NARODNA MEDICINA U HERCEGOVINI (2)

tabu kao preventiva

Mnoge mistične radnje koje ukazuju na veliku starinu vršili su roditelji kojima se "ne drže djeca", "ne da u djeci", tj. oni kojima su deca ubrzo posle rođenja umirala  - Radmila Filipović Fabijanić (NARODNA MEDICINA ISTOČNE HERCEGOVINE). Takve su sledeće radnje, zabeležene kod Srba, Hrvata i Muslimana: provlačenje novorođenog deteta kroz "vučiji zijev" (koža s vučije čeljusti), kroz "moru" (šuplji kamen) koje ima, npr., u Carevom Polju kod Konjskog (Zupci) i u Brkovini (Bjelojevići kod Stoca), merenje deteta s tim da se težina ne gleda i ne kazuje. Mnogo je preventivnih radnji za održavanje deteta u životu u vezi s kumstvom i imenom deteta. Kod Srba i Hrvata je veoma uobičajena mera u takvim slučajevima da se dete krsti jednim a zove drugim, obično orijentalnim imenom. (I danas se pamte u Mirušama Mujo odnosno Đorđo Mišeljić, Murat odnosno Živko Vukalović koji živi u SAD, i Mujo odnosno Luka Vidačić s Brda u Qubomiru, kao i Mujo, odnosno Todor Šešlija u Podosoju.)

Druga, takođe uobičajena mera jeste da se dete iznese na put, te da se simbolično preda namerniku koji ga krsti. (Kod Hrvata u Dubravama takvo dete obično dobije ime Prodan.) Veoma je srodan ovom običaj koji vrše Muslimani: da se dete simbolično proda kroz prozor zdravoj osobi a majka mora da ga otkupi od te osobe srebrnim novcem, da bi dete, po verovanju, ubuduće bilo zdravo kao srebro.

Kod Srba, u slučaju kad se ne drže deca, dolazi još do promene kuma, a kod Hrvata do davanja imena "na svijeću" još pre rođenja deteta. (Pred porođaj žena ode župniku koji na nekoliko sveća nameni po nekoliko muških i ženskih imena. Žena izabere dve sveće, za muško i žensko dete, pa jedno od tih imena da detetu koje se rodi.) Kod Muslimana se u ovakvim prilikama detetu davalo ime "na papirić" ili "na kašiku", po istom principu. Kod Muslimana je još u običaju i davanje očevog, odnosno majčinog imena novorođenom detetu, a ranije je bio još i običaj da se za novorođeno dete objavi da je suprotnog pola. Takvo dete pored pravog imena (koje se krije) dobije i ime koje odgovara drugom polu, pa niko osim ukućana ne zna njegov pravi pol i ime, koji se kriju sve dok dete ne ojača.

Kad dete prehadi, donedavna se opasivalo po golom telu tankim pojaščićem upletenim od raznobojne vune, koji je trebalo da čuva dete od svih bolesti i nedaća. Da bi dobro napredovalo, dete se nije češljalo ni presvlačilo sredom, a kod Muslimana ni onog nedeljnog dana u koji je rođeno. Kod Muslimana (više) i kod Srba (manje) mnogo se pazilo i na to da se muško dete ponudi svakim jelom koje vidi, da mu ne bi od želje za jelom koje mu nije panuđeno "izišao vasuz", te dete ostalo sterilno. Kod muškaraca se od detinjstva pa do zrelog doba uopšte mnogo pazilo na osiguravanje potencije i plodnosti.

Stoga muškarac ne sme da prođe pored mesta gde žene snuju, ne sme mu se na odeći dok je na njemu ništa prišiti, pogotovu ujamcima ili ureznicima (to su ostaci vune ili pamuka koji ostanu od osnove kada se tkanje završi, kao i ostaci od pletenja), i sl. Kad muškarac naiđe putem kraj žene koja prede, ona treba da prestane s tim i da izvadi preslicu iza pasa dok muškarac ne prođe pored nje. (Bilo je slučajeva da su neke žene, zbog nepoštovanja ovoga, bile tučene.)

Bacanjem ispalog mlečnog zuba preko krova kuće uz izgovaranje formula "Uj, zub kolik dub, dijete kolik ovi dub!", "Naj ti, miše, kosten zub, daj ti mene gvozden" ili "Uj, orle, naj ti kosten zub, daj ti mene gvozden", želeli su se detetu zdravi i jaki zubi.

Naočitiji momci i devojke nosili su ranije, kada bi gde dalje pošli, u džepu česno belog luka, a pod reverom ili gde drugde u odeći (ali da se ne vidi) vrhom nadole zadenut glogov trn protiv uroka.

Pored svadbe, trudnoće i porođaja, smrt i sahrana su takođe prilike kada se vrše neke preventivne mere. Na prvom mestu, kada se kome saopštava nečija smrt ili teška bolest, to se čini rečima: "da ti je zdravo glava, Mate, umro Jure!" odnosno "Od vrućice se razbolio Đuro, na zdravlje ti bilo!"

