tPočetna

INFO-PROJEKTI
Iz Beča – Ana Mičeta

Konstantin VII Porfirogenit - O upravljanju carstvom (De Administrando Imperio)
 

kako ga danas pročitati

Već duže vremena tražim istoriografski rad vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita O upravljanju carstvom (948-952). Interesantno kako jedan tekst te vrste, tako dugo, može da se čita na različite načine. I dalje svi se pozivaju na njega. Očito, na Balkanu Car nije bio ovoliko popularan za vrijeme svog života. Tekst donosim zato što direktnije tretira Travunjane, Zahumljane, Neretljane, Konavljane, Dukljane, dakle naše sadašnje okruženje u milenijum  prioje nas ovakvih kakvi smo danas.

Izvornik je grčki, kasniji prepisi su uglavnom latinični. Pošto je i moj takav, donosim ga autentično...

(Brojevi označavaju poglavlja u tekstu na grčkom izvorniku.)

30. Priča o provinciji Dalmaciji

Ako je znanje za svakoga dobra stvar, onda ga mi postižemo upoznavajući događaje. Iz tog razloga mi dajemo, za dobrobit onima koji dolaze posle nas, sasvim jasno oboje od ovoga, i nekih drugih stvari vrednih pozornosti i tako nastaje dobro koje može biti dvostruko. Dakle, oni koji žele saznati način osvojenja Dalmacije, kako su je zauzeli slovenski narodi, mogu to naučiti iz onoga što slijedi, ali najpre se mora reći sve o njenom geografskom položaju.

U stara vremena Dalmacija je počinjala na granicama Drača, ili Antibarosa  (Bara), i protezala se sve do planina Istre, a širila se sve do reke Dunava. Celo to područje se nalazilo pod vlašću Rimljana, a ta je provincija bila najslavnija od svih zapadnih provincija, pa ipak su je slovenski narodi zauzeli i to na sledeći način.

Blizu grada Splita nalazi se grad zvan Salona, koji je sagradio car Dioklecijan, a i sam Split je takođe sagradio Dioklecijan, a i njegov dvor je bio tu, ali su u Saloni živeli njegovi velikaši i veoma mnogo običnog naroda.

Taj grad je bio glavni grad cele Dalmacije. Tu se svake godine skupljala konjica iz drugih gradova Dalmacije, pa bi se upućivali iz Salone, brojem do jedne hiljade, i oni bi čuvali stražu na reci Dunavu, zbog Avara.

Naime, Avari su imali svoja boravišta na onoj strani reke Dunava, tamo gde su sada Turci  (Mađari), a živeli su nomadskim životom. Ljudi iz Dalmacije, koji su tamo dolazili svake godine, često su videli životinje i ljude na drugoj obali reke. Oni su jednom prilikom, dakako, odlučili preći preko reke i istražiti ko su oni ljudi, koji tamo žive. Tako su oni prešli reku i našli samo decu i žene Avara, ljudi i mladići su bili u bojnom pohodu.

Iznenada su ih napali i, naravno, zarobili, i vratili se neometani, i odneli su sav taj plen u Salonu.

Posle, kad su se Avari vratili natrag sa svog bojnog pohoda i iz svojih gubitaka shvatili što se dogodilo, bili su zbunjeni jer nisu znali ni s koje strane je došao taj udarac na njih. Stoga su odlučili da se neko vreme suzdrže i sačekaju, te da na taj način saznaju istinu.

I tako, kad je po redoslijedu smjene straže, vojna posada bila poslana iz Salone, ali ne isti ljudi koji su prije bili tu nego drugi, oni su odlučili uraditi isto što su uradili i njihovi prethodnici. Tako su oni prešli preko rijeke protiv onih tamo, ali su ih našli skupljene, zajedno, a ne raštrkane naokolo kao što je bilo prijašnjom prilikom, pa zapravo nisu ništa uspjeli nego su stvarno pretrpjeli najgori poraz. Neki od njih su poginuli, a ostali su zarobljeni, i ni jedan nije izmaknuo neprijateljskim rukama. Ovi drugi ispitivali su one prve o tom ko su i odakle su došli, te su saznali da je zlo koje im je naneseno bilo od istih, kako je već rečeno, te ispitivanjem ustanoviše kakve je prirode njihova domovina, pa zamislivši tu zemlju prema onom što su čuli, zadržali su preživjele zarobljenim a sebe su obukli u njihovu odjeću upravo na način kako su se oni sami oblačili, i zatim, uzjahali konje pa su uzeli u svoje ruke koplja sa zastavama i ostale znakove koje su oni donijeli sobom, pa svi oni krenu u vojničkom redu prema Saloni.

