selo vlasaČe opet pobuĐuje paŽnju

u selo - trbuhom za kruhom

Pošto im se teško vratiti u svoje kuće, na svoja imanja koja su zarasla u šumu, stanovnici sela Vlasače na Trebinjskim Brdima, napravili su svoj dom, svoju zajedničku kuću, i češće se nađu na zajedničkoj seoskoj trpezi, nego mnoge porodice u gradu! Da li će sloga obnoviti i od propadanja spasiti ovo nesvakidašnje selo?
 

Ako se ikakva agrarna revolucija desi naredih godina na području Hercegovine, u tome bi mogle prednjačiti Vlasače, iako Trebinjska Brda nisu baš primjer teritorije kojom se mnogo prolazie. Tzv. puntika namjernika ovdje nema. Niko više ne ide starim makadamskim putem za Qubinje.

U čemu se, dakle, Vlasače razlikuju od drugih sela u trebinjskoj opštini? Da li samo po seoskom jedinstvu, koje je ovdje pomalo i logično, jer selo čini sedam domaćina koji ne žive u selu. Oni dakle, selo čine selom, iako žive u Trebinju, iako su, dakle, davno saselili u Trebinje, oni tu činjenicu samo donekle priznaju, iako su građani u punom smislu i punom kapacitetu.

Kuće u selu su im prazne, ali u njihovom domu, koga su nedavno napravili, ne samo da se može, kad se uklone klupe i stolice, igrati mali fudbal, nego ima dana kad se tu sakupi mnogo više ljudi, nego što ih je trenutno na cijelim Brdima.       

- Naš dom - kaže Obren Grujičić bez velike računice - ima više kvadratnih metara korisne površine, nego sav prostor u selu koga ljudi trenutno koriste. Tačno je da smo svi selo napustili, ali samo ono selo u starom obliku, sada nas Dom okuplja pod jedan krov.

Sastajete se češće, obično na jače datume?

- I tada, ali i kad god želimo. Mi u pravom smislu držimo zavičaj, obilazimo ga, stalno smo praktično tu. Nećemo dozvoliti da nam propane starina. Zato koristimo svaku šansu da stanje popravimo. Održavamo i crkvu, i ljude primamo u naš dom, i, evo, ni danas selo nije pusto, sigurno je 200 ljudi prošlo kroz naš dom. Niko nije ostao ni gladan ni žedan. Mi kapitulaciju pred ekonomskom ili bilo kojom drugom krizom nikad nismo priznali niti ćemo je potpisati. To neće uraditi ni srednje generacije, a pogotovo neće penzioneri koji imaju planova da se vrate, naravno, svako na svoj način.

Selom dominira Kuća Draškovića. Zaista izgleda tako da prosto mora da se napiše velikim slovima. Sva je u tesanicima, i svaki joj kamen liči na veliko slovo, kao da je njen graditelj računao na bolje dane i za sebe i za Vlasače...

Nedavno, onih sedam domaćina pozvalo je načelnika opštine dr Dobroslava Ćuka i njegove saradnike na dogovor. Načelnik je tu i ranije dolazio. Vjerovatno zna da to nisu ljudi koji pričaju u vjetar. Ne znam, bar ne u detalje, o čemu su pričali, ali bih se opkladio da tu ništa neće otići u vjetar. Vlast može malo i razvući stvar, sve treba da prođe kroz papire, možda nešto mora da dođe i pred odbornike, ali kad iza toga stoji ekipa sa Vlasača, bilo kome teško je reći ne ili ne može.

Obren Grujičić pominje nekoliko načina da se u selu život održi.

- Sve zavisi od razloga i prilike. Qeti, možda ćemo svi ili većina biti tu. Neko će možda samo vikendom dolaziti, ponešto uraditi, a neko će možda dolaziti kad ima posla, kao u preduzeće.

Na ovom kao u preduzeće, trebalo bi malo zadržati pažnju. Može li se, dakle, u selo odlaziti kao u preduzeće? Mogu li se stvoriti uslovi da seljani svoja sela shvate kao svoja preduzeća? Mnogo mi se svidjela ta ideja, pa je zato ponavljam, kao da nisma dovoljno jasan...

Ljudi sa Vlasača govorili su i o svojim strepnjama. Selo bi država više trebala da brani, nego seljaci. Savremeni seljak, odavno nije sa sela. On živi i gradu. Ima antitijela za niz savremenih, posebno onih ekonomskih oboljenja. Ali država mora da shvati da je njen jedini čuvar selo. Selo čuva državnu tapiju. Kad se sve privatizuje, po čemu će se označiti teritorija neke drave, da li po gradovima, koji kad se svi sastave, ne predstavljaju ni mrlju na mapi. Neće, mapu će iscrtati sela, stare ograde, krovovi i puteljci sačuvaće suverenitet.

Nismo o tim apstrakcijama pričali dugo. Pero Vuković sav je od stvarnosti. On zna da stavi kravatu i dođe u svoje selo, u Dom na Pekovici, ali češće je tu onim običim radnim danima. Doduše, ne mijenja se samo on...

