INFO-PROJEKTI
Iz Beča – Ana Mičeta

NARODNA MEDICINA U HERCEGOVINI

tabu kao preventiva

Bojim se da, zbog teškoća u prevodu, članak o narodnoj medicini nije bio do kraja shvaćen. Zato donosim istu temu iz jednog drugog ugla, iz pera Radmile Filipović-Fabijanić (NARODNA MEDICINA ISTOČNE HERCEGOVINE), prema ispitivanjima koja su obavljena od 1962. do 1966. godine na prostoru sa lijeve strane rijeke Neretve do Crne Gore. Tada, ova oblast imala je oko 140.500 stanovnika i samo 25 ljekara (jedan ljekar  na 6.700 stanovnika).

- Do otvaranja prve bolnice u Mostaru 1887. godine, jedine medicinske ustanove bile su garnizonske ambulante, koje su osnivane posle austrougarske okupacije. Do tada su oni koji su želeli lekarsku pomoć i koji su imali materijalnih mogućnosti za to odlazili u Dubrovnik, stari medicinski i kulturni centar, kome je gravitirala ova oblast.

- Međutim, malo je bilo ljudi s takvim mogućnostima. Svi ostali obraćali su se svojim, domaćim lekarima, kojih je oduvek bilo ako ne u svakom selu, a ono u svakom većem naselju. Stoga je austrijska okupacija, kako navodi dr R. Jeremić, zatekla u celoj Bosni i Hercegovini samo jednu bolnicu, jednu apoteku, četiri lekara, a legiju vračara, bajalica, vidara, berbera i Španjola". Nešto kasnije, 1891. godine, broj lekara u Bosni i Hercegovini popeo se na 29, a tek posle 1911. godine na 174.

Kroz sve to vreme, u istočnoj Hercegovini stanje je bilo još gore. Stolac je tek posle 1880. godine dobio kotarsko-opštinskog lekara, a 1882. apoteku. Dok je Mostar 1884. godine dobio apoteku a 1887. i bolnicu, Trebinje je tek 1893. dobilo apoteku, a bolnicu 1900.

Još jedan razlog održavanju tradicionalnih načina lečenja (obično nazivanih narodnom medicinom) u ovoj oblasti jesu nekadašnje veoma slabe sobraćajne veze i putevi. U prilog održavanju narodne medicine išlo je i to što su svi prvi lekari koji su došli u ove krajeve bili stranci, često bez znanja našeg jezika, osim dr Milana Jovanovića. koga je austrijska okupacija zatekla u Mostaru kao turskog vojnog lekara. Zbog svih tih razloga (udaljenost, nerazumevanje, skupoća), narod se, prepušten sam sebi, pomagao u bolesti tradicionalnim načinima lečenja i obraćao se za pomoć ljudima iz svoje sredine koji su bili bolji poznavaoci te tradicije i iskustva. Nije čudo što je u takvim uslovima nastalo shvatanje (zabeleženo pre skoro 100 godina) da "koi čojek ne zna sebe od 30 godina liječiti, nije dostojan da živi".

Narodnu medicinu stimulisali su i ratovi. ratovi zu uzrokovali javljanje tzv. vidara

- U ispitivanoj oblasti ustanke su smenjivali kako međusobni tako i granični sukobi, a u godinama kada toga nije bilo, sukobljavali su se krijumčari (npr. duvana) sa stražarima. Za vreme ratova i sukoba nije se imalo kada ići lekarima, koji su ionako bili daleki i retki, a posle sukoba s "financima" nije se ni smelo, te su u svim takvim prilikama domaći lekari bili vrlo traženi, a mnogi su tada i počeli da se bave lečenjem.

Prema Radmili Filipović Fabijanić posljednji impuls narodnoj medicini bio je Prvi svjetski rat.

- Za vreme tih ratnih godina narodni lekari ovoga kraja imali su pune ruke posla. Po kazivanju mnogih, pa i ljudi koji se bave lečenjem, u tim godinama su naročito bili traženi ljudi koji su znali da leče rane i povrede zadobijene u borbama, ali isto tako i oni koji su interne bolesti lečili travama i drugim domaćim lekovima, jer se u to vreme nije moglo ni pomišljati na odlazak lekaru.

Tradicija liječenja domaćim sredstvima i obraćanja tzv. narodnim lekarima nije bilo lako prekinuti. Kako vidimo, taj način liječenja održao se i do danas i to ne samo u zabačenim selima. Čak i u gradovima u posljednje vrijeme čini mi se da je u usponu i narodna i tzv. alternativna medicina.

