VELIMIR TRAPARIĆ - u godinama jednostavnosti

VJEČITI PUTNIK PRED VJEČNIM PITANJIMA

Zašto je, na svečanom skupu u njegovu čast, na kome je bilo stotinjak njegovih kolega, Veljo Traparić odslušao prigodne govore, a onda: starom društvu podijelio  pedesetak  svojih kravata, vratio  se kući, sutradan  obuo  dobre  cipele, stavio   rusak na leđa,  i otišao u Španiju?!

Neki ljudi kolijevku naslijede, neki  je  kupe, neki sami naprave, a neki, oni najrjeđi, uzmu olovku i lijepo je - napišu.

Tako je uradio Velimir Traparić. Njegova  zbirka  pjesama Kolijevka od kamena nije izazvala nikakvu pometnju u književnoj istoriji  niti    u  savremenoj književnoj kritici. Izazvala je nešto više. Istinsko uzbuđenje i suze u očima čitalaca...

- Možda je  to zato - kaže Veljo - što sam Kolijevku pisao za svoju djecu, a ne za štampu.

Knjiga je nastala gotovo slučajno. Negdje je Veljo  nabasao na Božidara Gogovca, pročitao mu nekolike pjesme, Božo se, što i nije bilo teško, “primio“, kako mladi danas  kažu, Veljo mu je dao knjigu u (svom) rukopisu, i Božo je dalje sve “oposlio“. Za neko vrijeme, Veljo je pozvan na promociju...

Naravno, na  svako  pitanje u vezi Kolijevke, autor lako može da odgovori, osim na ono najjednostavnije: koliko je dugo Kolijevka pisana? Pišem dalje s nadom da će se možda nekakav odgovor naslutiti ili sam ukazati...

Veljo je, kaže, počeo da piše kao đak, u Trebinju. Tada, pisanje mu je “išlo“.

- U Gimnaziji smo imali tribinu. Tu smo objavljivali kratke članke i pjesme. Svoje pjesme potpisivao sam sa Floki... Zašto? Jednom sam napisao pjesmu i recitovao je u razredu. Bilo je puno društva. Pjesma se zvala “Floki“. To je bio moj pas, “od mnogo ljudi prijatelj veći“. Tada u školi nazvali su me “Floki“...

Veljo je bio odličan đak. Bio je jedan od onih koji su mogli studirati ama baš sve, ali, po logici studenata  iz  siromašnih krajeva, ipak, izabrao je ono što je izgledalo najsigurnije. Tada, to je bilo mašinstvo, jer u Trebinju je već punom parom radila  Industrija alata, od koje je odmah dobio stipendiju....

-  Od prvog dana studija do kraja nikakva mi pomoć nije trebala. Čim dobijem stipendiju, uplatim dom, uplatim menzu, uplatim prevoz i, onda, mogao sam potrošiti sve za jedan dan igrajući preferans ili poker. To više nije bilo važno. Tako, praktično, postao sam svoj čovjek sa dvadeset godina. I tada, kad  bih ponešto pisao u “Studentu“, potpisivao sam se sa “Floki“...

Veljo je bio brucoš 1958. a već 1963. - inžinjer. Sa diplomom pod miškom, javio se u Indusriju alata. Danas kaže da je to bilo potpuno normalno...

- Meni je Industrija alata uvijek  ostala na srcu. Prošao sam mnogo  toga, ali, u ono vrijeme, nisam  video  tako organizovano preduzeće. Za to je sigurno najzaslužniji inž. Živadin Simić. On je projektovao fabriku zajedno sa stručnjacima iz Wemačke, mašine su većinom nabavljene u Wemačkoj, čitav postupak je bio studijski razrađen, i, što je najvažnije - primijenjen. Imali smo sistem koji nam je omogućavao da, koristeći se  samo  olovkom i papirom, u svakom trenutku  tačno   znamo gdje se nalazi koja naruxba. To je zaista bio visok stepen organizacije.

U Industriji alata Veljo je radio od 1963. do 1968. To su mu, kaže, bili najljepši dani života.

-  I profesionalno, vjeruj mi,  bilo je  jako prijatno raditi u Industriji alata...