- I drugi se mijenjaju. Dođite za vikend da vidite, mnogo ljudi dolazi. Prije 5-6 godina ni vikendom nikog niste mogli naći po selima. Ove godine, na Vlasačama, gdje žive samo dva stalna stanovnika, u nekolike kuće proizvodeno je više od vagona krompira. Nije to slučaj samo ovdje, takav je slučaj i u nekim selima okolo. Čini mi se da je život na selu nekako počeo da se vraća u neku svoju normalu. Ne kao nekad, ali nešto je tu slično, vidjećemo na šta će izaći.

Pero je došao pred kišu. Krompir mora u trap. Nema čekanja...

- Jeste, ali nije ni velika žurba. Ranije, na selu se radilo da bi se čovjek pomogao, plata je bila glavna, sada je plata mala, ili je nema, i selo kod mnogih gradskih domaćinstava ponovo dolazi na prvo mjesto. S tim što se gro tako proizvedene hrane troši u porodici, a jedan dio se i proda. To su odlični znaci, nama to ovdje daje podstrek da nastavimo, da se ne predajemo, zato se tako često okupljamo i zato smo slžni.

Pitam Pera kakva je njegova lična strategija za selo?

- Ja imam posao od koga mogu da živim u gradu. Nije mi za nevolju da razmišljam o selu, ali rodna gruda me privlači a potomci obavezuju. Iako su možda Trebinjska Brda u opštini Trebinje najneuslovnija za povratak, tvrdim da i tu mogućnosti postoje. Jedan domaćin danas na selu, uzmite primjer Rada Kokića ili Đorđa Petrovića, koji su tu stalno, može da se održi neuporedivo bolje nego mnogi u gradu. On je i jači i slobodniji čovjek ovdje, nego da je u Trebinju. Ako bude zdravlja, kad odem u penziju, ja sebe vidim ovdje, i vidim priliku da se ovdje zaradi još jedna ili dvije penzije. Pod uslovom da hranim dvije-tri krave i da radim 2-3 dunuma zemlje, i da sedmično uberem metar drva. A da ne čekam na te dane, nego da i sada radim, evo vidiš, nisi me našao u kafani, nego u njivi...

Pero je i gestom energična osoba. Kaže da je prethodna vlast malo vodila računa o selu. U stvari, dozvolila je da selo propane. Ova vlast sada nešto, kaže, pokušava, ali je to vrlo teško. Pitam ga zašto je vlasti teško kad, eto, ima toliko volje u narodu, ako ne na svakom koraku, ima, eto - u Vlasačama?!

- Ima volje u narodu, ali nema uslova. Ili uglavnom nema. Ja ne bih želio da hvalim naše selo, ali želio bih da budemo primjer drugim selima, koja su potpuno zamrla.

Zamrla ili umrla?

- Dok god grunt postoji, selo ne može umrijeti. U tm smislu, selo je jače od čovjeka. Može se podići, i nanovo roditi, i poslije fizičke smrti.

Iako znam na šta čovjek cilja, pitam ga ko to čudo može da uradi?

- Može svaki dobar domaćin, a, koliko ja vidim, dobar domaćin, može ostati i opstati samo na selu.

U gradu, takvih, i po Perovom nema. Jer, smijemo se kolektivno, u gradu dođeš u kuću najbogatijeg građanina, koji vozi najnovijeg audija, a on ti iznese salamu, čajnu kobasicu i sir trapist, a dođi na selo i kod domaćina koji se u ničem posebno ne ističe, a on ti na trpezu stavi tanjir pršuta, do njega tanjir sira iz mješine, a između bokal bogovskog domaćeg vina.

I dalje govorimo o tzv. uslovima za povratak na selo.

- Nama ovdje ne treba mnogo. Samo put. Ako mi sad nešto tražimo, to je ono što smo davno trebali da imamo. Mi smo jedno od rijetkih, ili možda jedino selo u trebinjskoj opštini koje nema propisan put. Nedostaje samo nekih pet kilometara asfalta i da ni o tome više ne pričamo. Da ne tražimo ništa za sebe, ili bar nešto samo za sebe, dokaz je na svakoj mapi. Ovo je put za Qubinje i to malo asfalta ne bi koristilo samo nama.

Dragan Drašković odavno se bavi svim ovim pitanjima. Često ga sretnem u gradu, ponekad navrati i u redakciju Glasa Trebinja. Nije nametljiv, ali nikad nije svratio, a da nije govorio o Vlasačama...

- Šteta je za svakog, i za nas i za državu. Od Trebinja do Vlasača je 16 kilometara, a, ko brzo vozi - vozi bar 40 minuta. To je preskupo i mučno. To kvari svaki račun. Sa asfaltom, mogli bi doći za 20 minuta, i onda bi nas ovdje uvijek bilo više. I vikendom i običim danom. Kad bi dobili taj komad asfalta, mi bi selo otvorili i za druge. Zato smo pravili Dom Petkovicu. Spremni smo da ga damo u javno korišćenje. Svi koji vole prirodu, dobro su došli, Mi obično spominjemo lovce, sportiste, izletnike. Ali, i duge bi željeli da vidmo ovdje pod ovim krovom, ili na ledini. Da bi to išlo, moramo što prije dovesti struju do doma. Kad se mi ovako okupimo, imamo struje, doduše, u zdravlje Milenka Kukurića, ali kad dođu gosti, ne mogu sa sobom vući agregate....