Autorica napominje da  Trebinje ima svog travara i svog vidara koji namešta prelome i iščašenja (da li je to bio poznati Sekula Dučić), Stolac ima poznatog nadrilekara Karaicu, Čapljina ženu "specijalistu" za lečenje žutice, itd.

- Međutim, činjenica je da se više niko ne obraća samo narodnom lekaru i ne zaustavlja na terapiji koju je on prepisao. Uvek se uporedo i obavezno konsultuje i lekar. Ovakva praksa ukazuje na lagano ali sigurno opredeljivanje bolesnika za stručne lekare.

Autorica pretpostavlja da će se taj  proces će se završiti pojavom školovanih lekara iz svoje sredine. Na taj način smanjivaće se broj pacijenata narodnih lekara, kojih će nestati onda kada ljudi više ne budu tražili pomoć od njih.

- Poznavace narodnog života i prve lekare koji su radili u Bosni i Hercegovini (kako strane tako i naše) interesovala je narodna zdravstvena kultura upravo zbog toga što se u dotadanjim rđavim medicinskim prilikama narod oslanjao samo na svoja medicinska znanja i na ljude koji su bili nosioci tog znanja. Stoga ljudi koji pišu o narodnom životu i kulturi donose mnoge opise narodnih načina lečenja i narodnih lekova, a lekari ozbiljnije prilaze upoznavanju te grane narodne kulture. U svim tim spisima ima podataka i iz istočne Hercegovine. A više podataka o narodnoj medicini posebno ima u radovima Luke Grđića-Bjelokosića, Vuka Vrčevića, Lj. Mićevića, Tome Bratića, Vejsila Ćurčića.

Dalje, autorica teme obrađuje redom. Na prvom mjestu je preventiva i odnos prema bolesti..

- I pored tradicionalnih verovanja u unapred određenu sudbinu na rođenju (kod Srba, Hrvata i Muslimana) i fatalizma (kod Muslimana), čemu su istraživači narodnog života i kulture skloni da pridaju veći značaj nego što ga te pojave u stvari imaju, naš narod uopšte, pa i ove oblasti, preduzima mnoge preventivne mere protiv bolesti.

Pomoću njih treba da se na prvom mestu, uglavnom na mističan način, obezbede zdravlje, napredak, zdrav i normalan porod, a zatim da se zaštiti od pojave bolesti ili širenja već nastale bolesti. Te preventivne mere su u stvari bezbrojni tabui i regule šta valja i treba odnosno šta ne treba činiti određenog dana u godini, ili u određenoj prilici.

Sve one su uglavnom mistične, mađijske radnje, iako nekim od njih u osnovi leže sasvim racionalne zabrane (npr. izolovanje porodilje 40 dana po porođaju, jer joj je za to vreme "grob otvoren"), a neke su, opet, sasvim besmislene (npr. zabrana da se uveče ide preko raskršća ili zalazi u groblja).

Preventivne mjere autorica dijeli na  individualne, koje se obično izvode u određenim prigodnim prilikama da se obezbijedi zdravlje, plodnost i zdrav porod jedne osobe ili jednog ljudskog para, a drugo su, može se reći, kolektivne prevenitivne mjere, koje se izvode tokom godine u dane opštih ili seoskih praznika.

- Da bi se obezbedilo zdravlje pojedinaca (a samim tim i čitave zajednice), preduzimaju se mnoge preventivne mere tokom celog životnog ciklusa. S njima se počinje daleko pre rođenja deteta, još od venčanja roditelja. Naime, već prilikom izbora devojke za svoga sina, roditelji gledaju kakvog je zdravlja devojčina porodica, kakva su se deca u toj porodici rađala, ima li kakvih bolesti u porodici i naročito od čega je bolovala devojčina majka.

Zbog svega toga nerado se uzima u kuću devojka izdaleka, jer se o porodici koja se dovoljno ne poznaje mogu dobiti i pogrešna obaveštenja, pa se kaže "đevojku i kravu ne vodi u kuću izdaleka".

Kada već do svadbe dođe, toga dana se izvode mnoge radnje kojima se osigurava normalno i zdravo potomstvo mladenaca. Na prvom mestu se pazi da se mlada ili mladoženja ne venčaju sa kakvom skrivenom bolešću o kojoj nisu obavestili sveštenika, jer bi u tom slučaju bolest s kojom su se "zavjenčali" prešla i na potomstvo.