A kako su oni iz ispitivanja saznali i za vrijeme u koje se posadna straža vraćala s Dunava (to je bila Velika i Sveta Subota), oni su sami stigli upravo na taj dan. Kad su oni prišli blizu, glavnina vojske se skrila, a njih do jednu tisuću, i to oni koji su uključeni u prevaru, koji su dobili konje i odjeću Dalmatinaca, odjahali su ravno naprijed. Oni u gradu, prepoznali su znakove i odjeću, a tako isto i dan, jer je upravo toga dana bio uobičajeni red njihovog povratka, otvorili su im sva vrata i primili ih s veseljem. Ali oni, odmah čim su bili unutra, zauzeli su ulaze i znakovima javili svoj uspjeh glavnini vojske, i dali su im znak da pojure te uđu zajedno s njima.

I tako su oni sve u gradu stavili pod mač i time su se napravili gospodarima cijele Dalmacije i naselili su se u njoj. Samo se građanstvo na obali održalo protiv njih, i nastavili su živjeti u vlasti Vizantinaca, budući da su mogli živjeti pomoću mora. Tada Avari, vidjevši da je to najbolja zemlja, naselili su se u njoj.

Ali, Hrvati su u to vrijeme živjeli iza Bagibareje, tamo gdje su sada Bjelohrvati  (Belohrobatoi). Od njih se odijelio jedan rod od petoro braće, Kloukas i Lobelos i Koseniz i Mouhlo i Hrobatos i dvije sestre, Touga i Bouga, i došli su sa svojim narodom u Dalmaciju i našli su Avare kao gospodare zemlje.

Pošto su jedni s drugima ratovali nekoliko godina, Hrvati su nadvladali i pobili neke od Avara a ostale su prisilili na podložnost. I tako je od tog vremena ova zemlja zaposjednuta po Hrvatima, a u Hrvatskoj  (Hrobatia) još postoje potomci Avara, i njih se prepoznaje kao Avare. Ostali Hrvati su ostali kod Franačke i sada se nazivaju Bjelohrvati, to su bijeli Hrvati, i oni imaju svoga vlastitoga kneza, oni su podložni Otonu, velikom kralju Franačke, ili Saksonije  (Saksias), i oni su nekršteni, i oni se uzajamno žene s Turcima i prijateljuju s njima.

Od Hrvata, koji su došli u Dalmaciju, jedan se dio odvojio, i zaposjeo Ilirik  (Illurikon) i Panoniju  (Pannonian), oni su također imali svoga neovisnoga kneza, koji je obdržavao prijateljske sveze, i to samo putem poslanika, sa knezom Hrvatske. Hrvati u Dalmaciji bili su niz godina podložni Francima, kao što su ranije bili u svojoj vlastitoj zemlji, ali su njih Franci ugnjetavali takvom okrutnošću tako da su ubijali i dojenčad te su ih bacali psima.

Hrvati nisu više mogli trpjeti takvo ponašanje Franaka, zbog toga su se pobunili, te su pobili one Franke koje su imali za svoje poglavare.

Zbog toga na njih je krenula iz Franačke velika vojska, pa iza kako su ratovali sedam godina, konačno su Hrvati uspjeli nadvladati te razbiti Franke zajedno s njihovim vođom kojemu je bilo ime Kotzilin  (Kocil). Od toga vremena su oni neovisni i samoupravni, i, oni su zahtijevali sveto krštenje od biskupa Rima, i bili su poslani biskupi koji su njih krstili, u vrijeme njihovog kneza Porinou. Njihova je zemlja bila podijeljena u 11 županija a to su: Hlebiana, Tzenzena, Emota, Pleba, Pesenta, Parathalassia, Brebere, Nona, Tnena, Sidraga, Nina, a njihov ban  (boanos) ima  (u vlasti) Kribasan, Litzan, Goutzeska.

