tPočetna
 

VISE HUMORA - Enciklopedija hercegovackog humora - casopis PITAM SAM TEBE!
 

druga suglasniČka priČa

Za svaku temu, Simo  ima primjer  iz  vojske. Koju god priču počne, ma koliko  odmakne od JNA, i u ma šta se upetlja, uvijek mu je finale u uniformi, u njegovom čačanskom puku koji još uvijek  leži “malo, sasvim malo izvan gradaaaaaa”...

Nedavno,  Tiho  počeo  da priča o “našoj ljepotici  s  Banja”. Priča, priča, i priča. Ne može da se zaustavi. A uz priču svi pomalo  uzdišemo. Svi osim našeg Simketa.

On, kao i obično čeka da ga zapa(d)ne red. Čeka uredno. Mi smo staro druš(t)vo, ona zna da ga nećemo mimoići.

I kad je Tiho odsviro svoje, kad se poklonio Onoj Qepoti Nebeskoj,  kad  se  zahvalio  Prirodnom Geniju koji   ju je smislio i Majci koja je to onako čestito na ovoj zemlji odnjegovala, kad smo   svi počeli  da   tonemo  u  sjetu, sjećajući  se  naše  gimnazijske afrodite, zbog koje su se, u nekim lošim prozama, sjekle i vene, Simo je ispravio kičmu, protrljao  dlanove, i okrenuo  na svoju stranu, dakle - naokolo, pa  u JNA...

- To je tačno, eto, svi znamo da je tačnooooo. Nikom od nas nije bilo dato da vidi ništa ljepše ispod Leotara, ali imam ja jednu drugu priču...

- Iz vojske? - uvijek se nađe neko ko ga prati s malo više cinizma.

- Pa ne bašššš...

- Iz neke više komande?

- Pa ne ni to...

- Nego?

- Sve je to detaširano, malo podalje. Sad već ne znam ni gdje, u Kragujevcu ili u Bitol?

- Recimo da je u Bitoli!? - i ja  često osjetim želju da ga ubrzam.

- Recimo, ali Kragujevacccc mi se mota po glavi.

- Elem!? - i ovu riječ neko je izgovorio umjesto Simketa.

- U tom  Kragujevcu, ili Bitoli, odnosno  u  blizini, u  nekom selu, u  nekom velikom selu u kome su imali  i Kino i Dom kulture, kažu, živjela je neka Desa, latinicom se pisala Deza ili Deszanka, u  koju se, ljudi  su  se kleli, kolik u aždaju, uopšte nije moglo gledati.

- Bila mnogo grdna?

- Ne nego ljepša od anđela!

- Nije moguće?

- Jesssss, jer, kažu, ako  si  joj prišo i pogledo  je u oči, mogo si se pozdravit sa snom, i to zadugo. Neki Cvrkut, zaposlen u Zastavi ili... ne znam šta proizvode u Bitoli... taj je baš nastrado. Ne znam mu ni ime ni prezime, ali znam da  ga je i rođena majka zvala tako, Cvrkut, ne, dakle, Cvr(k)nut, nego Cvrkut. Taj nesretnik  opkladio  se s nekim Slavoncem, kino-operaterom, da će toj    Desi   prebrojat    trepa(r)vice...

- Šta mu  ga to znači?

- Ne znammmmm, ali, svjedoci kažu, da to brojanje nije trajalo dugo, dogodilo se na biciklima u prolazu, ni  dobar dan  jedno drugom  nisu  stigli da kažu. Cvrkut  je  samo osjetio Desin vjetar, i od tada, dok  se  svojom zastavom 750 nije zalijepio za branik Lastinog autobusa, nit je išo kući, nit je za kafanskim stolom oka sklapao.

- Dobro, a kakav je to bio vjetar.

- Onaj koji ne duva, nit se čuje.

- Neka fantazija?

- Ne, nego nešto brže i smrtonosnije od metka.

- Tako naoružanje nisi dužio niko u JNA?

- Vi se šalite, ali sve je to živa istina, i  nema  veze  sa JNA. Ta Des(z)anka, kažu, trajala je duže  od Jugoslavije. Niko joj nikad nije dao preko 23 godine. Kažu da je  tim  svojim vjetrom izdavala  lična dokumenta u opštini i topila led po albanskim poslastičarnama.

- Dobro, a odakle je izdirao taj njen vjetar?

- Nema svjedoka, ali, u  obnovljenim prozama, nagađalo se da je sve to proključavalo iz njenih očiju...

- Da to nije što od Bore Stankovića?

- Nije  nego od C(v)rkutove sestre Milene...

- Odakle ti, Simela, sad  i nju poznaješ?

- Nikad je nisam vidio, međutim, ona  je imala sestru Raku, radila “na nožu” u štampariji, mašina joj odnijala oba palca, tako u Kragujevcu...

- Ili u Bitoli, izjasni se?

- Kasnije ću... tamo su je, zbog tih prstiju, zvali Računaljka... E njoj su  namjestili  opet nekog učitelja iz Pakraca. Ime mu je bilo Joška Koturrrr, a nadimak A(n)tena, zato što  je  nosio kapu  francuzicu s onim hepekom u  sredini i bacao disk čim zasvira himna...

- Kakve ti veze imaš sa tim Koturom?

- Nikakve.

- Pa što nam to pričaš?

- Zato što je taj Joška imao brata.  Šampion  Srbije  na karikama. Ime mu je bilo Ivan...

- Jesu   li  i njega zvali An(t)ena..

- Nisu  nego  Šmajser, međutim to s ovom pričom nema direktne veze. Šmajser je na presovanju  herbarija  izdržavao  nekog svog strica u Austriji...

- Još jednog Kotura?

- Ne, taj već nije bio ni Slavonaccccc.

- Pa što o njemu pričaš?

- Zato što je taj Neko Stariji, čiji je nadimak bio Bolfek, imao brata  od  strica, koji je bio veliko pričalo, nikad se nije gasio, i  noću je mrmosio. Nadimak mu ne znam ali znam da mu je pravo ime bilo Qubinko. Zahvaljujući tom Qubinku  i  do mene je stigao onaj vjetarrrrrr koji je krenuo u davna vremena iz Des(z)ankinih očiju...

- A đe si ti tada bio?

- U  492. mehanizovanom puku, baziranom u Čačku, “sasvim malo  izvan  grada”, krevet do kreveta  s tim Qudskim Fenomenom, koji se, kako rekoh, ni noću nije gasio, i zbog koga ja i danassss     spavam pored otvorenog prozora.

J.P.P.

VISE HUMORA - Enciklopedija hercegovackog humora - casopis PITAM SAM TEBE!