Naravno, kada je odlučio da krene u Francusku, Veljo  se  lomio sa fabrikom u sebi...

- Rekao sam im: “Qudi, ja odlazim, ali kunem vam se da ću se vratiti“. To je bila moja iskrena izjava. Totalno iskrena. U Francuskoj, tada, bila je moja ljubav iz studentskih dana. Ona je prethodno otišla u Pariz kod jedne prijateljice da provede nekih mjesec dana odmora. Perfektno je govorila francuski i brzo je našla posao. Šezdeset osme, kad smo proveli zajedno   jedan    mjesec dana u Dubrovniku, ona mi   je  rekla: “Dođi, oprobaj, vidjećeš kako je“.

Veljo, u početku, nije imao neki veliki plan sa Francuskom. Želio je da ostane nekolike godine, da vidi kako diše Zapad, i da se vrati.

- I eto, danas vidim, bilo je lakše otići, nego se vratiti. Tamo  sam se vjenčao, poslije su došla djeca, ali, i pored svega toga, ja  sam  se  sedamdesetih godina, kad se javila jedna prilika, sjetio onog obećanja...

Bio je raspisan jedan konkurs  u IAT,  Veljo se javio da “rastereti dušu“, međutim, već je sve bilo drukčije, stvari su išle drugim tokom...

Za svoj život u Francuskoj Veljo kaže da je bio lagodan i prijatan.

Nekih problema bilo je samo prve godine, dok je danju radio, a uveče učio francuski. Da bi trajno ostao, morao je dobiti dozvolu za boravak, a tog papira nije se mogao domoći ako negdje ne nađe visokokvalifikovan posao.

U prvoj godini, falilo mu je ruku. Radio   je i inžinjerske poslove, ali i za mašinom. Za kratko vrijeme, stekao je, kako će kasnije reći, veliko iskustvo, ali i još neka dragocjena saznanja...

- Pazi  kako je to išlo. Sa    davdeset i sedam godina bio sam šef odjeljenja sa  više od 60 ljudi  u Industriji alata!?  Čovjek   tada  pomisli: imam krila, mogu planetu preletjeti. Da pošteno kažem, donekle  sam  i pošao u Francusku da vidim koliko su jaka ta moja krila. U Francuskoj sam aterirao. Shvatio  sam da i one Portugalke, i ona Vijetnamka, što su radile za mašinama u mom odjeljenju, razmišljaju, da imaju svoje ideje. Shvatio   sam   da  treba poštovati svako živo biće...

Veljo pripada onoj vrsti ljudi  koji ne mogu raditi dva posla odjednom. Onom što je pred njim  predaje se potpuno. Zato ga i ne pitam je li se tih godina, skrovito (ili zaumno), ipak ispisivala Kolijevka od kamena...

Poslije te prve godine, u njegovom životu nastaje obrt. Zaposlio  se u jednom institutu, koji je pravio projekte za razna preduzeća.

- Tamo sam zatekao 30 ljudi. Od toga 28 inžinjera. Našao sam se među elitom, plata je  bila tri puta veća... U Institutu sam ostao šest i po godina i sakupio dragocjeno iskustvo. Tu  sam   našao sebe, svoju pravu profesiju...

Institut mu je otvorio i vrata “Renoa”...

- Među ostalim, radio sam  jedan projekat i za “Reno”, trebalo je da se napravi skladište i šema distribucije rezervnih dijelova. Taj projekat    se dopao direkciji “Renoa”, i, kad smo im ga predstavili, predložili  su  mi  da dođem kod njih.

Veljo je u ovoj velikoj firmi završio svoju karijeru. Kaže da mu ni  jedan dan  nije  prošao bez posla, a ni jedna godina bez neke promocije. Za taj period, ne spominjući Kolijevku, nalazi i inžinjerski izraz (“Život mi je bio kontinualna linija“).

- “Reno” - kako Veljo kaže - ima dva lica. Osnivač fabrike je vjerovatno bio jedan od francuskih genija,  zato, čitav  sistem  je zadržao duh istraživanja, inoviranja. Uvjeren      sam, ako dođe do neke revolucije u auto-industriji, “Reno” će biti među prvima.