Sada, rečena Hrvatska i ostale slovenske zemlje ovako su raspoređene: Duklja je susedna dračkim tvrđavama, mislim na Elis (Lješ) i Elkunion (Ulcinj) i Antibarin (Bar), te se proteže sve do Dekatere  (Kotor), a na strani planine, zemlja je susedna Srbiji. Od grada Dekatera počinje područje Travunija, te se proteže sve do Raguze (Dubrovnika), a na strani planine zemlja je susedna Srbiji.

Od Raguze (Dubrovnika) počinje kneževina Zahumlje i proteže se sve do reke Orontion  (Neretva), a na strani morske obale susedna je Paganima, ali na strani planine zemlja je susjedna Hrvatima na sjeveru a napred Srbiji. Od reke Orontion počinje Paganija i proteže se sve do reke Zentinas  (Cetine), ona ima tri županije, Rastoka i Mokro i Dalen. Dve od ovih županija odnosno Rastoka i Mokro, leže na moru, i imaju brodove, ali Dalen je udaljen od mora, i oni tamo žive od poljoprivrede.

Njima su susedna četiri ostrva, Mljet, Krk, Brač i Hvar, najpogodniji su i plodni, sa napuštenim gradovima na njima i sa mnogo maslinjaka, na kojima su oni naseljeni i drže svoja stada, od kojih žive.

Od reke Cetine počinje zemlja Hrvatska i proteže se uzduž, na strani obale sve do granica Istre, a to je do grada Labina, a na strani planine, na neki način, prelazi preko provincije Istre, a u području Cetine i Hlebena postaje sused Srbiji. To je zato što zemlja Srbija leži pred drugim zemljama, ali na severu ona je sused Hrvatskoj a na jugu Bugarskoj.

Dakle, pošto su se rečeni Sloveni naselili, oni su zaposeli sve zemlje oko Dalmacije, ali su Vizantinski gradovi zauzeli ostrva za obrađivanje i živeli su od toga, otad su, svakako, svakodnevno bili zarobljavani i uništavani od Pagana, pa su napustili ona ostrva i odlučili obrađivati zemlju na kopnu.

Ali njih su zaustavili Hrvati, i to zato što još nisu bili plaćali danak Hrvatima, a redovno su plaćali vojnom zapovedniku ono što sada plaćaju Slovenima. Spoznavši da im je tako nemoguće živeti, oni su pobegli caru Vasiliju (867-886) te mu rekli sve ovo.

I zato je slavni car Vasilije odredio da sve ono što je do tada plaćano strategu, oni od tada treba da plaćaju Slovenima i s njima da žive u miru, a tek malo plaćanja treba da daju strategu, kao sasvim jasan dokaz podređenosti i podložnosti caru Vizantinaca i njegovom strategu.

I od tog vremena svi su ovi gradovi postali dužni danka Slovenima, i oni su njima plaćali tačno određene iznose: grad Split 200 nomizmata, grad Trogir 100 nomizmata, grad Diadora 110 nomizmata, grad Opsara 100 nomizmata, grad Arbe 100 nomizmata, grad Bekla 100 nomizmata, što daje sveukupan iznos od 710 nomizmata, osim vina i drugih dobara, koja su davanja veća od plaćanja u novcu.

Grad Raguza (Dubrovnik) smešten je između dve zemlje, Zahumlje i Travunije, oni imaju svoje vinograde u obe zemlje, pa oni plaćaju arhontu (knezu) Zahumljana 36 nomizmata, a arhontu (knezu) Travunije 36 nomizmata.

32. O Srbima i zemlji u kojoj sada stanuju

Srbi su potomci nekrštenih Srba, koji se još zovu Beli, koji žive iza Turske (Mađarske) na mestu zvanom Bojka, gde im je susedna Franačka, kao i velika Hrvatska, nekrštena, koja se još zove i Bela, i na tom su mestu, dakle, ovi Srbi živeli od početka. Ali kad su dva brata nasledili na vlasti svoga oca u Srbiji, jedan od njih je uzeo polovinu naroda te je zatražio zaštitu u Iraklije, cara Vizantinaca, i taj isti car Iraklije ga je primio i dao mu mesto u Solunskoj temi, da se tamo naseli, naime grad Serblija  (Srbica), od toga doba nosi taj naziv. ,,Srbi" na jeziku Vizantinaca je reč koja označava ,,robove", a na tom jeziku obično se rečju ,,serbula" označava obuću robova, a reč ,,Serbulianus" (Srbin) označava one koji nose jeftinu, siromašku obuću. Srbi su to ime dobili jer su postali robovi cara Vizantinaca. Pa, posle nekog vremena, su ti isti Srbi odlučili da pođu u svoje vlastite kuće ( da se vrate), a car ih je pustio. Ali, kad su prešli reku Dunav, oni su promenili svoje mišljenje pa su poslali molbu caru Irakliju, putem vojnog zapovednika koji je tada bio u Beogradu, da im on da drugu zemlju da se nasele.

