PLANINARSKO DRUŠTVO HIT 2008. GODINE
 

BEZ LIDERA, TELEFONA, KANCELARIJA

Trenutno jedno od najpopularinijih društava u Trebinju je Planinarsko Vučji zub. Ni sami ne znaju da li imaju više članove ili simpatizera. Planinarstvo je nekako iznenada postalo popularno.

Tokom ovog ljeta malo je bilo subota i nedelja, a da na  Štirovniku, Jastrebici, Vučjem zubu nije bilo ili planinara ili amatera koji su prvi put na Orjenu.

Naravno, dolaze i oni sa strane. I to ne samo planinari. Javljaju se i prirodnjaci koji se interesuju za orjenske endeme i ljekovito bilje ove planine (ali i oni koji su zainteresovani za nekretnine na Zubačkim Ublima i okolo)...

Kao što je poznato, Orjen je, zbog svoje pozicije (blizina mora, više klimatskih pojaseva) prebogat ljekovitim biljem. Teško je i literaturi naći vrstu koje ovdje nema.

Planinari su amaterima, a i svojim simpatizerima otvorili planinsku kapiju Orjena. Markirali su stazu za Štirovnik, za Vučji Zub, i za sam Orjen.

Sada, tim stazama može svak ko ima volje, kondicije i ljubavi prema planini.

Predstoji markiranje Jastrebice, a čujemo da su planinari izviđali i masivnu Buganju Gredu, koja je tajnovita i za one koji se planinasrtvom bave decenijama.

Planinari su otvorili i gornje hercegovačke horizonte. Pored onih koji, kao Zoran Petrović, nalaze načina i prilike da se popnu na Triglav, većina se uključuje i kreće u organizovane uspone na Maglić, Zelengoru, Volujak...

Ako je Orjen prva stepenica, planinski lanac od Prenja do Durmitora svakoko je druga, mnogo izazovnija i zahtevnija.

Međutim, pokazuje se, onaj ko jednom izađe na Orjen, već je “navučen”, i nastavlja sa planinarskim društvom dalje.

Da podsjetimo, trebinjski planinari su nekada imali svoj dom na Ublima. Danas ga nemaju. Više nije njihov. Tako govore papiri, koje ni zakoni, a ni advokati ne poriču...

Sastaju se, organizuju i dogovaraju po kafanama. Naravno, tako su odvojeni od najmlađih ljubitelja planine, što im nimalo ne ide na ruku.

Opština je osjetila o kakvom je društvu riječ, pomaže im u akcijama, ali još uvijek niko nije na sto stavio projekt planinarskog doma ili planinske kuĆice negdje pod Orjenom.

Planinari su spremni da rade, spremni su i ponekog da zamole za pomoć ili uslugu, ali nisu za nikakve druge kombinatorike. Oni vole planinu, lobiranje po političkim organizacijama uveliko im je tuđe, međutim, kako njihov broj narasta, vjerovatno se može očekivati da im svi pomalo izađu u susret (konačno, i oni, osim na planine, izlaze i na izbore).

Pedeset godina, sve   je   počelo sa inžinjerom Živadinom Simićem, iza koga je stajala Industrija alata u zahuktalom razvoju, a nastavlja se danas sa mladim ljudima od kojih niko nije ni lider niti je naročito u prvom planu, niti je zaposlen u nekoj prebogaatoj i pregolemoj firmi.

Nedavno, čuo sam i jedan dobar komentar na ono što ovi mladići i djevojke rade...

- Ako se u Trebinju ništa ne promijeni, planinari će čitav narod odvesti u planinu.

Malo šale, malo zbilje, ali, eto, o planinarima se odavno ne ćuti... 

(Da ne zaboravimo, tradicionalni uspon na Vučji zub i Orjen ove godine je 11. oktobra, organizovan je prevoz iz grada, košta nekolike marke, kreće se u 7. ujutru ispred hotela Leotar)

Našim domaćinima iz Gacka se zahvaljujemo na gostoprimstvu,a mi im obećavamo da ćemo iduće  godine doći u još većem broju.