Kad se  primakla   penzija, kolege  su mu predlagale da nastavi, da radi honorarno, da predaje na visokim tehničkim školama, imao je mjesto i na fakultetu u okviru     svoje specijalnosti, međutim, Veljo je odgovorio: “Neću da radim ništa što me koči, hoću da budem totalno slobodan čovjek“.

Kada je otišao u penziju, učinio je jedan netipičan potez... Na svečanom skupu u njegovu čast, na kome je bilo stotinjak njegovih kolega, odslušao je prigodne govore, a onda: starom društvu podijelio  pedesetak  svojih kravata, vratio  se kući, sutradan  obuo  jedne dobre  cipele, stavio   rusak na leđa,  i otišao u Španiju... U Španiji, prepješačio je nekih 280 km od Leona do San Kampostela. Hodao je po dvadeset i više kilometara dnevno pitajući se šta je smisao života.

Tada, očito, inžinjer je predao “mandat” pjesniku...

- Tih dana mislio sam samo o tome kako da živim upravo onim životom o kome sam uvijek sanjao, a moj san je uvijek bio da budem vječiti    putnik.  Kad vidim brežuljak ispred, moram se popeti  na njega da vidim šta je iza, i tako redom. Čitavog života    bio sam takav... Prešao sam     onu    duboku Francusku pješke.  Sve   je to biser do bisera, ljepota do ljepote, nema ružnog grada, nema ružnog sela. Tu Francusku ja obožavam.

Tada, kako sam kaže, osjetio je “nešto što zove jednostavnost života“...

- Kad sam prvi put pošao, moj  rusak  je bio  težak 15 kg., a poslije pet  dana, kad su koljena počela da mi otiču, onih 15 kila učinilo  mi se da je postalo 150... Zato  sam počeo  da  se oslobađam, doveo sam rusak na 7 kg.  Kakva je sreća kad se čovjek oslobodi nepotrebnih stvari!?

Ni  to nije bilo sve. Pjesnik je, dalje, dao “mandat” hercegovačkom rataru...

- Ako nemam zemlje iza nokata, ja nisam miran. Zato sam iznajmio jednu bašticu pored Liona, gdje živim već 28 godina, baštica nema više od 200 kv. metara, imam i jednu kućicu gdje držim alat. Tu sam posadio vrijesak i drijen sa Cibrijana, pelim koga sam našao pored Ćerimagića kuće, smokvu koju sam ponio   iz Trebinja, višnju iz Grocke. Ujutru, kad uđem u baštu, kažem: “Pozdravljam te, Hercegovino!”. 

Naravno, Veljo, iako čovjek vedre naravi, ni  to  ne  čini teatralno. On prosto kao da želi da  nekako stvari navede da same progovore...

Nekako tako, prirodno, nakon duge pauze,  nakon svih tih decenija u Francuskoj, olovke se opet latio onaj nekadašnji “Floki”.

Tada je nastala Kolijevka od kamena, a za njom izgleda stižu i nove knjige...

-  Sada dovršavam zbirku Pod nebom raznih boja. Ima sedam poglavlja, svako bi moglo da bude jedna knjižica... Poezija mi je najvažnija, ne  samo poezija, nego rekao bih - knjiga.

Uz poeziju, Veljo je upao u nesvakidašnju proznu klopku. Započeo je jednu, a, po svoj prilici, završio dvije knjige...

- Pišem jedan  roman sa dosta autobiografskih  motiva. To je priča o dječaku koji  je imao pet godina u toku 2. svjetskog rata. Taj roman počeo  sam pisati na srpskom, pa onda rekoh sebi što ne bi i na francuskom? Razlika između srpskog i francuskog je ogromna, naše su riječi teške, sadržajne, kod Francuza mnogo je više elastičnosti... Tekst  na francuskom ispao je nekako bolje, obogatio sam ga nekim drugim idejama, pa sam onda poslije dotjerivao ono što sam napisao na našem jeziku. Još ću neko vrijeme raditi na tom tekstu...  Ista je tema, ali na kraju zaista ispadoše dvije knjige.