A budući da ono što je sada Srbija i Paganija i takozvana zemlja Zahumlje i Travunija i zemlja Konavlje, bilo pod upravom cara Vizantinaca, i pošto su te zemlje bile opustošene od Avara  (jer su iz tih zemalja oni isterali one Rimljane koji sada žive u Dalmaciji i Draču), stoga je car naselio te iste Srbe u naznačene zemlje i oni su postali potčinjeni caru Vizantinaca, a car je doveo sveštenike iz Rima i krstio ih, i naučio ih da pravilno obavljaju pobožnosti, i naučio ih hrišćanstvu.

I od kada je Bugarska bila pod vladavinom Vizantinaca... kada, dakle, kada je umro onaj isti arhont (knez) koji je zatražio zaštitu u cara, njega je nasledio u vladavini njegov sin, a zatim njegov unuk, i na taj način nasledni arhonti (kneževi) iz istog roda. I posle nekoliko godina od njih se rodio Višeslav  (Vojislav?), a od njega Radoslav, a od njega Prosigoj, a od njega Vlastimir, I sve do vremena ovoga Vlastimira Srbi su živeli u miru s Bugarima, kojima su bili susedi i s kojima su imali zajedničku granicu, i oni su bili prijateljski raspoloženi jedni prema drugima, i bili su podložni i potčinjeni caru Vizantinaca, i bili su mu vrlo ljubazni.

Ali tokom vladavine tog istog Vlastimira, Presijam, arhont (knez) Bugara, započeo je rat protiv Srba, s namerom da ih stavi u svoju podložnost, ali i ako ih je tukao tri godine, nije ništa postigao nego je čak izgubio vrlo mnogo svojih ljudi.

Posle smrti kneza Vlastimira, njegova su tri sina, Mutimir i Strojimir i Gojnik nasledili vladanje Srbijom i podelili su zemlju. U njihovo vreme se podigao knez Bugarske, Mihajlo ili Boris, u želji da osveti poraz svoga oca Presijama, i započeo je rat, i Srbi su ga porazili na takav način da su zarobili i njegovog sina Vladimira, zajedno sa dvanaest glavnih velikaša. Tada je, od žalosti za svojim sinom Boris bio prisiljen da sklopi mir sa Srbima.

Ali, spremivši se za povratak u Bugarsku, bojao se da bi ga Srbi mogli dočekati negde u zasedi na putu i on je molio za pratnju sinove arhonta (kneza) Mutimira Brana i Stefana, koji su ga otpratili u sigurnost sve do granice u mestu Ras (Rasa). Za ovu uslugu Mihajlo ili Boris im je dao obilne darove, a oni su dali njemu u zamenu, kao poklone za prijateljstvo, dva roba, dva sokola, dva psa i osamdeset komada krzna što Bugari opisuju kao počast (danak).

Kratko vreme posle toga ta ista tri brata, arhonti (kneževi) Srbije, posvađali su se i jedan od njih Mutimir postigao je veću vlast, te u želji da bude samovladar, zarobi ona dva brata i predade ih Bugarima, zadržavajući uz sebe i brinući se samo za sina brata Gojnika, imenom Petar, koji je pobegao i došao u Hrvatsku, o čemu ćemo ubrzo govoriti.

Već imenovani brat Strojimir, koji je bio u Bugarskoj, imao je sina Klonimira, kojega je Boris oženio Bugarkom. Od njega se rodio Časlav u Bugarskoj. Mutimir, koji je proterao oba svoja brata i uzeo vlast, imao je tri sina Pribislava (Prvoslava?), Brana i Stefana i posle njegove smrti njega je nasledio njegov najstariji sin - Pribislav  (Prvoslav?). Zatim, posle jedne godine, pre spomenuti Petar, sin Gojnikov, došao je iz Hrvatske te je proterao s vlasti svog rođaka Pribislava  (Prvoslava?) i njegova dva brata, a oni su pobegli i došli u Hrvatsku.