Uskoro, nešto bi moralo da se riješi. Vlasače su dugo čekale da dobiju ono što druga sela odavno imaju...

Otud, možda i Obren Grujičić debljom crtom podvlači one prateće efekte...     

- Poznato je, svi smo to doživjeli... dok je selo bilo bogato, bio je bogat i grad. Nestankom našega sela, izgleda, gasi se i život u gradu. Znamo da je nesretno vrijeme, i da nam je put loš, a i da su nam kuće zapuštane, trebalo bi sad dosta u to ulagati, ali ako se počne danas, sutra će biti lakše, a prekosutra, krenuće stvari same od sebe.

Grujičić je ubijeđen da i ovi problemi imaju neke svoje duboke ali ipak jednostavne zakonitosti.

- Sve je to kao u ogledalu. Nekada, kada su ljudi sa sela došli u grad, država ih je obasula jeftinim kreditima kojim su oni podigli kuće u gradu. Mnogi su, zahvaljujući tim kreditima, u gradu i ostali. Nije li vrijeme da država plasira jeftine, one najdugoročnije kredite onima koji bi se vratili na selo? Nije li vrijeme da sve krene u suprotnom pravcu? Nekad smo trbuhom za kruhom išli u grad, a bi li sada mogli trbuhom za kruhom da krenemo nazad, u ili bar - prema selu.

Na Grujičićeva pitanja niko nije odgovorio, odnosno niko od prisutnih nije našao razloga da progovori.

Kao i uvijek u prilikama kad je odgovor jasan i svima dobro poznat...

P.S.

Nakon posjete Vlasačama, nazvao sam gradonačelnika Dobroslava Ćuka. Bio je, čini mi se, zadovoljan šta ga neko o tome pita. Rekao mi je slijedeće: atmosfera na Vlasačama je izvrsna, ljudi pozitivno gledaju na stvari, imaju elana i energije.

Takva sela izvanredno se uklapaju u nove projekte, složni su, precizno znaju šta hoće, nisu konzervativni, prihvataju nove modele, i na njih može računati svak ko bilo šta projektuje u domenu ruralnog razvoja.

Ideja o odlasku u selo kao u radnu organizaciju, jako je zanimljiva, o tome ćemo sigurno još razgovarati, rekao je gradonačelnik i obećao da će uraditi sve što može. Što prije, podebljao je, treba izabrati najjeftiniju varijantu da se do Doma dovede struja, a onda potražiti mjesto u Budžetu za narednu godinu, kako bi se jedno ovakvo selo možda postalo primjer i za druge. 

N. MARIĆ

DRAGAN DRAŠKOVIĆ:

- Ljudi su skloni da nam pomognu jer vide našu slogu, vide da to ima smisla. Nedavno, kad smo se okupili, zasijala je sijalica u našem domu, u zdravlje Milenka Kukurića. Nije on jedini. I načelnik Ćuk izlazio je dva puta. I on nam je puno pomogao. Rekao je da neće na tome ostati, da će učiniti sve da nas još “pogura“. Mi smo zahvalni svima koji su imali razumijevanja...

- Dom Petkovica u blizini sela napravili smo da bi se tu okupljali, ali da bi i mlade privukli selu. Oko Doma ima prostora, možemo napraviti sportska igrališta, a možda i jedno etno-selo. Treba nam samo pomoć u znanju i u sredstvima. Mi smo ovdje spremni da radimo koliko je potrebno, čak i preko toga, samo da nekako pobijedimo nevolje koje nas sve podjednako more.

- Računam, kad bismo mi u malom uspjeli, uspjelo bi i cijelo društvo - u velikom...

Dragan VukoviĆ:

- Trenutno, na selo se veoma teško vratiti, mada je, priznajem, još teže dići ruke od svega. Čovjek se, pogotovo ako mu se primakla penzija, može vratiti, ali sa porodicom teško. Teško ako su djeca i odrasla, da ne govorimo o porodicama sa djecom koja još idu u školu.

- Mi smo već četrdeset i kusur godina u Trebinju. Navikli smo se na ovakav način života. Nekad je to bilo jednom nogom tamo, jednom ovamo. Pa onda sa obje noge u gradu. Ja svojoj djeci ne mogu savjetovati da se vrate, ali pitanje je na šta će nas natjerati ekonomske prilike. Kad bi država pomogla, kad bi konačno dobili asfalt, sve bi moglo da krene brže.

RADE KOKIĆ:

- Ja sam pokušao, imam kuću u gradu, bilo je vremena kad sam dva puta dnevno išao u grad, ali nikada nisam shvatio zašto je bolje onima koji žive u gradu, nego nama koji smo ostali na selu. Meni je bolje ovdje, na mojoj starini, nego igdje dolje na asfaltu. Ovdje se, kad svane, radujem svakom danu, a dole, u gradu, ljudi samo nešto dumaju, gunđaju, i kukaju. Kako noću, tako i dalju!?