tPočetna

 

pisma PRINCEZE ŽANE MERKUS iz hercegovinE (7)

novak ramov

Te godine rano zazime. Krajem    septembra udariše ledene kiše, hladni vetrovi ne prestaju, magle  i tmuše zakrilile vidike, a izbegli narod po   gorama, ispod koliba, u pećinama. Hiljade izbeglih u pograničnim mestima Crne Gore iz Nevesinja, Stoca, Gacka,  Dabra, Bileće, Popova, Šume, Pive, po planinama, u Banjanima, u Goliji, Somini, Jastrebici. Glavari iz Banjana pišu knjazu: "Banjani i sva okolina postradali su od ercegovačkog naroda   ništa manje nego što su Ercegovci postradali. Potrli su nam livade, poharali usjeve, posjekli goru, popasli travu, tako da nemamo na šta više ostati na svojim ognjištima, već smo prinuđeni tražiti sebi utočište đe drugo s njima zajedno. A kud s njima iz Banjana? Po Katunskoj nahiji, tamo za njihovu stoku koju su poćerali, nema ništa. Nema ni sjenokosa, niti pasišta, a slabo i listosjeka. Ne zna se ko ima manje, ko žešće stradava, domaći ili izbjeglice. Ali dodijalo. Nemaš što da daš što i tebi ne dovodi život u pitanje. 30.000 ih se smjestilo po kršima i selima u Crnoj Gori, a 40.000 je prešlo na austrijsku stranu. U početku su po čeljadetu dobijali po litru žita, pa i to nestade."

Vojska ustanička je još u težem položaju. Opustela i popaljena sela, napuštene njive, nigde stoke, niotkuda hrane, ni skrovišta. Njih niko ne pomaže. Ono im je što zaplene; gladni i bosi a zima se primiče, noći i jutra sve hladniji. Nema ni igala i konca da se prikrpi ono što im se izbucalo. Gdekoji je bos, opanci progledali, tabani goli, nema stoke da se načine drugi, a kad se odere što, od sirove kože noge se u njima usmrde da se ne može podneti; ipak se nose dok se rane na tabanima ne zamire, a onda bacaju i idu bosi.

Stranci, Italijani i još poneki, pod Qubibratićevom komandom, nenaviknuti na toliku nemaštinu, jedan po jedan iščezavaju. Kiko Stevanović, prvak iz Nevesinja, piše vojvodi Petru u Grahovo: "Poznato vi je, vojvodo, kako je svaki Nevesinjac sve svoje izgubio do golog života. Pa otkako je tain ustegnut, narod kuka i zapomaže, a starješine pišu na Cetinje: "Zaboga, samrijesmo od gladi, nemamo više ništa. Stoga molimo brzo pomoć u hrani, inače ćemo pomrijeti."

Prilozi su stizali iz Italije, Engleske, Francuske, Rusije,   ali  se mnogo toga zadržavalo drugde. Komiteti za pomoć po Dalmaciji teško doturaju hranu i odeću preko granice. Austrija to čas pušta, čas vraća sa granice. Ruska carica lično je poslala cetinjskom komitetu 10.000 rubalja, a vlada 40.000 tovara žita. Ja šaljem sve što mogu. Pomoć se  deli  i  muhamedanskim porodicama koje su postradale, ali malo šta od toga stiže do onih kojima je namenjeno. Govorilo se da su magacini po Crnoj Gori puni tih namirnica.

Glađu ustanika i naroda bavi se i Evropska komisija, baron Lihtenberg, pruski konzul u Dubrovniku, Vasić, austrijski konzul u Mostaru, Kolona Čikardi, italijanski konzul u Sarajevu, francuski konzul u Skadru Durando. Ali kad nesreća dugo traje, dobrotvori se umore i njihova pomoć malaksava, dok se sasvim ne ugasi. Takvim nesre-ćama odmah se neki ljudi koriste, što dobrotvore razočara i odvraća od dobrotvorstva. To se desilo i sa onim što sam ja upućivala tamo. Jedva da je od toga nešto stizalo do naroda. Nije  se znalo ko to čini, ili se znalo ali niko nije sprečavao. Često sam nailazila na one koji hranu koja je stizala kao pomoć prodaju onima kojima je besplatno namenjena. Jedini način da i do naroda stigne jeste da te pomoći bude toliko da se apetiti onih koji sačekuju hranu i odeću namire toliko da im više nije potrebna, a toliko nije moguće nadodati...