Tri godine kasnije Bran napadne Petra ali je bio od njega pobeđen, zarobljen i oslepljen. Dve godine posle toga, Klonimir, otac Časlavov, pobegao je iz Bugarske i on je takođe došao i sa jednom vojskom uđe u jedan od gradova Srbije, Dostiniku, s namerom da preotme vlast.

Petar napadne i ubije ga i nastavi vladati još 20 godina, a njegova je vladavina počela za vreme vladanja Lava (Lav IV Mudri  (886-912)), svetog cara, najblagoslovljenije uspomene, prema kojem je on bio u podložnosti i podređenosti. On je takođe sklopio mir sa Simeonom, knezom Bugara, i čak ga je uzeo za kuma svojemu sinu. Zatim, posle vremena u kojem je vladao gospodin Lav, tadašnji vojni zapovjednik u Draču, protospatar Lav Rabduh, koji je posle toga bio počašćen čašću magistra i upravom vođenja stranih poslova, došao je u Paganiju, koja je u to vreme bila pod kontrolom kneza Srbije, s ciljem da se posavjetuje i dogovori s tim istim knezom Petrom, o nekoj službi i poslu. Mihajlo, arhont (knez) Zahumlja, radi ljubomore izazvane tim činom, dojavi Simeonu, knezu Bugarske, da je car Vizantinaca podmitio kneza Petra da uzme Turke (Mađare) sa sobom i da pođe protiv Bugarske.

To je bilo u vreme kad se dogodila bitka kod Anhilaja (917), između Vizantinaca i Bugara. Simeon, izbezumljen ljutitošću, poslao je protiv Petra, kneza Srbije, Sigricu Teodora i pokojnog Marmena sa vojskom, a oni su uzeli sobom i mladog kneza Pavla, sina Branovog  (onog) kojeg je oslepio Petar, knez Srbije.

Bugari su prevarno nastupili protiv kneza Srbije i pozivajući ga na vezu kumstva i jemčeći mu da oni neće od njih imati nikakvih nevolja i tako su ga prevarili da izađe k njima i zatim ga odmah vezali i odveli u Bugarsku i on je tamo umro u tamnici.

Pavle, sin Branov, zauzeo je njegovo mesto i vladao je tri godine. Car, gospodin Roman, koji je imao u Carigradu mladog arhonta (kneza) Zahariju, sina Pribislava  (Prvoslava?), kneza Srbije, poslao ga je da bude knez u Srbiji i on je otišao i ratovao ali je bio potučen od Pavla koji ga je zarobio pa ga je predao Bugarima i njega su zadržali u tamnici.

Onda, tri godine kasnije, kad se i sam Pavle suprotstavio Bugarima, onu su poslali onoga Zahariju koji je pre bio poslan od gospodina Romana, cara i on je proterao Pavla te je sam zauzeo vlast nad Srbima i odmah zatim, znajući sva dobročinstva cara Vizantinaca, on raskine s Bugarima, budući da nije imao želje da se njima pokorava, nego je radije učinio da car Vizantinaca bude njegov gospodar.

I tako kad je Simeon protiv njega poslao vojsku pod Marmena i Sigricu Todora, on je poslao njihove glave i njihovu bojnu opremu, caru Vizantinaca kao znakove svoje pobede  (zato što je još trajao rat između Vizantinaca Bugara), niti je ikada prekidao, kao i oni kneževi koji su bili pre njega, slati poslanstva caru Vizantinaca i nastavio je biti u podređenosti i podložnosti njima.

Opet, Simeon posla drugu vojsku protiv kneza Zaharije, pod Knenonom i Emnekonom i Ecboklijom i takođe, zajedno s njima časlava. Tada se Zaharije uplaši te pobegne u Hrvatsku, a Bugari su poslali poruku županima da oni treba da dođu k njima i da prime Časlava  za svog arhonta (kneza) obećanjem su ih prevarili i odveli čak do prvog sela, odmah svezali i ušli u Srbiju, i uzeli sa sobom sveukupan narod i stare i mlade, i odveli su ih u Bugarsku, a samo neki su pobegli i otišli u Hrvatsku i zemlja ostade pusta.

Zatim, u to vreme ti isti Bugari pod Algoboturom uđoše u Hrvatsku ratovati i tamo su oni svi bili pobijeni od Hrvata. Sedam   godina kasnije Časlav je pobegao od Bugara sa još četvoricom i ušli su u Srbiju iz Preslava i našli su u zemlji ne više nego samo 50 ljudi, bez  žena ili dece, koji su preživljavali lovom.

