tPočetna

INTERVJU - BORKO BABALJ,
Udruženje inovatora Istočne Hercegovine
 

TREBA PROBITI LED

Mala preduzeća čine najviši dio privredne strukture najrazvijenijih zemalja. Privrede sa velikim učešćem takve proizvodnje u maksimalnom stepenu su efikasne i samoodržive. Kod nas vlada neki oblik pospanosti, nema preduzetničkog duha. Nema ambijenta, nema atmosfere. Nije problem u ljudima, oni su kreativni kad odu vani, nekreativni su ovdje, kod svoje kuće.

Udruženje inovatora istočne Hercegovine udruženo je u Savez udruženja inovatora RS i BiH, postoji već tri godine, neprofitabilna je organizacija, za sada bez stalne adrese?!

- Da. Nemamo kancelariju, naš ured sa tehničkom opremom nalazi se u mojoj kući. Do sada nismo imali novaca da zakupimo kancelariju, i da na taj način djelujemo javno.

Čudno, kada se nabroje sve vaše nagrade?!

- Nas nekoliko ima 30-40 internacionalnih nagrada i medalja. Razna priznanja dobili smo u Parizu, Ženevi, Bordou, Seulu, Nirnbergu, Strazburu, Budimpešti, Tripoliju, Bukureštu, Zagrebu, Beogradu, u u jednom gradu u blizini Wujorka, itd. Dobra vijest ipak je stigla. Neki dan, kad je bila rasprava o Buxetu, načelnik Đuk obećao nam je opremljenu kancelariju...
 

Borko, vi se ranije niste bavili inovacijama?!

- Ne. Radio sam u Famosu, u fabrici motora u Hrasnici, a najveći dio života proveo sam u osvajanju proizvoda vezanih za motore. Jednostavnije rečeno, osvajali smo mercedesov motor na području bivše Jugoslavije. Morali smo osvojiti sve dijelove. Otud, morali smo znati  ko šta radi, gdje ima koja tehnologija, ko šta zna da napravi... Znali smo ko najbolje radi vijak, ko oprugu, ko blok motora. U to vrijeme, po nivou tehnike, kod nas, automobilska industrija bila je vrh.

Dakle, ipak niste bili daleko od inovacija?

- Nisam, jer inovacija je specifična aktivnost. Može neko nešto značajno da izmisli a da nema neko veliko tehničko znanje. U neku ruku, uvijek, veći je problem ono što dolazi poslije. Bar je u našim uslovima tako.

Dobili ste niz priznanja, ali to kao da se ovdje nikog mnogo ne tiče. Ne vidim da se preduzetnici jagme oko vaših rješenja?!

- Ne vidimo ni mi. U Trebinju nemamo novog proizvoda već decenijama. Polagano gubimo i tehničku kulturu, pa i preduzetnički duh u tom segmentu poslovne kreacije. Vlada, u cjelini, neka loša atmosfera. Ne ide se u posao ako se novac ne može dobiti odmah, i to, za naše uslove, veliki novac. Onaj koji osvaja novu proizvodnju mora biti spreman da jedno vrijeme gubi, ili da posluje na ivici. Da bi neko išao u takve poslove, on danas, bar kod nas, mora biti dobro stimulisan. Kako tih stimulacija nema, nema ni proizvodnje, nema novih proizvoda, a to je za mene poražavajuće. Ne možemo imati ni prosperitetno ni dinamično društvo ako se u materijalnoj sferi ništa bitno ne događa, ne možemo naprijed, svakom mora biti jasno, bez naših autentičnih proizvoda koji imaju svoja tržišta.

Šta se u vašem životu dešava kada na TV ili u novinama saopšte da ste vi ili neki vaš kolega u Parizu, na primjer, dobili nagradu za svoju inovaciju? Zvone li iste večeri telefoni?!

- Ne. Ne zvone. Izgleda kao da se ništa nije desilo, kada se izuzmu novinari. Oni odmah počnu da zovu i da pišu. Vjerovatno zato da bi zaradili neki dinar. Tako, javi se bezbroj vijesti, raznih informacija, intervjua. U jednom trenutku toga bude i previše. Ne znam čemu sve to služi. Pitaju nas uvijek ista pitanja, i sve djeluje pomalo senzacionalistički.

Reaguju li ljudi iz vlasti?

