknoj razbarušeno-sti, razuđenosti i razgranatosti, ovde je, poetika minimalizma ili kreativnog onizma. Jezičko sažimanje u neposrednoj je vezi sa oblikovanjem jezgra značenja, sa visoko određenim obrisima smisla. Tako nastaje i zatvorena i otvorena forma. Istovremeno. U njoj je sadržan i zaplet i rasplet. Tako se uspostavljao i jedan kritički medijum, koji svoj uspon oblikuje kao lucidnu poentu, kao majstoriju dosetljivosti. Taj kritički diskurs snažno oblikuje nemirni temperament aforističara. Kad se temperament ne kontroliše, aforizam može da uplovi u razbarušenost i kalambur, u ačenje. To je, u stvari, granica između aforizma koji ima unutrašnju snagu i stvaralački ritam i aforizma koji je skliznuo u proizvoljnost. Tu već postoji i opasnost od prisustva misaonog haosa i nekreativne improvizacije.

Ako nepredvidljivost poente u aforističarskog iskaza nije domišljena, ako nije oblikovana darovitošću umetnika, preti joj opasnost da sklizne u ispraznu retoriku i simulirajući patos. To se već teško moglo dogoditi Miroslavu Sredanoviću. Umećem dramatizacije miniteksta, on kroti svoju nepredvidljivu razbarušenost i neodređenu ustreptalost. U stvari, naši najbolji aforističari, u koje spada i Miroslav Sredanović, ne postaju žrtve izrazite verbalne i misaone redukcije jer se njihova lucidnost okončava kao jezička virtuoznost, kao neposrednost, kao živo treperenje duha i kao jasan oblik mišljenja. Za rasne aforističare neprihvatljiva je zbrka u mišljenju, baš kao i bilo kakve misaone pregrade i društvene predrasude. To je i uslov da postanu nepomirljivi kritičari haotične stvarnosti i da učine iskorak iz zatvorenog društva i mentaliteta njegove hipokrizije.

Nema sumnje da i mnogi aforizmi Miroslava Sredanovića iz domena aktuelne i današnje "rđave beskonačnosti" slede tradiciju maksime koja ima prevashodno univerzalno značenje. U ironijskom duhu, na jednostavan način, aforističar formuliše svoje viđenje posrnulog sveta, posebno ovdašnjeg i sadašnjeg. On uverljivo oblikuje svoje kritičko i ironijsko stanovište. Wegovo delo "Upadice" nedvosmisleno po-kazuje autorovu misaonu zrelost i uspon. Ponovo se, kao i u prethodnim istorodnim zbirkama, potvrdila duhovita zavodljivost njegovog aforizma i osobenost njegove satirične imaginacije.