S ovima on je zaposeo zemlju i poslao poruku   caru Vizantinaca, tražeći njegovu pomoć i potporu i obećavajući da će mu služiti, i biti poslušan njegovim zapovestima kao što su bili i arhonti (kneževi) pre njega. I otada unapred, car Vizantinaca neprekidno mu je činio dobročinstva, tako da su Srbi živeći u Hrvatskoj i Bugarskoj i drugim zemljama koje je Simeon rasterao pridružili se njemu kad su čuli za sve ovo.

Još  više mnogi su pobegli iz Bugarske i ušli u Carigrad i njih je car Vizantinaca obukao i  opreminio i poslao Časlavu. I, od bogatih darova cara Vizantinaca on je sredio i naselio zemlju pa je, kao i pre, ostao podložan i poslušan caru Vizantinaca, pa je saradnjom i mnogim dobročinstvima cara ujedinio tu zemlju, i u njoj učvrstio svoju vladavinu. Knez Srbije, već iz početka, a to znači iz vremena cara Iraklija, bio je podređen i podložan caru Vizantinaca, a nikad nije bio podložan knezu Bugarske.

U pokrŠtenoj Srbiji su naseljeni gradovi Destinik, Černavusk (Crna  Stena?), Međurečje, Drežnik, Lesnik, Salines (Soli tj. Tuzla), i u oblasti Bosne Kotor (Kotor Varoš) i Desnik.

33. O Zahumljanima i zemlji u kojoj sada stanuju

Zemlju Zahumlje su ranije posedovali Romeji, ja mislim na one Romane koje je car Dioklecijan preselio iz Rima, kako je o njima rečeno u istoriji Hrvata. Zemlja Zahumlje bila je pod vladavinom cara Romeja, ali kad je ono i njegov narod bio podjarmljen Avarima, ono je potpuno opustelo. Oni koji sada tamo žive u Zahumlju, Srbi su iz vremena onog arhonta koji je tražio zaštitu od cara Iraklija. Oni su nazvani Zahumljani po planini koja se zove Hum i zaista u jeziku Slovena Zahumljani znači oni iza brda, jer se na ovom području nalazi veliko brdo sa dva grada na njegovom vrhu, Bona i Hum, a iza tog brda teče reka nazvana Bona, što znači Dobra.

Pleme prokonzula i patricija Mihajla, sina Višetinog, arhonta Zahumljana potiče od nekrštenih koji su stanovali na reci Visli i koji su se zvali Litciki, oni su se naselili na reci zvanoj Zahluma.

U zemlji Zahumljana naseljeni gradovi  su Ston, Mokriskik, Josli (Ošlje), Galumainik, Dobroskik (Dabar).

34. O Travunjanima i Konavljanima i zemlji u kojoj sada stanuju

Zemlja Travunjana i Konavljana je jedna. Stanovnici  su    potomci nekrštenih  Srba, iz vremena onog arhonta (kneza) koji se odselio iz nekrštene Srbije i zatražio zaštitu cara Iraklija, sve do vremena Vlastimira, srpskog arhonta.

Taj knez Vlastimir udao je svoju kćerku za Krajinu, sina Beloja, župana Travunije. U želji da ga učini plemenitijim, svoga zeta, dao mu je titulu arhonta i učinio ga samostalnim. Od njega se rodio Hvalimir, a od njega Čučimir. Arhonti Travunije su uvek bili pod vlašću arhonta Srbije. Travunija na  jeziku Slovena znači utvrđeno mesto, i to zato što u zemlji ima mnogo utvrđenja.

Ovoj  zemlji Travuniji podređena je druga  zemlja nazvana Konavlje. Konavlje  na jeziku Slovena znači teretna kola, zbog toga što je zemlja ravna pa oni sve svoje poslove obavljaju upotrebljavajući kola.

Na području Travunije i Konavlja nalaze se naseljena mesta Travunija (Trebinje), Ormos (Vrm na Trebišnjici), Risan, Lukavec, Zatleblje (Zetliv).

