PO TANKIM ŽICAMA

BUNTOVNIK

Wega zovemo “Bunt” ne zato što je nešto mnogo  u životu protestvovao, ne zato što se bunio, gicao, kokodakao, ili padao u fras kad bi se pred njim pomenula vlast, nego zato što je jednom zgodnom prilikom s ulice “maknuo” jedan veliki “bunt” bakarne žice. U stvari, nije  ga  “micao”, bunt žice stalno je bio na istom mjestu, “micali” su se samo “papiri”. Tako, govori se, od tog “bunta” kupio je “juga” i zastaklio balkon (mada ni on u to ne vjeruje jer nikad nisam vozio “juga”)...

- Dobro u redu, može bit da je sve tako - “Bunt” prizna i ono što od njega niko ne traži - ali, pitam vas fino, eto, kad sam sve to uradio, zašto novine o meni tada nisu pisale opširnije, nego onako kukavički, samo četiri reda?!

- Zato da od “Bunta” ne bi napravile “Buntovnika”.

Neko vrijeme, poslije, “Bunt” se primirio...

- Kad u  Titovoj državi moje ime čestito ne oštampaše novine, a bio sam i na radnim akcijama, da ne idem dalje, neće ni ove današnje demokratske...

Nije se šalio. Mislim da je trpio nešto što psihijatrija može zvati medijska podhranjenost.

Mogućnost da će umrijeti potpuno nepoznat, i da  sve ono što je za života radio nije vrijedilo ništa, slamala  ga je, kosila, a ponekad i obarala.

Slomljenog, sreo sam ga negdje 1993. Na sceni je još bio rat, “drugo poluvrijeme”, kako odavno mnogi govore...

- Moja porodica odrekla se svih parcela uz željezničku prugu prema Ivanici - zinuo je jednog jutra “Bunt” - sve ćemo, rekli smo, prenijeti državi, ali, pod uslovom, da se taj novac iskoristi sa kupovinu sanitetskog materijala...

- I, šta se desilo?

- Ništa, u Opštini mu rekli da se taj dio sada jedino može prodat Hrvatima?

- Pa dobro, u pravu su i bili...

- Jesu. Ali da su bar dali jednu jedinu rečenicu u novine, da se ne zaboravi da je jedan patriota u  tim teškim vremenima ponudio ćedovinu....

“Bunta” u pokošenom stanju sreo sam kasnije, kad je pola Hercegovine krenulo u Banja Luku da naivnim Krajišnicima objasni najvažnije državne pojmove... Pred autobusom, držao je za ruku desetoro djece, tako su rekli tzv. svjedoci. Ja sam primijetio samo “Bunta” sa troje svoje unučadi...

- Ni oni sutra neće u školu - vikao je “Bunt” na sve strane - oni danas kao svi odrasli, patriotski orijentisani građani, odlaze u Banja Luku, i oni žele da svojim gestom spase našu mladu domovinu...

Za nekoliko dana, pošto su intervenisale međunarodne snage i Hercegovce, ojačane ostalim patriotama s istoka, vratile kući, sreo sam “Bunta” kako lista nekakave novine...

- Svi su me slikali, i mene i unučad, ali niđe ni slovca?! Ovo i mene i moju kuću neki taksirat prati!?

U međuvremenu, viđao sam ga u sličnim prilikama, ali neki dan, sretog ga potpuno oborenog...

- Ne vrijedi, bolje mi je da sjedim kući, sve je uzalud...

- Zašto, “Buntovniče”!? - tako ga oslovljavam samo kad mi se čini da mu baš nije do priče...

- Neki dan, u kafani popeli su me na sto. Mislili su da neću imat petlje da se izlajem. Ali istreso sam sve i što jesam i što nisam mislio. Ravno deset puta, ko Tita u Splitu, prekidali su me aplauzom. Kad sam završio, posadili  su me na čelo stola, donijeli mi litar vina i dvades ćevapa. Da se podkuvetim pa da se ponovo rasprdim po političarima... Kad sam smako ono vino, naredio sam da me dižu. Sa svih strana sijevali su blicevi, svaka šuša danas ima foto-aparat, sve novinar do novinara...

- I - skratio sam ga - jesu li se ujutru ijedne novine oglasile?

- Ne, niđe ni slova!

- Nije moguće, cijeli grad citira tvoje glavne misli...

- Jes, ali mediji me i dalje ignorišu...

- Pa dobro, kad je tako... nema druge nego da se opet popenješ na sto, odnosno...

- Slušam...

- Da ne silaziš sa stola dok mediji ne okrenu list!

U životu nikad nikog nisam bacio u tako duboko razmišljanje...

Ćutao je desetak minuta, a onda, smrtno ozbiljan, izdušio...

- Ja mogu ostat na stolu koliko hoćeš, mogu do sudnjeg dana, mogu va vijeke vijeka... to nije problem.

- A šta jeste...

- Ko će plaćat piće, odnosno... ko će gazdi toliko vremena  pravit pazar?                                   J.P.P.