NOvinska priČa

- Nismo mi svadljivi, nego čim malo popijemo, samo nam se omakne...

- Koji mi?

- Svi mi. I oni iz Donje i oni iz Gornje Mahale.

Nekad se tako dijelilo selo, objašnjava mi Mirkan, na mahale.

- Ja sam inače iz Donje, mi smo bili bliži putu.

- To znači da ste malo bili...

- Ne, neee, ne znači, svejedno, i Donja i Gornja, jedno su te isto...

- A, kažeš, kad se malo popije, omakne se...

- Jes, to bome ide s pićem. Obično, sam po sebi, javi se Petar Jovanov Šmajser, inače odavno mrtav...

- Kako se javi?

Mirkan bi najrađe da ne priča. On voli da sluša, i ne voli da se čuje da je štogod iz njegovih usta izašlo (“I ovako nam je dosta crkleta”).

- Taj Šmajser je poslije rata živio u Beogradu, pa onda kasnije radio u nekom našem trgovačkom predstavništvu u Moskvi. U Beograd se vratio samo da umre. Rusija mu je vazda bila na srcu.

- Dobro, i...

- Kako neko pomene Petra Jovanova, odnosno Šmajsera, odma, baš ko iz automatske puške, bar dvoje-troje sjete se  Nikole Simova zvanog Truman...

- Je li i on radio u Rusiji?

- Nije nego u Čikagu, u čeličani...

- Jesu li se poznavali?

- Neee. Kad je Truman otišo u Ameriku, Šmajseru nije bilo ni deset godina. Problem je u tome, što čim ih spomenu, odma počne rasprava đe je bolje, u Rusiji ili u Americi?! Ako oni iz Gornje Mahale kažu da je bolje u Rusiji, oni iz Donje počnu falit Ameriku. Jes, vele, bolje je u Rusiji, zato se od Šmajserovih paketa iz Moskve o Božiću nije moglo proć pro štreke do vas gore, u Gornjoj Mahali...

- Ne ostaju valjda vazda na Šmajseru i Trumanu, na koga poslije udaraju?

- Nikad se ne zna, važno je samo da se počne...

- Malo se umire, je li, popiju po koju...

- Jes, pa onda neko priupita što se onaj frižider u ćošku miče i zašto kašljuca? Zato što je, ko svi Crnogorci, s Cetinja krenuo u Beograd! Tako, udare u svađu: koji su ljudi više svijeta vidjeli - Crnogorci ili Srbijanci?

- U potonje vrijeme Srbijanci sigurno malo bolje prolaze?

- Ne, ništa ti tu nije sigurno, vazda je nula-nula.

- I nikad se - (ponekad moram da ga podsjećam jer sam istu priču slušao i iz drugih usta) - u selu niste složili, iako ste špagom mjerili, koja je rijeka duža, Neretva ili Morava?

- Tačno, to se ni danas ne zna. Donosio sam atlas, ali uzalud. Ni jedni ni drugi neće da ga otvore.

Opet bi Mirkan da prekine...

- Dobro, a sad mi reci, u potonje doba, ima li malo više politike? Prtite li se u unutrašnja be-ha pitanja?

- Slabo. Mi to oposlimo na svoj način, poizdaljeg, da ne gubimo vrijeme...

- Kako “poizdaljeg”?

- Neko, primjera radi, kaže kako je na Palama vidio konja koji izvlači dva balvana odjednom iz potoka...

- Znam, i onda počne svađa oko toga koji su konji izdržljiviji, bosanski ili hercegovački?

- Jes, obavezno, to bome ne more falit.

- Tako, polako, primičete se Hercegovini?

- Jes.

- Šta je sad posebno aktuelno?

- Sve.

- Kako sve!?

- Tako, eto, prošli put zakrvismo se kad Mali Mićan reče da se na Mosku priča da je bolja govedina iz Gacka, no s Berkovića... Samo da znaš, tom Malom Mićanu su 73 godine, i... ne daj ti ga bože u putu srest.

- A kako, u tim prilikama, mislim na goveda, stvar privodite kraju?

- Sama se privede? Neko odvali da su Gačani najači, Trebinjci najmapetniji, Qubinjci najpošteniji, Bilećani najlukaviji. I tu je kraj. Na toj temi naše ti selo slobodno može umarširat u građanski rat, samo da nam neko džaba dotura fišeke.

- Na hercegovačkim pitanjima još se uvijek najbolje istresate?!

- Bome istresamo, ali još je sve to daleko od srca. Čak...

- Šta, Mirkane?

- Kad počne svađa koji su ljudi bolji: s ove strane polja ili s one strane polja, “ovi” ili “oni”...

- Već ste pjani?!

- Većina!

- Teške riječi padaju?