35. O Dukljanima i zemlji u kojoj sada stanuju

Zemlju Duklju ranije  su  posedovali Rimljani koje je car Dioklecijan preselio iz Rima, kao što je rečeno u priči o Hrvatima i bila je pod upravom cara Romeja. Ali i ovu zemlju su Avari podjarmili i opustošili pa je ponovno naseljena u vreme cara Iraklija, baš kao što su bile i Hrvatska i Srbija i zemlja Zahumlje i Travunija i zemlja Konavlje. Duklja je dobila svoje ime od grada u toj zemlji koji je osnovao car Dioklecijan, ali je sada to opusteli grad, premda se i sada naziva Dokleja (Duklja).

U zemlji Duklji nalaze se veliki naseljeni gradovi i to Gradac, Novigrad, Lontodokla.

36. O Paganima koji se takođe zovu Neretvljani i zemlji u kojoj sada stanuju

Zemlju u kojoj sada stanuju Pagani ranije su takođe posedovali Romani koje je car Dioklecijan preselio iz Rima i naselio u Dalmaciji. Isti Pagani vode poreklo od nekrštenih Srba iz onog vremena u kojem je njihov poglavar zatražio zaštitu cara Iraklija.

Ova je zemlja takođe bila podjarmljena od Avara i opustošena, a ponovno naseljena u vreme cara Iraklija. Nazvani su Pagani zato što nisu prihvatili krštenje u vreme kad su svi Srbi primili krštenje. Naziv pagani na jeziku Slovena znači nekršteni ali na jeziku Romeja njihova zemlja se zove Arenta (Neretva) pa se i oni nazivaju Arentani (Neretvljani) sa strane istih Romeja.

U Paganiji su naseljeni gradovi Mokro, Verulja  (Vrulja), Ostrok i Slavinec  (Gradac). Uz to oni poseduju  i  ova ostrva:  veliko ostrvo Korčula, na kom postoji i grad, drugo veliko ostrvo Mljet, koje spominje sveti Luka u Delima Apostolskim, pod imenom Melita, na kome je zmija ugrizla Svetog Pavla za prst, a koju je on bacio u vatru,  drugo veliko ostrvo Hvar, drugo veliko ostrvo Brač. Tu postoje i druga ostrva koji nisu pod vlašću istih Pagana: ostrvo Hoara (Sušac?), ostrvo Vis, ostrvo Lastovo.

O HRVATIMA I ZEMLJI U KOJOJ SADA STANUJU

Hrvati, koji sada žive u predelu Dalmacije jesu potomci nekrštenih Hrvata, takođe zvanih Beli, koji žive iza Turaka  (Mađara), i u susedstvu Franačke, a za slovenske susede imaju nekrštene Srbe. ,,Hrvati", na slovenskom jeziku znači: ,,oni koji imaju mnogo zemljišta".

Ti isti Hrvati su došli i zatražili zaštitu kod Iraklija, cara Vizantinaca, pre nego što su Srbi zatražili zaštitu tog istog cara Iraklija, i to u vreme kad su Avari potukli i isterali iz tih krajeva Rimljane koje je car Dioklecijan doveo iz Rima u ove zemlje i tamo naselio, i koji su bili nazvani ,,Rimljani" zbog toga što su bili preseljeni iz Rima u te krajeve, ja mislim na one koji su sada nazvani Hrvatska i Srbija.

Ovi su isti Rimljani, proterani od Avara u doba tog istog cara Vizantinaca Iraklija, i njihove zemlje su ostale puste. I tako su, po zapovesti cara Iraklija, isti ovi Hrvati potukli i proterali Avare iz tih zemalja, i sa dozvolom cara Iraklija, oni su se naselili u toj istoj zemlji Avara, u kojoj sada stanuju.

Ovi isti Hrvati u to su vreme imali za kneza oca Porge. Car Iraklije je poslao, i doveo iz Rima sveštenike, i učinio od njih jednog nadbiskupa i jednog biskupa i svešenike i đakone, i pokrstio je Hrvate, a u to su vreme ovi Hrvati imali Porgu za svog arhonta (kneza). Ova zemlja u kojoj su se naselili sami isti Hrvati, bila je u pređašnje vreme pod upravom cara Rimljana, pa se zbog toga u zemlji ovih istih Hrvata nalazi palata i hipodromi cara Dioklecijana, još sačuvani u gradu Salona, blizu grada Splita.

