NAŠE   LICE   I  NALIČJE

POPRIJATELJ

Sve  je  otišlo  dođavola, a  ona  bivša  lijepa  vremena,  u  kojima  se  znalo  za  ljudski  rad,  pojeo  je  novac.  On  sklapa  i  rastače  prijateljstva  koja  danas  jesu,  a  sutra  već  nisu, pa  su  zbog  toga  sumnjiva  ako  se  mjere  onim  starim   kantarom  koji  ne  vara.  Čak  se  ni  kumstva  više  ne  sklapaju   po  milosti, nego kako  ko  kome  treba.

Koliko  ko  od   koga  ima  interesa, toliko  ga  i  voli.

Tako  se  priča  po  Hercegovini.  Jedni  vele  da  je  sve  došlo  sa  zapada,  a  drugi  misle  da  nije  nego  sa  istoka,  gdje  se  novac  najprije  i  zakotio   i  odatle  krenuo  kroz  svijet.

Odakle  god  da  je  krenuo,  odavno  je zaposjeo   i  posljednji  budžak  na  planeti  i  sa  njom  drma, a  hoće  li  je  srušiti  to  niko  ne  zna.

Najgore  od  svega  je što  svi  misle  da  imaju  na  koga  da  se  oslone,  a  sigurna  prijatelja  niko nema. Čak  su  i  djeca  odavno  zaboravila   da   su  im  roditelji  najveći  prijatelji  i  kad  ostare  ne  vode  računa  o  njima.

Kao  da  ih  niko  ni  rađao  nije,  nego  ih  našli  u  travi  i  kupili  za  novac  na  nekoj  bjelosvjetskoj  pijaci.

Bilo  je  toga,  priča  se  u  onim  prošlim  vremenima, samo  što  su  tada  ljudi  znali  koliki  im  je  guber  i  ko  im  sve  i  na  koji  način  može  da  bude  prijatelj,  koga  nije  lako  steći  ni  za  cijeli  jedan  život.

Ima  o  tome jedna  poučna  priča  koja  se  u  Hercegovini  zadugo  kazivala, ali  su  je  nova  vremena  izbrisala  iz  pamćenja.

Elem, bio  neki  starac, pa  imao,  koliko  bi  drugo  nego  kao  i  u svim  našim  pričama,  taman  tri  sina.  Djeca  se  hvalila  ocu  da  su  uspjeli  u  životu  jer  su  stekli  dobra  imanja  i  dosta  novca,  a  prijatelja  imaju  na sve  strane.  A  ima  li  išta  veće  i  ljepše  nego steći  prijatelja?

Znao  je  dobro  starac  kakvi  su  prijatelji  od  interesa,  a  bojao  se  da  se  sinovi  ne  opeku, pa  im  dokazivao  da  je  za  cijeli  život  uspio  da  stekne  samo  jednog  poprijatelja.  Ništa  nije  pomagalo  jer  su  djeca  bila  uporna  i  sve  izvrtali  ruglu.

Jednoga  dana  starac,  u  šumi  malo  podalje  od  kuće,  zakolje  ovna, pokrije  ga  lisnatim  granjem,  potrči  sinovima  i  kaže  im  da  je  učinio  veliko  zlo  jer  je  ubio  čovjeka.  I  odmah  im  naredi  da  trče  po  svoje  prijatelje  ne  bi  li  im  pomogli   da  sakriju  leš   od  tućih  očiju   do  noći.  Sinovi  se  rastrče  od  prijatelja  do  prijatelja, ali  se  još  brže  vrate  sa  vijestima   da  niko  neće  ni  da čuje  i  da  svi  poručuju  da  ga  sam   sklanja,  ako  je  već  znao  da  ga  ubije.

Onda  starac  pošalje  po  svoga  poprijatelja,  koga  sinovi  susretnu  u  putu  jer  je  od  onih  njihovih  interes prijatelja,  što  su  obećali  da će  ćuteći  kao  zaliveni, već  bio  saznao  šta  se  dogodilo,  pa  pohitao  u  pomoć.        

Tada  starac  otkrije  da  nije  zaklao  čovjeka  nego  ovna  i  tako  sinovima  dokaže  da  je  vrijedniji  jedan  poprijatelj   nego  hiljadu  interes prijatelja,  ovna  ispeku  i  u  slast  pojedu.
 

Šćepan ALEKSIĆ