- Ne dovoljno. Doduše, mi imamo izvjesnu pomoć od Saveza inovatora RS ali samo do završetka prototipa. Naravno, zvali su nas u Vladu, bili smo u Ministarstvu za nauku i tehnologiju, dolazili su i oni ovamo. Na tom nivou sve djeluje dobro. Inovatori su čak i popularni. Na nivou RS i BiH, što se tiče inovatorstva, mi smo i neka prva liga. Ali, liga u kojoj se ne daju golovi... Recimo prototipovi nekih naših inovacija, mislim, na primjer na Kaporovu, Basorovu, pa i moju, veoma su jednostavni. Za proizvodnju, potrebna je samo jedna ili dvije operacije. Nema nejasnoća, nema varijabli. U pitanju su automatizovane proizvodnje. Uradi se alat i onda kreće serija, masovna i jeftina.

I pored toga, telefoni ne zvone?! Menaxeri se ne javljaju. Djeluje nevjerovatno, ili, u najmanju ruku nelogično?!

- Da, ali to je tako.

Imate li neko razumno objašnjenje?

- Imam, donekle... U toj aktivnosti ima nekoliko važnih slojeva. Proces inovacije ide ovako. Prvo se javi ideja, zatim se zaštiti proizvod, a onda se radi prototip. Zašto, dakle, odmah ne zvone telefoni? Mi naš proizvod zaštitimo u Sarajevu u Institutu za standarde. Za inovatore,članove udruženja, to je besplatno. Poslije zaštite, bilo bi logično da tu inovaciju prezentiramo poslovnim ljudima, da je, na primjer, svak može naći na Internetu, ali mi se toga klonimo, to ne smijemo uraditi jer nam onda svak tu inovaciju može ukrasti?

Kako, kad je zaštićena?

- Dokumenta našeg instituta nisu priznata u cijelom svijetu, ne važe u svim državama. Ti certifikati važe samo u našoj državi.

Šta je onda rješenje?

- Da svoje radove zaštitimo vani, recimo u SAD.

Zašto to ne uradite?

- Zato što je to za nas preskupo.

Šta vam onda preostaje?

- Pa praktično, ili da prodamo prototip ili da sami počnemo proizvodnju. Kako niko od nas nema novca da krene u proizvodnju, stvari stoje tamo gdje jesu. Doduše, bilo je pokušaja, neki su ljudi dolazili, raspitivali se, ali do sada ništa nije krenulo. Tako je u Hercegovini, ali u Banja Luci i oko Banja Luke već je drukačija situacija. Tamo ponešto i kreće u serijsku proizvodnju.

Dakle, vi ste uvjereni da imate proizvode koje tržište traži?

- Da, potpuno smo uvjereni. Oko toga nemamo nikakvih dilema, ali u društvo su prosto ugrađene neke kočnice, koje treba popustiti...

Na koje kočnice mislite?

- Neću da govorim o našem mentalitetu. To je beskrajna tema. Razvijenije države subvencioniraju neke proizvodnje, a o tome koliko pomažu domaću pamet, da ne govorimo. Mislim da bi naša država morala stvoriti jedan institucionalni okvir za podršku svim kreativcima, pogotovo onima čije su kreacije materijalnog karaktera. Dakle, onaj ko krene u proizvodnju autentičnog domaćeg proizvoda morao bi biti stimulisan. Morao bi imati neke subvencije, ili neke poreske olakšice. Koliko mi je poznato, ta karika nedostaje. Tu je u lancu prekid. Ali, on nije jedini... Lanac se kida i kada je u pitanju institucionalni okvir za razvoj malih i srednjih preduzeća. Mi tu imamo stvari u nekakvom početnom položaju, u Trebinju imamo i Agenciju za asistenciju malim i srednjim preduzećima, ali, svi ti mali preduzetnici, sa kreditnim zaduženjem, izlaze na jedno nedovoljno regulisano tržište. Ne kažem da oni na tržištu trebaju imati popusta, ali trebaju bar biti zaštićeni od konkurencije onih koji obavljaju iste djelatnosti, a, na primjer, ne plaćaju porez, ili rade na crno. Inovatorski rad, kompletan taj pokret, podudaran je sa razvojem malih i srednjih preduzeća. Ako bi podrška išla šire, u jednom takvom institucionalnom okviru, telefoni bi češće zvonili.