Ovi kršteni Hrvati neće da ratuju protiv tuđih zemalja, izvan granica svoje zemlje, jer primili neku vrstu proročanskog odgovora i zapovesti od rimskog Pape, koji je u vreme Iraklija, cara Vizantinaca, poslao sveštenike i njih pokrstio. To je zato što su posle krštenja Hrvati napravili jedan ugovor, potvrđen njihovim vlastitim rukama i čvrstim obećanjem, i jemstvom u ime svetoga Petra apostola, da oni nikada neće poći protiv neke strane zemlje i s njom ratovati, nego će radije živeti u miru sa svima koji su voljni jednako tako postupati, i oni su od istoga rimskoga pape primili blagoslov za taj čin, a to je  (poruka) ako bi bilo koji stranci pošli u rat protiv zemlje ovih istih Hrvata i nametnuli im rat, tada će moćni Bog ratovati za Hrvate i zaštititi ih, a Petar, Hristov učenik, daće im pobedu.

A mnogo godina kasnije, u vreme arhonta (kneza) Trpimira, oca arhont (kneza) Krešimira, tamo je došao iz Franačke, koja leži između Hrvatske i Venecije, jedan čovek pod imenom Martin, pobožan u najvećoj mjeri, i ako obučen u odelo svetovnjaka, za kojega ti isti Hrvati jemče da je činio velika čuda, ovaj dobri čovjek, koji je bio bolestan, i kome su bila odrezana stopala, tako da su ga nosila četvorica nosača i odnosili tamo gde je on želio ići, on je potvrdio tim istim Hrvatima zapovest najsvetijeg pape, da bi oni to trebali održavati tako dugo koliko će trajati njihov život, a on im je sam izrekao u njihovu korist jedan blagoslov, sličan blagoslovu koji im je izrekao Papa.

Iz tog razloga niti sagene niti kondure ovih Hrvata ne polaze u rat protiv nikoga, osim ako pak neprijatelj ne dođe na njih, ne nametne im rat. Ali ovim brodovima putuju oni Hrvati koji se žele baviti trgovinom, putujući naokolo, iz grada u grad, u Paganiji i u zalivu Dalmacije, sve do Venecije. Knez Hrvata je od samog početka, to je čak od vladavine cara Iraklija, bio podložan i podređen caru Vizantinaca, a nije bio nikad podređen knezu Bugarske. Niti su Bugari ikada išli da ratuju s Hrvatima, osim kada je Mihajlo ili Boris, arhont (knez) Bugara, pošao protiv njih i zaratio, i kad nije mogao postići nikakav uspeh, sklopio je s njima mir, i dao je Hrvatima darove, i primio je od Hrvata darove. Ali, još nikada do sada ovi Hrvati nisu plaćali danak Bugarima, i ako su često ova dva  (njihova kneza) davali poklone jedan drugomu za prijateljstvo.

U krŠtenoj Hrvatskoj nalaze se naseljeni gradovi Nin, Biograd, Velica, Skradin, Livno, Stolpon, Knin, Karin i Klavoka. Krštena Hrvatska može da spremi za rat čak do 60 hiljada konjanika i 100 hiljada pešaka, sagena čak do 80 a kondura do 100. Sagene nose po 40 ljudi svaka, svaka kondura po 20 ljudi a male kondure svaka do 10 ljudi. Ovu veliku silu i mnoštvo vojske, imala je Hrvatska sve do vremena kneza Krešimira. Ali posle njegove smrti, njegov je sin Miroslav, posle četvorogodišnjeg vladanja, bio ubijen od bana Pribine, pa su izbile mnoge svađe i različiti sukobi u celoj zemlji, pa su se smanjile snage i konjice i pešaka i sagena i kondura, za celo područje vladanja Hrvatske.

A sada ona ima 30 sagena... kondura velikih i malih... i konjanika ... i pešaka ... Velika Hrvatska, takođe zvana i ,,Bela", još je nekrštena, sve do dana današnjeg, kao što su i Srbi koji su njeni susedi. Oni mogu sakupiti manje konjanika i manje pešaka nego što može krštena Hrvatska, zbog toga što su oni stalno izloženi pljačkanju od Franaka, Turaka (Mađara) i Pečenega. Oni niti imaju sagena niti kondura niti trgovačkih brodova, zato što im je more jako daleko, oni iz svojih krajeva zemlje treba do mora da putuju 30 dana. A more, do kojeg dođu nakon 30 dana je ono koje je nazvano ,,crno".