Posle dolaska u mladoženjinu kuću stariji, posebno mladu a posebno mladoženju, upućuju u bračne dužnosti i upoznaju ih s danima kada se one moraju izostaviti.

Naime, i danas se mnogo pazi na to da se u zabranjene dane "muž i žena ne sastaju", jer bi po narodnom verovanju tada začeto dete bilo rođeno "upadno", tj. nenormalno. (Tako se za dete rođeno s fizičkim ili mentalnim nedostacima veruje da je začeto uoči kakvog praznika, uoči petka ili uz post, kada je odnos inače zabranjen. A za čoveka koji voli kavgu, koji izaziva tuču i koji je izrazito rđav kažu da se verovatno začeo u dane kada mu je majka imala "svoje vrijeme" ili u onih 40 dana posle prethodnog porođaja, te je stoga "krvopija".)

Kada mlada već zanese, značajna je uloga svekrve.

- Svekrva se stara o njoj i upućuje je u mnogobrojne tabue, kojih se najviše održalo do naših dana baš u vezi s trudnoćom i porođajem. Pazi se mnogo na to da noseća žena ne jede meso od stoke koja je preklana zbog ujeda zmije ili vuka, da dete ne bi dobilo po sebi ranice, zvane zmijojedine ili vukojedine, koje se inače teško leče.

Pazi se da takva žena ne ode u drugu kuću u pozajmicu jer se, navodno, za njom mogu nabaciti čini, a takođe da ni ona iz svoje kuće ne daje stvari u zajam, jer se veruje da žena koja dođe u pozajmicu najčešće dođe s rđavim namerama.

Noseća žena ne sme da gleda kada se nešto kolje, ne sme da odlazi na sahrane, treba uvek da nosi uza se parče tisovine ili "srenslovine" (Prunus Mahaleb L.) i da se drži mnogih regula, a sve to da bi obezbedila zdrav porod.

Lak i normalan porođaj porizvod je brojnih prethodnih radnji...

- Ni mladin sanduk niti išta mladino ne sme da bude zaključano, na mladinoj odeći ni jedan čvor ne sme da ostane zavezan, da bi mlada kasnije lako rađala. Čas samog porođaja se krije, jer se veruje da će porođaj biti utoliko teži ukoliko više ljudi za njega zna.

Žena se 40 dana posle porođaja smatra nečistom. Za to vreme posle zalaska sunca ne sme da izlazi da joj nečiste sile ne bi naudile, ne sme da ima odnos s mužem, ne sme da ide na mesta gde se sakuplja više sveta i sl. Tek po isteku toga roka ona nastavlja naormalan život.

Velika smrtnost novorođenčadi u sredini gde se brak bez dece smatra božjom kaznom učinila je da se oko novorođenčeta obavljaju mnoge preventivne mađijske radnje da bi se ono održalo u životu.

Autorica je takvo stanje fiksirala i ranije, ali i u vrijeme svog istraživanja, a svi mi znamo da i danas svega toga ima na svim socijalnim i kultunrim nivoima, i u gradu i na onom što je od sela ostalo...

- Velika smrtnost male dece objašnjavala se najčešće dejstvom uroka ili veštica: "prekinule ga vještice" i "čenuto djete". Stoga su i sve preventivne mere za održavanje novorođenčeta u životu bile analogne tom shvatanju.

Opremljeno dete se stavljalo da leži tri ili više dana s glavom u grebenima i pokrivalo se da bi se zaštitilo od zlog ili zavidljivog pogleda posetilaca.

U kolevku su se stavljala sredstva kojima je pripisivana apotropejska moć: razne trave (veliko zelje, čubar, odoljen, srčanik), parče "srenslovine" (koja u ovoj oblasti zamenjuje tisu), so, beli luk ili korica hleba, i to kod svih.

Kod Srba i Muslimana stavljale su se pod detinju glavu protiv plača makaze, ili pored deteta maše ili sablja "krvopija" (ona kojom je u boju odrubljena ljudska glava). Na dečije kapice prišivani su kod Srba i Muslimana razni "tilsumi" i "mašale" (stari novac, dugme, vučji zub, zečji rep, kitice raznobojne pređe i šl.), a kod Hrvata uglavnom samo stari novac, krstići i medaljice s likovima svetaca - kod svih u istu svrhu...