stranci na korlatima

Jedan moj prijatelj, pasionirani ljubitelj starina, kako bi se nekad reklo, odlučio da posjeti Korlati, davno napušteno selu u brdima iznad Popova polja.

Prvo je na mapi osmotrio teren i onda se uputio u Do ili u Dodanoviće.

Parkirao kola u selu, krenuo da se raspituje za stazy prema Korlatima, ali nekolike žene se raspiričale, pokayzuju mu na tri strane kuda ima krenut, te ti moj drugar zavami za sijedom glavom. Uto (kad hođe?!), na jednu kapiju pomoli starina sedamdesetih godina. Kako se on ukaza, žene ućutaše. Moj prijatelj odmah proračuna da ima posla sa seoskim funkcionerom, koga žene osloviše đed Luka.

- Dobar dan, đede.

- Dobra ti sreća.

Moj se prijatelj podrobnije predstavi, predstavi se ukratko i đed Luka, pa nastaviše...

- Čuo sam da je odavde najbliže na Korlati?

- Dobro si čuo - potvrdi đed.

- A koliko ima hoda?

- Kako za koga?!

Moj prijatelj reče da je lagan na nogama, da planinari, da se ne boji puta...

- To ti, vidim,  i piše na čelu! - promeškolji se sijeda glava.

- Pa... kud da pođem?

- Ne brini, ja ću s tobom sve do one putine gore, nego,,,. da te prvo nešto pitam.

- Izvolite.

- Imaš li štogod uzase?

- Na šta mislite.

- Pa... recimo... na pištolj?

- Nemam, odakle mi pištolj.

- Hm... - zamisli se Sijeda Brada - a da nemaš što drugo?

- A šta bi to drugo moglo biti?

- Pa... da nemaš bombu?

- Odakle mi bomba, nemam?! - zinuo moj prijatelj jer u bivšoj SFRJ u obliku bombi o kućama bile su samo dunje.

- Nemaš ni nož?

- Ne.

- Ne lažeš me?

- Bože sačuvaj.

- Dobro - stari sjeo, i stao da popriteže opanke - odvešću te, samo...

- Šta, prijatelju?

- Ništa.

- Ne bi trebao da idem praznih ruku na Korlati?

- Bi, bi, što da ne, samo ti idi?

- Pa što me onda pitate za naoružanje.

- Samo onako, jezik i rep ne miruju...

I tako, đed Luka krenu naprijed, a moj prijatelj za njim. Kad su se malo podigli iznad sela, ukaza se i ona staza o kojoj su govorili.

- Sad da idem pravo?

- Samo pravo.

- Nemam đe skretat?

- Ne.

- Dobro, hvala ti đede, uzo sam ti malo vremena.

- Nema veze, nego još bi te nešto pito.

- Izvoli.

- Imaš li kakvih para u džepu?

- Imam.

- Imaš li mnogo?

- Imam? - mom prijatelju došlo da se malo našali i na račun inflacije koja se tih godina razgoropadila.

- Koliko ti je to mnogo?

- Osamsto hiljada dinara, đede.

- Eeeeeeeeeeee, znao sam.

- Kako, đede?

- I ja, kad mi je pun džep - ničeg se ne bojim!

Na tome se razgovor sa đedom Lukom završio.

Moj prijatelj otišao na Korlati, obišao napušteno selo, i, sav prebijen, vratio se u Trebinje.

Za nekoliko dana, Pod šlatanima, neko spomenu Do ili Dodanoviće, i moj ti se prika, nakrcan najplemenitijim porivima, prikuči i poče da zapitkuje društvo za stolom izlazi li danas iko na Korlati, hoće li onako lijepo selo nestati u ruini i drači...

- Ne bi reko - umudri se onaj iz Dola ili Dodanovića.

- Po čemu?

- Po tome što su ljudi opet počeli da se interesuju za Korlati.

- Koji ljudi? - zinuo moj prijatelj.

- Neki stranci.

- Koji stranci?

- Ne znam, ali, kune mi se ćed Luka, da je neki dan ispratio jednog koji je s džepovima punim para, sve stopu za stopom, izašo sam samcat na Korlati. Mora bit da će i tamo stranci nešto pravit. Uzeše nam sve što valja, majku im milu. j...m.