NAŠE LICE I NALIČJE

D O K A

Vrijeme je, vele, novac. Ko ima novca nema vremena jer se o čudu zabavi kako sumu da uveća ili, ako ništa drugo, u šta da ga potroši. A ko nema novca... E, tu baš i ne važi uvijek obrnuta proporcija jer ih znam dosta koji nikada ne miruju i u stalnoj su preši, a redovno su plitkoga džepa.
Pričaju da su naši preci, iako bez novca, imali bar dovoljno vremena da popričaju o svemu - poznatim čudima ovoga svijeta, nepoznatom koga ima i previše i o onome koji sve zna, a koga naša prva poetesa Desanka Maksimović zove "veliki nebeski kmet". Kažu da su, upravo zbog toga što su imali više vremena, naši preci bili bliži jedni drugima i da nisu znali za današnju otuđenost.
Ali, hoće li baš sve biti tako?
Znam i priču, staru više od 100 godina, o Doki našoj koja nije imala vremena ni da se uda.
Elem, umro Doki otac,a majka se razboljela od neke iznenadne i neobjašnjive tuge, pala u postelju i samo što još miče očima. Tako je na Doku pao najveći dio kućnog tereta. Najstarija od djece, pa joj valja i na njivu i na livadu, oko goveda, ovaca i koza, u kući i oko kuće, a nije lako ni zapovijedati i raspoređivati na poslove ostale iz kuće mlađe od sebe. Trči Doka ne savija se, a kad ide, od žive preše, bi rekao da ni zemlju ne dodiruje. Čas se prihvati kose i pluga, ne mareći što je to samo za muškarce, čas motike i krampa, a onda uzme grablje da joj malo ruke počinu. Tako, godina po godina, stiže Doka do tridesete, a još neudata. Govorili joj poizdalje o udaji, ali ona nije stizala ni da ozbiljnije popriča o tome. Tako je odbijala mušterije i prije prave priče o prosidbi.
Jednom joj, iznenada i nenajavljeno, zaista stigli i pravi prosci. Nije Doka imala kud - poturila one silne alatke iz ruku, sjela sa ljudima da ozbiljno porazgovara o udaji, pa im veli ovako:
- Udala bih se, tako mi Bog pomogao, što ne bi. Ali kad ću, nemam vremena ni da užinam nego pregrizem nešto u hodu. A baš mi pristiglo vađenje krompira i košenje otave, ide zima a u mene štala nepokrivena, tri mi krave pri oteljaju, nešto mi na stanu nedotkano...
Tako ih je odbila sve se izmičući kao da su prosidba i udaja kakva velika neman koja će, u samo jednom trenu, da je ščepa i svojim oštrim zubima zdrobi u komadiće.
Tako je ostala priča o vječitoj djevojci Doki koja nije imala kad ni da se uda, a do kraja je živjela na isti način. Ali niko nikada nije rekao da je pobjegla od ljudi i da se otuđila.
Danas su puni kafići besposlenih koji ne znaju kud bi sa sobom i šta bi sa silnim vremenom kojim raspolažu. Oni su, prema modernim shvatanjima, otuđeni dio društva koje im ne posvećuje dovoljno pažnje.
A, Doka? Prisjetimo se još jednom nje.

Šćepan Aleksić