- Najteže, iako smo svi s “ove strane”. U Donjoj Mahali, a bogami i u Gornjoj, imaš onih što ih je Tito naučio da budu samokritični, pa sve udaraju sami po sebi, ili po nama oboma, bili Gornji ili Donji.

- Drma se trpeza, igraju cigle?!

- Jes, ali sve je to ništa, luk i voda...

- ... kako je u samom finalu?!

- Tačno. Finale počinje kad se nekom omakne ono što nikad i nikako ne bi smjelo...

- Koje?

- Ono što bi, i među mahalama, vazda moralo da se prešuti ili zaobiđe?

- Šta, reci!

- Pa to, đe su ljudi bolji, đe pametniji, đe pismeniji... u Gornjoj ili Donjoj Mahali?

- Tada, nastaje sudnji dan?

- Tada više, prijatelju moj, niko nikog ne sluša. Da neko na durbin promatra, reko bi da se zemlja pod nama otvorila.

- I šta... onda se pobijete?!

- Pa, rekoh ti, i ne pobijemo. Ostarili smo, sva nam sila u jeziku, a da smo malo mlađi...

- Šta bi bilo, Mirkane?

- Bome, niko živ ne bi osto. Ovo što ti ja ispričah, pročito bi u novinama, na prvoj strani.

J.P.P.

K  o  z  e r  i  j  a

KARTON 1675

- Koga tražite ovdje ?

- Tražim doktora!

- Nema ovdje nikakvog doktora. Vidite da piše  “Adminiastracija”.

- Da vidim  ne bih ovdje ni dolazio. Treba da operišem mrenu, pa su me poslali kod doktora da me on pošalje specijalisti...

- Doktori Vam više ne rade ovdje, oni su prešli gore kod grudnog, uz stepenice pa..

- Nekada su radili ovdje..?

- Nekada sam i ja bila djevojka...nekada.

- Hajde de, pa neka si..

 Odem ja gore. Doktorova pomoćnica me pita:

- Koji je vaš  doktor?

- Svi su moji.

- Mislim kod koga ste doktora registrovani?

- Kod nikoga.

- Sada ću Vas ja zapisati i ubuduće je to Vaš Doktor.

- Kako moj kada čovjeka i ne poznam?

- Prihvatite to tako.

- Sada lijepo otiđite dole do specijaliste pa se dogovorite... a onda opet ovdje po pečat.

Odem ja dole i kažem:

- Poslali su me kod vas da se dogovorimo.

- A, šta Vi zapravo hoćete?

- Hoću da operišem mrenu.

- Da, da, e ovako Vam stvari stoje. Sestro pišite Cataracta. Operacija cataractae košta kod nas hiljadu i dvjesto maraka, ako hoćete sa laserom, a može i bez lasera i tada se ne plaća.

Dalje mi objašnjavaju:

- Može u Banja Luci i sa laserom bez plaćanja, ali prvo morate ići na komisiju, pa ako Vam oni odobre... Evo Vam ove papire, pa razmislite. Otiđite gore po pečat.

Idem ja gore opet uz one stepenice. U glavi mi bruji “Pečat dara Božijega” Stepenicu po stepenicu... Razmišljam... u komisiji nemam nikakavu vezu, odnosno poznanastvo, pa i do Banja Luke nije blizu, pa troškovi... opet će me koštati kao i ovdje. Visoke ove stepenice a ja imam i srčane smetnje, stenokardiju i anginu pektoris. Brojim stepeice i zastajkujem. Koji li su umovi ambulante premjestili ovako visoko i daleko od specijalističkih ambulanti i odjeljenja, mora da je neki sumanuti doktor radi džoginga kada ide na posao, sve u jednom trošku i odlazak na posao i džoging, pa će pandrknuti kao i Sarkozi. Brojim stepenice i razmišlam, ode meni sva ušteđevina.  Jedva se popeh na pedeset i drugu stepenicu.

Da vam ne pričam šta je između bilo... Smjestiše me u Bolnicu. Pored mene leži jedan reletivno mlad čovjek. Žao mi viditi mlada a bolesna čovjeka, pitam ga:

- Od čega ti boluješ?

- Ni od čega.

- Pa što ležiš ovdje?

- Nije bilo mjesta na Nervnom.

Vidi belaja, sad mi samo još i ovo treba da leežim sa ludim čovjekom... sam u sobi. Vidi on da sam se ja uznemirio, pa kaže:

- Nije to što ti misliš, nego tražim penziju pa su me smjestili da malo odležim, ne može drugčije.

Odležah i ja tri, četiri dana, dok ne dođoh na red. Niko me ne gleda niti posjećuje, ko vele... zdrav je.Trećeg dana dolaze ljekari na vizitu, uzimaju moj karton i gledaju:

- Odkud ti ove bjelančevine u urinu? - pitaju.

- Ne znam, moraću pitati doktora. Odgovaram ja... 

                      (Nastaviće se)