HUMORESKE

zasjeda na granici
 

U tursko doba, u jednom pograničnom selu (za ovu priliku zove se Zagraničina), uglavnom kao i danas, osnovno zanimanje bio je šverc. Kad Zagraničane danas pitaš šta su švercovali, znaju kazat - “najviše duvan, a najmanje poštenje”. Ovo drugo zato što je na obje strane granice bilo na “podjednzko visokoj cijeni”, pa nit je kome bilo do prodaje, nit kome do kupovine.

Zato, bez mnogo tegoba, nekih šašavih godina, ponad poštenja - izađe i kafa.  I to naizmjenično. Jedne godine, pane joj cijena u Crnoj Gori, a poraste u Hercegovini. Druge - obrnuto...

- Tih dana - pričaju i najstariji Zagraničani - malo bi nas kad pjevac u krevetu zateko. Obnoć bi prešli granicu, po danu nabavili kafu, a noću opet pro granice. Iduće godine, sve isto, samo kafa kalala u Hercegovini, pa je liferujemo u Crnu Goru. Bog nas pogledo, raj za švercere. U selu, naravno, i gorih godina, ko jedna, sve familije bavile su se  švercom.

Samo ko izuzetak, da se o njemu priča i pripovijeda, ostade samo sedam Kulidžana (mada bi se u ovoj prilici mogli zvati i drukčije).

Poštenje im, ko amajlija, ostalo od starine. Netaknuto, čisto ko suza. Međutim, ispade da su samo oni zbog šverca ostali krivih leđa. Kako? Evo i te pripovjesti...

Jednom prilikom, kad je kafa zamirisala od Crne Gore, turski carinici naprave Zagraničanima zasjedu. Kad “Naših Osmero” prispješe na graničnu ciru, viknu “subaša” meću carinicima...

- Merhaba, konšije!

“Naši” potonuše pod opanke.

- Neka priđe prvi!

Malo odstajasmo pa, bome, priđe prvi...

- Kako ti je ime, ajdučino!? - riknu carinik.

- Joko, ili Jokan, može, ako se ne gadite, i Jokiša...

- A prezime.

- Pa... Kulidžan! - dosjeti se “Naš Joksim”

Carinik stade, i malo promisli... Kulidžani su bili toliko čuveni po svom poštenju da bi njih udarit na pretres bila i bruka za carinsku struku, a, ako bi štogod pošlo po zlu putu, krivac je mogo bit siguran da se neće nanosit glave, jer, uz poštenje, Kulidžane je krasilo i junaštvo. Ono slijepo, i najluđe.

- Aferim, Joko, prolazi, nek pristupi slijedeći.

Za Jokom, ko soldat, zagazi “Naš Blagota”.

- A, dina ti, kako tebi bješe ime?

- Blagota, a zove me Blago, Blagoje...

- A prezime!? - presječe ga carinik.

- Kulidžan! - nabrzinu se domisli i Blagota.

- Ejdovale, putuj, kad si Kulidžan! Sljedeći!

- Krstivoje, Krnjo, a zovu me i Krnjaš!

- Prezime!?

- Pa... - Krnjaš je bio malo pliće pameti, ali i on se nekako snađe - Kulidžan, efendum!

- Prolazi! A koji ti, mali, bješe...

- Nisam mali, no taman, a ime mi je Đuka, odazovem se katkad i na Ćuro, ali uvijek bez greške - na Kuljo ili Kulidžan.

Poslije Đuke, koji je kažu švercovo od Skradina do Skadra, naiđe “Naš Učo”, primorac iz Grblja...

- Ime, delijo!?

- Očiju mi - Mitar!

- A prezime!?

- Obraza mi... Kulidžan!

Uskuvaše se carinici, jedan na drugog sijeva, svaki čas, reko bi (iako to više nisu bila baš junačka vremena),  il će sinut nož il puška odalamit...

U takvoj strci pristupi Limo, koga smo zvali Dile i Dipleša, ne znam zašto. Znam samo da su ga uokolo držali za našeg glavara.

- A ti, nisi valjda i ti...

- Jesam - pruži Dile ona svoja dva metra - ja sam Limo ili Limun Zagraničanin.

- Drž, bilmeza - viknu jedan đumrugdžija - nije Kulidžan!

- A ko nije Kulidžan, da ti... - Dipleša se maši ko da će za pištolj.

- Gore ruke!!! - kucnu ga cjevkom najstariji među carinicima - i ti putuj s milim Bogom, ejdovale!

Ostade još samo Vukota, koga su u okolnim selima smatrali našim popom.

Kad pristupi onako taman i bradat, upitaše ga jesi li i ti Kulidžan, a kako on reče da jes i sam sobom i familjom, propustiše ga, pa priskočiše onom posljednjem, osmom, jer, za tu noć, više se nisu imali na kome “naplatit”...

- Sedam ih je prošlo, sve Kulidžani, a ti, delijo, driješi vreću, nijesi Kulidžan, nikad ih nije bilo toliko!

Elem, onaj osmi, malo se ko usprotivi, nešto možebit i lanu, a carinici, svi ko jedan, skočiše na njega, vičući...

- Udri rsuza, udri po dženabetu!

Kažu da su ga do zore mlatili na graničnoj ciri, a poslije, sve do ručka, mijesili u karauli. Ni živa ni mrtva, popodne, ostavili su ga na carskoj džadi. On se malo lomio, pa malo puzo, i neđe o ponoći, na Jasenu, nađoše ga neki veseli Ljubomirci koji su se s vinom vraćali iz Konavala...

Na kraju, pitam onog što mi je pričo ovo zbitije, a on veli da je zbitiju kraj ako ga ne upitam kako se stvarno prezivo onaj osmi, što je jedva dušu donio kući...

- Pa, kako, reci?

- Kulidžan, prijatelju, Ku-li-džan!

Jedini on, eto, nosio je to pošteno prezime.

Pošto sam se (tobož) malo iznenadio, on je osjetio potrebu da objasni.

- Sreo nesretnik one “naše” u Nikšiću, i da se ne lomi sam, krenuo s “družinom”, jer mu je to izgledalo i sigurnije i zgodnije.

Još sam pito samo jedno...

- Ima li Kulidžana još u Zagraničini?

- Ima samo jedna jedina kuća.

- A u kući!?

- Baba Joke vas bogovetni dan srče kavu.

- Sama?

- Sama samcata. I gluva, i...

- Šta “i”?

- I da je pitaš kako se preziva, ne zna ti kazat, izuzev ako po nečem u tebi ne prepozna turskog carinika, pa zine na sav glas.

- Šta zine, prijatelju?

- “Ime mi je Jovanka, zovu me Joka, a može i Jokuša, a bezbeli, ko vas ostali svijet, i ja sam Kulidžanka, pa kud puklo da puklo!

J.P.P.