Opšte poznata mera da se pokojnik čuva da ga što živo ne preskoči (jer bi onda kao vampir dolazio i smetao živima), praktikovana je kod svih. Prilikom iznošenja pokojnika iz kuće pazilo se da se ne zapne za prag, jer bi se time povukao još jedan pokojnik iz te kuće. Posle sahrane peru se ruke i prebacuje žar preko sebe, da bi se zaštitilo od dejstva pokojnika i bolesti.

Ako u toku godine u jednoj kući umru dva člana, kao substitucija za trećeg (jer se veruje da se neće zaustaviti na broju dva), kolje se kokoš ili petao. A da bi se uopšte u kući sprečio smrtni slučaj, za koji se veruje da ga, npr., sigurno predskazuje kokoš koja propeva, premerava se tom kokoši rastojanje od ognjišta do praga, te se ta kokoš - ako dođe glavom na prag, - zakolje.

Osim ovih prilika kada se sasvim određeno znalo šta treba odnosno šta ne treba raditi da bi se obezbedilo zdravlje, čovek se, a naročito muškarac, celog života osiguravao i štitio od nedaća raznim tabuima ("valja se" i "ne valja se"), od kojih su sledeći sačuvani u svežem sećanju ili praksi do naših dana:

Zbog veoma raširenog verovanja da će onaj ko posadi orah umreti kad stablo tog oraha dostigne debljinu njegovog vrata, i danas orah retko ko sadi. Zbog verovanja da je orah "udesno drvo" (nesrećno), paze da pod njim ne zaspe. Odrezani nokti i kosa ne bacaju se gde bilo, da ih kakva zlonamerna osoba ne bi uzela i njima teško uvračala onome čiji su. Danas još samo starije osobe paze na to da ne stanu na pepeo kojim je bio zapretan hleb (naravno, samo u krajevina gde još postoji ognjište, kao, npr., u Trebinjskoj Šumi), da se ne bi dobila padavica za koju se veruje da je neizlečiva.

I danas mnogo paze na to u koji će dan, na kakvom mestu i od kojeg kamena sazidati kuću. Gradnju neće početi ni na kakav praznik, jer se navodno u novoj kući "neće dati u djeci". A iz straha od pokojnika nastalo je verovanje da je tabuisano sve što je u vezi s njima, i da će se povredom tih tabua navući osveta pokojnika u vidu bolesti ili smrti. Stoga i danas paze na to da kuću ne podignu na mestu gde je bio grob, i da ne upotrebe za gradnju kamen s kakve preistorijske gomile, s kakvog neznanog groba, od stećka i uopšte sa groblja. Zahvaljiujući ovom verovanju, sačuvane su mnoge preistorijske gomile, srednjevekovna groblja i stećci, pa i bujna vegetacija u grobljima, koja izgledaju kao oaze u ogoljenoj okolini (npr. groblje Mistihalj).

U dane opštih, obično verskih praznika, vršene su u svim kućama preventivne radnje za osiguravanje zdravlja članova domaćinstva, a takođe i u selu, za obezbeđenje cele seoske zajednice. Dani uz koje su vršene te preventivne radnje nazivaju se "varovni dani". A za sve te regule šta odnosnog dana treba ili ne treba uraditi, postoji termin "bardanje" (gl. bardati). Interesantno je ovde napomenuti da se u skoro svakom selu zna u kojim se kućama više "barda", kao i u kojim selima.

Na BoŽiĆ (25. decembra kod katolika i 7. januara kod pravo-slavnih) trebalo je da se svi omrse drenovim pupoljkom, da bi cele godine bili zdravi kao dren. Toga dana nije valjalo tući i grditi decu, da im preko godine ne bi čirevi izlazili (Srbi, Hrvati i Muslimani).

Na Poklade se izvode mnoge radnje kao preventivne mere, da bi se sačuvalo od veštica i njihovog dejstva, jer su, po verovanju, u te dane one najopasnije.

Kod svih se uoči Poklada (kod Muslimana uoči pravoslavnih Poklada) pale vatre na koje se bacaju stari opanci, rogovi i trava smrdljika, da bi se neprijatnim mirisom oterale veštice.

Na vatru se baca i "srenslovina", kojoj se pripisuje apotropejska moć, da odbije "one" (eufemistički naziv za veštice) da ne dolaze. Na Poklade se muškarci i deca mažu "saransakom" (belim lukom), kome se pridaje velika odbrambena moć, a "ženama neka bog pomogne!" U preventivne mere se mogu ubrojati i radnje koje neke osobe vrše u ubeđenju da će im one pomoći da saznaju koje su žene u selu veštice, pa da se njih i njihovag dejstva čuvaju.

Đurđevdan kod Srba (6. maja), a Jurjevo kod Muslimana (6. maja) i Hrvata (23. aprila) je dan kada se vrše mnoge preventivne radnje u cilju očuvanja zdravlja i danas. Ranije je bilo obavezno da se toga dana ujutru sav mladi svet okupa "omahom" (vodom zahvaćenom ispod vodeničnog kamenja) i očešlja pod drenom, što je praćeno velikim veseljem i pesmom. Uoči toga dana su Srbi iz Nevesinja (neki i danas to čine) išli na vrela Jezdoš i Bukovik radi zdravlja. Toga dana je trebalo svako da dobro pazi da se nikome ne odazove, jer bi u slučaju da se nekome odazove, onaj rekao: "Predajem ti nespavanje, kunjanje, bolest, muhe, buhe i obade!", te bi onoga koji se odazvao te nevolje pratile cele godine, a onaj ko je pozvao bio bi toga oslobođen.