Padahu prvi snegovi, planinski  visovi zavejani, ledeni vetrovi nasrću sve jače na kamen, drveće i ljude. Oni koji su izbegli u planine zavejani su i k njima se ne može. Krova nema, hrane nema. Hercegovinom je protutnjao ustanički uragan. Sela popaljena, pustoš svuda. Karaule porušene. Ide se satima da se naiđe na neku kuću u kojoj se domaćini šćućurili od nemaštine i straha. Vojne veće operacije gotovo da nisu moguće. Neizvesno je šta će biti. Turska vojska mogla je prodreti iz tri pravca: put Nikšića, Goranjska i Trebinja. Na tim pravcima postavljene su ustaničke straže. Turska vojska koja dolazi iz Turske mogla je samo preko Kleka. Zimonjić i Sočica dobiše zadatak da se primaknu Kleku  i  onemoguće dolazak turske vojske. Peko Pavlović zauzeo je položaj u Zupcima da dočeka  tursku vojsku koja bi imala doći iz Trebinja u susret onoj iz Kleka.

O ustanku piše sva svetska štampa. Nije bilo većeg diplomatskog i političkog pitanja u to vreme. Ruski konzul u Dubrovniku knez Jonin kaže: "Od davnih vremena nije dolazilo za evropsku politiku težeg pitanja od hercegovačkog ustanka. Svak je u zabuni. Nijedna velesila nije izabrala jedan pravac kako da se ponaša prema ustanku. Niko ne zna šta će biti, niti kako će se cela stvar svršiti, ali se  sve države boje da iz hercegovačkog ustanka ne proiziđu veće kombinacije opasne po njih."

Već od 20. oktobra Turska je uputila veliku vojsku morem, preko Medove u Skadar. Drugu vojsku izbacila je iz Sjenice u Beranama. Time su nastala nova opasna iskušenja za Crnu Goru i ustanak. Vojske i snaga da se obezbede svi ovi pravci nije bilo. Šta učiniti? Crna Gora je bila ozbiljno ugrožena. Povući crnogorske jedinice iz Hercegovine? Ako se to učini, šta će biti sa ustankom i sa svim što se u nj uložilo već? Knjaz tada saziva starešine i kaže im: "Crna Gora je u opasnosti, ali je dužna učiniti tri puta više nego što bi ma koji narod mogao učiniti. Ona  se  ne  smije nikakvoj sili prepustiti da je mrcino pregazi, već pošto prijeđe preko sviju nas mrtvijeh, neka preko naših   leševa osvoji i ove krše." Knjaz je ovo izgovorio patetičnim glasom tako da su ga oni oko njega morali tešiti i hrabriti. Razaslao je starešine u sve krajeve da se pripreme za sudbonosne okršaje. Utom je stigla i vest da Turska povlači vojsku  od Vidina i Niša i upućuje na drugu stranu. Nije bilo teško pogoditi na koju jer je Srbija stajala mirna. Tamo je stanje, što se politike tiče, bilo ležerno. Prepolovivši ono malo ratne spreme što je imala u početku ustanka, Crna Gora je čekala sudnji čas. Kasa joj je, kao vazda, bila prazna. Čime stati pred veliku carsku vojsku koja se pripremala za napad na Crnu Goru i Hercegovinu? Jonina i Vrbicu, najkrivlje što su Crnu Goru   uvukli  u ustanak, svi prozivaju i krive što je Crna Gora sada bez odbrane ako Turska napadne...

Danas sam upoznala Crnogorca Novaka Ramova, glavara, o kome sam slušala gotovo neverovatne priče, po čemu sam ga zamišljala   kako se obično zamišljaju  epski likovi, kao što su srpski Marko Kraljević ili grčki Ahil, kao čoveka ogromne fizičke snage, a preda mnom se pojavio čovek malog rasta, okošt, kratkih riđih brkova; perčin mu, kao kod ostalih Crnogoraca, pokrio vrat i vizuelno ga stopio sa ramenima. Nema desno oko, na tom mestu zjapi mali krater. Leva ruka mu je sakata, izlomljena olovom pušaka i udarcima sabalja; na toj šaci nema nekoliko prstiju, ostao mu je palac i mali prst, kojima se vešto služi. Desnu šaku nema do zgloba; nosi   duboku brazgotinu na licu, znak nekog junačkog čina. Priča se da je sedam puta teško ranjavan. Tri zrna su mu prošla kroz grudni koš, nekoliko kroz noge. Nekoliko puščanih zrna nosi u telu. Levo oko gleda za oba, umorno i tužno, kao da oplakuje sudbinu onog drugog ili sudbinu bića koje   hoda zemljom kao ostatak nečega što je bilo a više nije. Priča  se  da je posekao 32 Turčina.

On je običan seljak. Otkako su mu Turci pobili porodicu, bliže i dalje rođake, živi sam u kući (bila sam u njoj), za koju jedva može da se kaže da je kuća: četiri niska zida s otvorom na južnoj strani, pokrivena raženom slamom, ono  što je posle poslednjeg rušenja i paljenja sela od strane Turaka mogao da popravi i osposobi za boravak. U toj jazbini nema nijednog komada  nameštaja. Sa nagorele grede visi o lancu bakrač u kome sprema hranu. Zidovi kuće sastoje se od kiklopskog kamenja koje je nasuvo slagano. Kako kamen nije klesan  ni  vezivan malterom, zjape na sve strane šupljine kroz koje prodire spoljna svetlost, a zimi studen. U jednom uglu nalazi se snop ražene slame koja mu služi za noćnu prostirku.

