PRINUDNO SLIJETANJE

Za Ljubana, koga smo šezdesetih zvali Aeroplan, govorilo  se da se rodio bez dlake na jeziku. Valjda se tom frazom asociralo i na njega i na njegovog oca Milutina, koji je bio ljut i prgav, ali pošten do neba.

Navodno, pred Milutinom sklanjali su se i kraljevi žandarmi, a kasnije, čulo se, i šef lokalne udbe pazio je šta će pred njim zaustiti.

Milutinu se, čuo sam, nikad nije znalo ni po kome će  ni u koju će stranu.

Kažu da je mlatio i po Spahu i po Supilu, i da je, redovno, šišao Vladu u Beogradu.

Ipak, zbog nekih njegovih ranih aktivnosti, četrdeset pete, kad je banuo u Trebinje, nije se znalo u koju žicu treba pred njim udariti.

Mnogi to nisu saznali ni do posljednjeg Milutinova dana, iako, kasnije, o njemu se ponešto moglo naći i u istorijskim spisima.

Posmrtni govor održao je direktor gimnazije. Prethodno, u Komitetu su mu rekli da pazi šta priča, da slučajno ne pretjera, da strogo vodi računa o svakoj riječi, “jer znaš o kakvom je đavolu riječ, progovoriće iz groba, samo ako mu kreneš uz nos”.

Oni koji su slušali taj govor, kunu se da nisu upamtili ni riječi. Profesor je odradio poso majstorski. To mu je bila kvalifikacija i za neke kasnije, malo delikatnije nekrologe (“kad god bi mala slova trebalo protvoriti u velika, zvali gi ka u Komitet”)...

Aeroplan je, dakle, od  oca naslijedio samo narav jer Milutin je bio crn, visok, dugoruk, a Aeroplan nizak, sitnook, podebeo.

I u školi, svi smo se plašili njegovog jezika. Nekoliko puta prisustvovao je roditeljskim sastancima. Poslije roditelji su tražili da on više ne dolazi, jer, navodno, ni razrednik od njega ne može doći do riječi, iako oni podržavaju tog “mladog čovjeka”, i oni su za to da se popu kaže pop, a bobu bob.

Već u studentsko doba bio je funkcioner. Govorilo se da “radi u FOS-u”. Nekoliko puta u novinama štampana je njegova fotografija. Iznad jedne je pisalo DOLE CRVENA BURŽOAZIJA. Navodno, to je bio citat Aeroplanove izjave koju je novinar uhvatio u Sarajevu, u studentskom domu na Bjelavama.

Kasnije, sjećam se, kad bi Aeroplan izašao na opštinsku govornicu, prvo bi pocrvenio “baš ko paprika”, a onda počeo da mitraljira po funkcionerima i da, kako je jedan od njih rekao, “remeti logičnu subordinaciju i razdrmava sistem”.

Stalno je govorio o potrebi da se društvo dublje demokratizuje, da nas jednoumlje vodi u ćorsokak, da ezopovski jezik ne smije krasiti mlade aktiviste...

Neko vrijeme, komitetlije su Aeroplana zvale Demonkrata. U gradu se šuškalo da je član nekakve anarhističke hidre čiji su pipci po Federaciji a glava u Beogradu.

Tako, protekle su osamdesete, i, kao igračka na rasklapanje, došla nam je demokratija.

Poslije prvih demokratskih izbora, sjećam se da sam pomislio: jadni mi s Aeroplanom.

Došlo njegovo. Došlo konačno.

Pravo rečeno, sad ima i pravo i da se diči i da nas maltretira. Mislim na sve nas druge koji smo oko tog dolaska imali nekih rezervi.

Neću o detaljima. Devedesetih, sitnice se nisu nabolje vidjele, a bogami ni čule...

Aeroplan je izgledao kao da ćuti silom prilika, iz najviših interesa.

- Sad nije čas - rekao mi je nekoliko puta - moramo se strpiti!

- Misliš, treba vode u usta...

- Ne, nego, vidiš šta se događa, nisu sazreli uslovi da se progovori na sav glas.

Tako, do godine 2000. stalno je umicao u iste fraze...

- Šta si se ušutio - upitao sam ga jednom, prepričavajući javnu svađu u lokalnoj skupštini - evo, progovorili su i oni koji su u tvoje vrijeme bili u mišijoj rupi!?

- Šutim zato što nemam ni kome a ni za koga da zinem!

Malo sam promislio o onom što je reko i sačekao novu priliku koja se javila slučajno tek prije desetak dana...

- Ko u ovom gradu danas najviše gradi? - upitao sam ga uvjeren da će konačno ošinuti po nekome.

- Mravi - odgovorio je ozbiljan ko smrt.

- A ko najviše sladi?

- Pčele!

- A ko najviše krade?

- Ko i uvijek, jazavci! - odgovorio je moj školski drug koga više niko ne zove Aeroplan, a koji je “do juče” uvijek bio spreman da popu kaže - pop, a bobu - bob.

To je sve zato, kako reče jedan od njegovih vječnih oponenata, zato što je Aeroplan danas u višim visinama nego ikad.

I nikad ne slijeće, ako ga neko ne prisili.

- Ko ti, na primjer... neki dan.

J.P.P.