Na Ivanjdan (7. jula kod pravoslavnih, a 24. juna kod katolika), bio je običaj da se pre sunca vežu crvena i bela svila na ruku, i da se okupa pod drenom preventivno, ali i kurativno. Srbi iz Stoca i okoline odlazili su toga dana na vrelo Krajšinu radi ritualnog umivanja ili kupanja. Toga dana i uoči njega paljene su vatre koje je omladina preskakala "radi zdravlja", u stvari zbog lustrativne moći koja se vatri pripisuje. U pepeo od takve vatre stajalo se bosom nogom, da pete ne bi pucale.

Kao gospodari prirodnih pojava poštuju se sv. Prokopije (21. jula), Ognjena Marija (30. jula), sv. Ilija (2. avgusta) i sv. Pantelija (9. avgusta), od kojih se tri potonja nazivaju i "ognjeviti sveci". Veruje se da u njihove dane ne treba raditi ništa u polju niti o zemlji, jer će prekršioce tog tabua stići razne nesreće kao što su, npr., pad, prelom noge ili ruke, udar groma i sl. Nesreće i povrede za koje se veruje da su nastale iz ovog uzroka, nazivaju se "uvraz" ili "uvrazda".

Da se sačuva ne samo od bolesti (izazvane bilo kojim uzrokom) nego i od svih mogućih povreda i nesreća koje se mogu predvideti, u običaju je još uvek kod nekih (iako više ne kod mnogih kao ranije) nošenje apotropejskih sredstava. Wih sačinjavaju zapisi, hamajlije i moći, o kojima u literaturi ima već dosta podataka. Stoga ću samo navesti na šta sam u ovoj oblasti naišla prilikom ispitivanja.

Najopštiji naziv za predmet koji se nabavlja u uverenju da će nosioca štititi od svih nedaća i bolesti kod Srba i Muslimama je "zapis", ređe "hamajlija", a kod Srba i Hrvata su to "moći" i "svete slike". Po zapise se obično išlo kakvom poznatom hodži "da zapiše". Ispisana sura iz Korana na dugačkom papiru, nekad s dodatkom crteža noža ili nečeg drugog od čega zapis treba da čuva nasioca, presavijala se u trougao, koji se, ušiven u kožu ili voštano platno, nosio pod levom miškom ili ušiven u odeću. Po zapise se ređe išlo pravoslavnim sveštenicima, koji su takođe ispisivali molitve ili samo neke njihove delove. Za vreme posledjeg rata čuveni su bili zapisi jednog čoveka iz Opličića u Dubravama, koji su u stvari bili listovi neke veoma stare knjige, navodno jevanđelja, za koje se verovalo da nosioca štite na prvom mestu od metka. Stoga su ih, dok je knjiga trajala, nabavljali i nosili ljudi iz toga kraja, bilo kojoj vojsci da su pripadali. Starije moći koje sam viđala kod Hrvata bile su litografije, štampane u Italiji, s dodatkom blagoslovljenog voska, pamuka i nekog semenja, savijene i nošene u "škapularima". Novije "moći" koje nabavljaju iz samostana u Prozoru i Rami su papirne. Štampane slike svetaca, s molitvama unaokolo, ispresavijane su i zalepljene tako da je vidljiva samo slika sveca, preko koje je staklo ili celofan.

Ovaj prikaz preventivnih mera zabeleženih kod stanovništva istočne Hercegovine upotpuniću nekolikim podacima o njihovom odnosu prema bolesti.

Kao sećanje na nemoć pred velikim epidemijama zaraznih bolesti koje su harale obično posle ratova ili posle gladnih godina, ostalo je verovanje da kao odbranu od neke takve epidemije koja se bilo gde pojavila, treba izvršiti ritualno oboravanje sela. U nemoći, činio se bar pokušaj zaštite magičnim krugom. Takvo je i zabeleženo verovanje da protiv kuge dva brata, na dva vrana konja treba da oboru svoje selo na taj način što će devojka rođena posle smrti oca voditi volove i govoriti: "Kad ova so nikla, meni kuga naudila!", jer za to vreme dok jedan brat ore, drugi treba da seje so.

I, najzad, da pomenem jedan vid eutanasije koji se praktikuje kod bolesnika koji dugo boluju. Ranije bi se takav bolesnik okupao na Bogojavljenje svetom vodom, da bi navodno posle toga ili brzo ozdravio ili brzo umro. Danas se takvom bolesniku čitaju molitve (Srbi) ili se s njim "halali", tj. bolesnik i posetioci uzajamno opraštaju jedan drugome sve znane i neznane uvrede, posle čega se bolesnik lakše "rastane s dušom" (Srbi i Muslimani).

Izbor - Ana Mičeta