I danas, pošto je mnoge stvari osmotrio i prosijao, Veljo kaže da je otišao iz Trebinja, ali da ga nikad nije napustio.

- Teško uopšte mogu da objasnim koliko sam vezan za ovaj kraj. Meni je ovaj kamen opsesija, meni je Trebišnjica ljubav, Qubomir i Cibrijan su mi  zemljina teža.

O Trebinju priča sa mnogo mašte,  ne skrivajući želju da nešto pokrene, da u nečem pripomogne, da nešto pogura...

- Trebinje je prebogato, uz sve što mu je Bog  dao, ima interesantnu    i geografsku poziciju... Liči  mi, u nečem, na jedan dio Francuske. Naime, od Nice  do  Kana, na nekih šezdesetak kilometara, praktično je sve kuća do kuće. Sada, oni koji  imaju para, oni koji traže mir, a sve je više takvih (jer  se čovjek ne može odmoriti u vrevi koja ga je natjerala da ode na odmor), svi oni idu u to primorsko zaleđe. To su gradovi, ili čak sela, koji  su na 20, 30 do 40 km od obale. Bogataši tu imaju svoje vile, a skromniji svijet svoje kuće ili stanove... Trebinje je jedan takav   izazov.  U  ovom trenutku, mimo svih emocija, ja bih više  volio živjeti u Trebinju, nego u Dubrovniku.   

Veljo kaže da dosta razmišlja o Trebinju. Imao bi mnogo toga da kaže, jer, neke stvari, bolje se vide izdaleka...

- Vjerujem da postoji neka veća sila koja  na neki način režira sudbine. Priroda je dala Trebinju sve što treba. Ali, to nikad nije dovoljno. To su samo mogućnosti... Trebinje će biti ono što Trebinjci urade od Trebinja.

Treba misliti  svojom glavom, cijeniti pametne i dobronajmjerne ljude, raditi timski, održavati kontinuitet u rezonovanju i u idejama, ali - ipak podvlači - neke se  greške ne smiju ponoviti...

-  Greške  koje su napravili primorski gradovi u Francuskoj, Italiji, Španiji. Mnogo je gradova koji nisu ništa drugo nego veliki parkinzi, a grad,  prije svega, treba da bude mjesto za čovjeka.

Trebinju, iako ga ima, treba još više prostora, još više zelenila, ništa ne treba ni zbijati ni nagomilavati...

- Posebno treba voditi računa o skladnosti i homogenosti u idejama, kako  se sve ne  bi  pretvorilo u rogove u vreći. Dalje, ovdje  se često pominje novac kao neki limit. Duboko  sam  ubijeđen  da je važnija volja i ideja. 

Konkretnije govoreći, Veljovo Trebinje, moglo bi, a valjda i trebalo da postane mamac za sve one koji traže odmora, mira, zdravog vazduha, čiste vode...

- Svega toga na svijetu je sve manje. Ako Trebinjcima bude cilj da  prave takvo Trebinje, onda će uspjeti, a ako se odluče da prave ludnicu u kojoj sve vre - propala stvar.

SjedeĆi nedaleko od rijeke, u stvari, najviše smo i pričali o Trebinju... Za ovu priliku, pjesnik  je, nakratko, vratio “mandat” logističaru koji  zna šta sve treba da  se  desi  da bi, na primjer, trešnje  iz Meksika stigle do Liona. Konačno, Trebinje svoju budućnost mora promisliti koristeći  se tuđim iskustvima i savremenim znanjima. Gola emocija i lokalpatriotizam  nisu dovoljni.

Inače, kad bi gradovi mogli  da se  ispisuju  olovkom, kao Kolijevke, mi  bi  danas imali Trebinje, na  koga  bi  se ugledali i gradovi sa Azurne obale...

N. MARIĆ

 SUSRET SA KAPITALIZMOM

- Na studijama kad sam učio, znao sam da u fabriku prvo dođe naruxba, dođe u komercijalnu službu, pa u konstrukcioni biro, oni to prostudiraju, nacrtaju, onda ide u tehnološko odjeljenje koje odredi kojom mašinom da se radi, koji  su režimi... Sa takvim idejama ja pitam gazdu kod koga sam počeo da radim u Francuskoj šta će biti moj  posao?