Wegova kuĆa se nije razlikovala od drugih koje sam viđala, ali prizori koje sam kod njega zatekla, ta neopisiva beda fizičkog života čoveka koji je postao legendaran, posebno me je dirnula.

Nije me rado pustio unutra da sve to pogledam, vidno se postideo. Ja sam sve to razumela i nije imao razloga da se stidi svoje bede. U poslednjih 25 godina ovde se samo ruši i pali. Nema se ni vremena ni mogućnosti, a ni smisla da se bilo šta trajnije i lepše sagradi.

U njegovom  toru, koji se nalazi uz kuću, videla sam tri koze, mršave i spečene kao i on; to je sve što ima od mala. Da li od tih životinja ima neke koristi, s obzirom na to da paše na kamenjaru koji je ovladao tim predelima nema, teško je reći. Brste  šiblje i to im je sve. Uveče ih pomuze u lonac od pola litra. Teško je pojmiti kako ovaj čovek i njegove tri životinje  opstaju u ovako surovim uslovima. To je za mene tajna nad tajnama. Poznato je da neke životinje, kao zmije, mogu dugo da ne uzimaju hranu, ali ljudi i koze ne mogu.

Dok me prati u obilasku "imanja" - to su dve male vrtače u kamenjaru - u onoj ruci sa dva kljasta prsta drži kratki čibuk iz kojeg se dimi neka trava koja se zove hajdučka, jer je do duvana teško doći. Kada ovi ljudi imaju da zapale pravi duvan, to je za njih praznik. Hajdučka trava je inače veoma lekovita kada se od nje spremi gorak čaj.

Dok ide pored mene, na njegovom izlizanom "xemadanu" zvecka ordenje. Rekli su mi da među tim limenkama ima i onih najviših i najređih, kao što je orden ruskog cara Aleksandra Drugog, knjaza Danila, knjaza Nikole i Garibaldijev orden. On je, dakle, nekakav internacionalni junak. On to ordenje ne nosi inače, ali kad je čuo da mu u posetu dolazi holandska princeza, malo se "udesio".

Vrlo je ponosit, možda i gord, i najradije bi da sakrije svoju bedu, ali kad već mora da je pokaže, čini to  sa samosvešću siromaha da njegovo siromaštvo nije njegov greh.

Pitam ga:

- Kako živiš?

On odgovara:

- Dobro, ne žalim se.

Ostala sam zbunjena odgovorom koji zvuči istinito. Kod njega nema nikakvog pritvorstva, sve je svedeno na golu istinu, kao kod dece. Laž i pritvorstvo ovde nemaju nikakvog smisla, sve je ogoljeno do same srži, nema razloga da se ne kaže istina, da se išta skriva ili predstavlja drukčije. Život u elementarnim oblicima u kojima se čovek javlja kao njegov elementarni iskaz.

Pitam ga:

- Gospodine Novače, možete li mi nešto reći o vašim zaslugama?

Na to pitanje on se zbuni, obori glavu s onim jednim oko i reče:

- Ne, ništa. Kakve zasluge mogu da imam kad sam činio ono što sam mora i moga. Ako misliš na ovo ordenje, ja do njega malo držim. Ono ne može da mi zamijeni ni ove sakate ruke ni život na jedno oko, ali red je da uvažavam ono što su mi dali. Ja, gospoja, i ne znam zašto su mi ih dali. Ako se u svijetu ordenje daje za nesreću, onda sam ih zaslužio. Da imam unuke pa da im dam da se s njima igraju, e to bi me veselilo! Ali sve mi izgibe.

- Možeš li mi reći koliko si zulumćara posekao?

Pre nego odgovori, on uvek malo poćuti.

- Nemoj, molim te, o tome da me raspituješ! Ne volim o tome.

- Zašto, Novače?

- Zašto? To ti, bojim se, nećeš razumjeti. Jesu  to bili zulumćari, kad sam ih sjeka, bira sam one najgrđe, ali jesam li ipak  ima prava da im uzimam život. To pitanje se ne javi u borbi, sve dok   ludi zanos ne mine i čovjek ostane sam. Onda ti   u san, ili na javu, izađu prikaze od kojih se grstiš. Pitaš se uvijek jesi li imo pravo da oduzimaš život. Iza njih su ostale njihove nevine porodice, đeca, žena, koji ništa nijesu krivi. Sve je to, gospoja, jedno veliko stradalište, ovaj naš život. Nemamo čime da se pohvalimo. Grka je čovjekova sudbina, i ođe i tamo đe izobilje vlada.

Priredio

Desimir Milošević

Izvor - Hercegovačka rapsodija, Radovan Ždrale, Novi Sad 2003