VISE HUMORA - Enciklopedija hercegovackog humora - casopis PITAM SAM TEBE!
 

BEOGRAD U BANJALUCI

Mirka i danas, kad nije s nama, zovemo Mirkan, a kad se prihvati kakve teške priče - “Vojvoda Mirko”, jer pomenuti je “Ipak Crnogorac” i ponekad voli da se to podvuče...

Nedavno nešto je zaslabio. Ne kaže od čega, ni po kom pitanju, i  tako “otišao malo do bolnice”... jer tamo, tipično za njega, ima “Jednog Svog”... on će mu “regulisat Beograd”...

- Ali, dopadoh u tuđe ruke - u Mirkanovoj priči mnogo je epskih ostataka ili tzv. “natruha”.

- Zapade me jedan mlađi doktor. Vidim nije verziran... sve me sluša, ali ništa ne govori... Ja ne znam kud ću, nego udri, trljaj i yamotavaj onaj svoj slučaj. “I, u čemu je problem?” - upitaće u neko doba ljekar. “Pa, ja bi, ko i prije, u Beograd... na VMA!?”, kažem mu direktno

- E, druže moj dragi, za ove stvari ne daje se Beograd. Nismo mi  tako bogata država.  Možeš dobit Foču ili Banja Luku, zaboravi Beograd, nekad bilo!

Udri tamo, udri  vamo, Mirkan vidi zlu i goru, ne gine mu Foča ili Banjaluka. Zato, sačekao dan-dva da vidi hoće li uradit što “Onaj NJegov” u bolnici, ali ništa...

- Sve se pooštrilo, samo što glave ne padaju: u Beograd idu samo najteži slučajevi...

Mirkan sretan što nije najteži, ali ni ženi ne smije kazat da je otpisan što se tiče Beograda. Svaki dan ona mu nabraja “lakše slučajeve” kojima je “regulisan Beograd”. Samo u njihovoj familiji ima ih sedam-osam, da ne ide po komšiluku...

Zato, Mirkan pokušao još jednom preko jedne “Stare Adrese”...

- Džaba, sve crnje i crnje, niko mi više ništa ne obećava, ko da me neki đavo prosto vuče u Banjaluku.

Nije bilo druge, presabro se, i lijepo, “ko niko moj”, krenuo “gore”, “u Bosnu”, sretan što je prekočio Foču...

-  Nemam što kazat, u Banja Luci su me fino primili, isti dan sve pretrage napravili. Kažu “biće dobro”, “došo si na vrijeme”. I bilo je, fala Bogu, mada u ovakim slučajevima ne valja žurit sa zafalama...

- Pa što  nas mučiš, što  pričaš kad nemaš šta kazat, je li Mirkane? - izduši  jedan naš stari prijatelj, odavno kivan “na doktore”.

- Imam, ono... Kad su me smjestili u sobu, vidim nešto nenormalno. Pored mene dva prazna kreveta?! Izađoh u hodnik da vidim da se nešto nije desilo. Nema gužve: jedna žena, jedno dijete, i jedan moj vršnjak. Mršav, usukan, ime mu Branislav, rođeni Banjalučanin. Vidim: mogo bi biti verziran...

“Lijepo ovdje kod vas!” - kažem ja njemu samo da ga malo ispipam. “Jes, da ljepše ne može biti!”. Osjećam, nešto je ljut. “Fine su sobe”, pokazah rukom na moju, ”i prazne... nema gužve!”. “Nema...”, ponavlja on za mnom. “More bit da ću sam spavat u onoj svojoj?”. “More”, veli. “Pa, čeče”, nisam mogo da ga ne upitam, “đe se vi Banjalučani liječite?”. On me pogleda ko da sam pao s neba pa, da ne čuju sestre, sve mi odlupa po ramenu: “Dobri  moj Hercegovče, ti očito ne gledaš TV! Da gledaš ne bi me pito proste stvari. Dakle, Banjalučani, dabome svi osim ovakvih  ko što sam ja - liječe se u Beogradu, da gdje bi drugo?!”

“Nema druge adrese?”

“Nema.”

To je našeg Vojvodu Mirka - “posjeklo” i “unazadilo”.

- Nisam više progovaro... osim što sam kazo ime i prezime, da uvjerim i sebe i doktore da sam se, ko niko moj, poslije operacije, probudio tamo đe se ne bude - ni Banjalučani?!

 J.P.P.

VISE HUMORA - Enciklopedija hercegovackog humora - casopis PITAM SAM TEBE!