tPočetna
 

VISE HUMORA - Enciklopedija hercegovackog humora - casopis PITAM SAM TEBE!
 

OBIČAN ČOVJEK

Ja sam običan čovjek, nemam ti šta pričat. Uglavnom se dosađujem, što kažu: kradem bogu dane. Nanizo sam sedamdeset i tri godine. Djeca su mi vani, živim sa svojom zakonitom ženom punih 50 godina.

Ako i to pitaš, onda mogu kazat da sam zdrav i zadovoljan. Nadprosječno: nekad zaspem u sred TV-dnevnika.

Hoću kazat - smirio sam loptu, o svemu prvo dobro razmislim, pa onda polako, bez žurbe, palim motore...

Osim možda donekle... ujutru... obično kad se probudima a onako bunovnom učini mi se da je žena zvala: : ”Oćeš li više krenut, Joldaš, majka mu stara! Hoćemo li opet gladovat do podne, ili ćeš odšepat u radnju?!”

Ja se prišutim i priupitam: a zašto bi ja to trebao da krenem u radnju, da neko u mojoj kući ne vodi bilješke il udara recke?

Zato samo šutim, ali ako je opet čujem, ako ponovi ono što mi se maloprije učinilo da je rekla, i još nadoda: “Slušaš li ti mene uopšte? Na kom si dijelu planete, progovori, Joldaš, il zovem hitnu?!”, samo se malo nakašljem, da se ne bi prihvatila telefona, ali još ne mrdam...

Tek kad zakuka: “Jadna li sam s tobom,  sve moram sama...”, onda već znam da sam odmako koliko je potrebno i da je vrijeme da opipam jesu li mi papuče tamo đe sam ih oko ponoći ostavio kad sam išo u WC...

Kad se dokopam papuča, onda, držeći se za zidove, da me ne ufati nesvjestica, polako krenem prema ormarčiću u hodniku đe mi stoje šrafcigeri, cipele i stare novine. Čim se obujem, nisam više onaj stari, čini mi se, mogo bi poletit!

Dolje, u prodavnici, dijete za pultom odma pita je li samo “mlijeko i pola hljeba”, ili ću opet tražit “masline, zdenka zir i sušene inćune”...

Kako sad odjednom da odgovorim? Kako da mu kažem baš ono što on jedva čeka da čuje?

- Jutros ćemo - snalazim se kako znam i umijem - sve ko nekad...

- Zato i pitam, “hljeb i mlijeko” ili “masline, zdenka sir...”

- Rekoh, sve ćemo... po starom.

- Onda da pakujem...

- Pakovaćeš...

- Pa govori, šta!?

Agresori me rastvaraju. Tope me ko topla voda sitnu so...

- Daj mi...

- Štaaaaaa!?

- Jedno pakovanje dvopeka i dijetalni jogurt!

- Oooo!? Imamo nove ideje, bravo, dvopek mi niko nije tražio ima tri sedmice.

Poslije ovakog ekscesa, kući mi se ne ide, ali, kako nisam čovjek od dangube i kafane, krenem polago gore.

Naravno, s praga, već čujem ženu kako ronca: kakav dvopek, kakav jogurt, četvrtkom kupujemo “soju, krompiriće, i rižu”, Joldaš, riiiiiiiiiižu!

Zato, čim kročim u kuću, čim se dofatim papuča, počnem da joj objašnjavam - kako su radnje jedino mjesto u kom nikad neću naučiti da se adekvatno postavim...

- Joldaš, ne fantaziraj, ko te ikad slao u radnju?! Jesam li ti ja, budi pošten, Joldaš, ikad, otko smo se uzeli, kazala “idi donesi mi to i to”!?

- Nisi! - moram da joj priznam, ne smijem da idem dalje, strah me nove agresije.

Zato, opet se povučem, prišutim, pogasim motore i zakunjam.

Kunjam tako koliko je potrebno.

Kunjam do daljnjeg.

Inače, znam da ćeš me na kraju pitati zašto me samo ona zove Joldaš?

Ne znam.

Jednom sam je pitao?

Odgovorila je:

- Znao bi da si samo jedan dan na mom mjestu.

J.P.P.  

VISE HUMORA - Enciklopedija hercegovackog humora - casopis PITAM SAM TEBE!