On me povede u proizvodnju, i uvede u jedno malo odjeljenje sa 6 mašina. To je bilo odjeljenje za specijalne alate. Odlično.

Kaže, imate  šest mašina i pet žena koje rade. Tri su Portugalke, jedna je Vijetnamka, i jedna Jugoslovenka.  Dobro. I svaka, kaže, ima svoju   mašinu. Vaš   posao   će  biti, kad dobijete naruxbu, da uključite mašine i napravite seriju koja je naručena. Kažem: “U redu, ali ta  narudžba prvo treba da ide u komercijalni sektor“. “Ne, ne treba, vi ćete ujutru kad dođete na posao u ovoj korpi naći sve naruxbe koje se traže“.

Pitam ga  gdje  je konstrukcioni biro? A on prstom pokazuje na mene i kaže: “Ce'est vous!” (To ste vi). Aha, dobro. A tehnološko odjeljenje? A on opet : “Ce'est vous!” . Dobro. Kaže: “Vi odredite dimenzije  koje su potrebne, ako treba napravite skicu, odredite režim“... I šta onda? - pitam ga ja.

“Onda idete na mašinu da napravite taj predmet.“

Dobro, mada, kažem mu, nisam mnogo radio na mašinama.

“Nije važno, mi ćemo vas obučiti  za  tri   dana. Kad  napravite taj predmet, napravite još jedan (obično bi   bila burgija  i    nareznik), i sa  ta dva predmeta idete u tehničku kontrolu. Ako je OK, zovnete Portugalku, uključite mašinu, povećate režim, i s vremena na vrijeme prekontrolišete je li sve u redu?

“U redu, gospodine“, kažem ja, “ali rekli ste mi da ima pet radnika, a šest mašina, ko radi na onoj šestoj?“

“Ponekad se, g. Trapariću, desi da nemate nikakvog posla oko pripreme i štelovanja, e tada, u tom slučaju, šesta  mašina je vaša.“

U život nisam doživio bolju definiciju kapitalizma... Ali, opet, kad gledam sa pozitivne strane, tu sam mnogo naučio.

FRANCUZI I FRANCUSKA

- Čini mi se da svijet nikada nije bio tako haotičan kao što je sada. Glavni direktor “Poršea“ je za godinu dana dobio 60 miliona evra?! Ja tog čovjeka ne mogu da zamislim. Kako on može  sebe  da gleda  u ogledalu, kako može da gleda one svoje radnike, koji su plaćeni hiljadu ili hiljadu i po eura mjesečno.

- Jedan veliki francuski gazda,  već star čovjek, nedavno reče: “Upoznali smo sovjetski totalitarizam, pa smo upoznali i kineski totalitarizam, a sada živimo u finansijsko-bankarskom totalitarizmu, koji  je   zamotan u haljinu lažne demokratije“. 

- U mojoj viziji postoje dvije Francuske. Postoji ona Francuska dok je bio živ De Gol, uspravna, jaka, spremna i najamoćnijim da kaže istinu. Više ne postoji francuska nacija, to je nešto nedefinisano. Postoje građani Francuske, Francuska je  danas  neko šarenilo, to više nije ona moja Francuska.

- Francuskoj  je Bog sve dao, apsolutno sve. Ako postoji zemlja koja bi mogla da živi ne tražeći nikom ništa, onda je to Francuska. Prostrana, bogata. Imaju rijeke, mora, planine, polja, hidroelektrane, atomske elektrane. Iako svega ima, ipak, sve je u nekom previranju, u nekoj nervozi, sve je malo šizofreno.

- U Francuskoj danas ne znam kako da   definišem porodicu. Ima porodica sa više roditelja, porodica sa jednim roditeljom. Ima porodica u kojoj živi majka sa troje-četvoro djece, svako je od različitog oca, ima i porodica gdje otac dovede svoju, a žena svoju djecu i žive zajedno?!