Vaše inovacije nisu tajna, ipak je čudno da niko ne reaguje...

- Za naše inovacije, u tehničkom smislu, ipak se malo zna. Mislim na onaj dio koji nije zaštićen. Recimo na opis, osnovne funkcije, efekte, poboljšanja. Recimo, sada su kolegu Kapora ljudi iz Dalmacijacementa tražili preko porodice. Ne znam da li postoje neke baze podataka u državnim službama ili privrednim komorama!? Ne znam, ali ponekad mi se čini da službenih informacija te vrste nema i da sve opet ide preko onog članka u novinama.

Šta onda raditi, šta vi predlažete?

- Država, generalno, mora biti više okrenuta razvojnim, nego socijalnim programima. Mislim na sve Buxete. To je normalan red stvari. Investicije i nova proizvodnja, to je suština, drugo je sve neka vrsta bajpasa ili krpljenja. Povoljna okolnost, kad su inovatori u pitanju, jeste u tome što se u mnoge proizvodnje može ući sa malo novca i sa malo prostora. U svijetu su to i trendovi. Mala preduzeća čine najviši dio privredne strukture najrazvijenijih zemalja. Privrede sa velikim učešćem takve proizvodnje u maksimalnom stepenu su efikasne i samoodržive. Kod nas vlada neki oblik pospanosti, nema preduzetničkog duha. Nema ambijenta, nema atmosfere. Nije problem u ljudima, oni su kreativni kad odu vani, nekreativni su ovdje, kod svoje kuće. To je jedno loše naslijeđe koje danas traži šok-terapiju. Mislim na brze i finansijski mnogo jače intervencije.

Da li bi nekako stvari mogle i same da krenu, nagomilala se velika energija...

- Stiče se utisak da neko treba da probije led i da onda sve krene. Kad bi se to desilo mladi kreativci dobili bi krila. Kad bi se vidjelo da je moguće zaraditi novac od svoje inovacije, popunile bi se brzo one karike koje u lancu nedostaju. To je sve za društvo veoma bitno, jer čovjek koji je izumio spajalicu zaradio je milion, onaj koji je spajalicu doradio milion i četiristo hiljada maraka, a svi oni koji je prizvode... pomislite samo koje su to cifre. Slična je stvar i sa onim pregibom, zglobom na slamci za sokove i sa puno drugih proizvoda... Kad taj novac, novac ostvaren u takvoj proizvodnji počne da kola, društvo je postalo zdravo i samoodrživo. Čekati da se  zaposliš u neki veliki sitem, u neki telekom, elektroprivredu, ili da se zakačiš za neki buxet danas je iluzija, ovakve stvari mnogo su realnije, izglednije, bliže. Eto, to mislim da je bitno, da se ljudi što prije počnu baviti svojom proizvodnjom, malom proizvodnjom, bilo kakvom, samo nek se krene.

N.M.

Imamo vijugu za inovatorski rad

Ako se ne varamo, RS i BiH su ocijenjene kao regioni u kojima je inovatorski rad nešto što ide dobro...

- Da, to je naša prednost. To nije naše mišljenje, to čujemo od drugih na takmičenjima i sajmovima. Mi za inovatroski rad imamo vijugu, to nam leži. Znači, naša kolektivna glava je resurs koga ne koristimo. Za sada, ono što se događa veoma je ograničeno. Poneko kreće u vlastitu proizvodnju na temelju svoje inovacije, ali u svojoj djelatnosti. On je, dakle, već nešto slično i radio, recimo u svojoj zanatskoj radionici. Ali, ako treba da dođe do masovne proizvodnje, onda se sve zaustavlja. . . A ne bi smjelo ... Ranije, mi smo u Trebinju imali više zaposlenih. Uz to, pomislite samo koliko je bilo vojnih plata i penzija?! Toga više nema, nemamo se na šta izvlačiti. Ekonomskog oporavka nema bez novih proizvoda, jer privreda koju smo imali ili je premorena ili likvidirana. Sada treba raditi nešto novo, i zato ja nastojim da nametnemo duh opšte kreativnosti. Da cijelo društvo funkcioniše smjelije i inovativnije.

Udruženje inovatora Istočne Hercegovine: 065 498 635, e-mail: inovatori_hercegovine@paleol.net