OD BLATA DO ZLATA - Rajko Petrov Kijac i Vladimir Kirda Bolhorves (1)
TO JE ONO PRAVO
- Znate li ko su ovi ljudi?
Ljubomirci: Branko, Čedo i Obrad Ateljević, Rade i Ðorđo Popovac, Mladen i Čedo Zečar, Blagoje Dursun, Drago Papić, Mladen Milinić i Petar Čukvas.
Šumljaci: Ðoko Spasojević, Sveto Petrović, Jole Laketić, Čedo Vulešević i Tripo Šćepanović.
Zupčani: Mato Ćurić, Svetozar i Rajko Mićanović.
Trebinjci: Ðorđo Kojović, Nikola Narančić i Anđelko Tasovac.
Ovo su začetnici društveno-sportskog života omladine nakon dolaska Hercegovaca u Klek.
Ta činjenica ne bi bila dovoljna da ih svrsta među prve protagoniste ove knjige - da Klek u međuvremenu nije postao jedna od kolevki sportske discipline oko koje se plete naša priča. I danas neki dugogodišnji poznavaoci odbojke kažu: "Da nije bilo Kleka, ne bi bilo tako uspešne novosadske 'Vojvodine'. A da nema ove 'Vojvodine', jugoslovenska odbojka ne bi bila to što je."
Sportska brazda kojom su prvi klečanski odbojkaši, kao i njihova deca, hodali po nekoliko godina, a neki i po nekoliko decenija, zaorana je... odmah posle Narodnooslobodilačkog rata, kad su se kolonisti iz Hercegovine obreli na banatskoj ravnici.
Dečaci i momci koji su tada uživali u čarima odbojke nisu imali pojma - nisu se ni pitali - kad je i gde nastala ta sportska disciplina. Ja njima, a i vama, koji se zagledavate u ovu višeslojnu monografiju, neću opširno pričati o nastanku i razvoju odbojke, ali ću ipak, da bi bilo rečeno sve što u takvoj vrsti knjiga treba reći, navesti još jedan odlomak iz Miškovog diplomskog rada.
Odbojka se prvi put pojavljuje u Sjedinjenim Američkim Državama, krajem prošlog veka - tačnije rečeno, 1895. godine - a njen autor je nastavnik Vilijam Morgan. Nova igra bila je, u stvari, sinteza nekih elemenata tenisa i košarke, i nazivao ju je "minonete". Služila je kao igra za zabavu i razonodu, a pre svega kao dopunska igra tada postojećim sportovima. Godinu dana kasnije dobila je novo ime "volleyball", a kod nas adekvatan naziv "odbojka".
Prva pravila odbojke brzo supromenjena i vremenom od igre za razonodu odbojka je postala takmičarski sport. Uskoro se prenela u Kanadu, zatim u neke azijske zemlje, a u Evropi se pojavljuje početkom XX veka.
U našu zemlju je "donosi" 1924. godine profesor folklora američkog porekla Vilijam Vajland i drži prve seminare iz odbojke. Vrlo brzo odbojka postaje omiljen sport u mnogim sredinama u našoj zemlji.
Tu igru su u Klek, kaže moj Miško, doneli momci koji su se vraćali sa omladinskih radnih akcija. Gradeći ratom razorenu zemlju, gradili su i sebe. U svakom pogledu, pa i u sportskom.
Odbojka je u to vreme bila jedan od najjeftinijih sportova. Nije zahtevala velike, uređene stadione, ni velika ulaganja u rekvizite. Dovoljno je bilo naći parče zemljanog, travnatog ili šljakom prekrivenog terena, dva stuba, mrežu i loptu, dovoljno je bilo da se nekoliko momaka nađe s jedne strane mreže, nekoliko s druge - pa igraj do mile volje. Neće ti biti dosadno, jer odbojka stalno angažuje i duh i telo. Iziskuje od igrača mentalnu bistrinu, fizičku okretnost i izdržljivost. Neće biti dosadno ni gledaocima, jer će posmatrati dinamičnu utakmicu, u kojoj se rezultat često menja.
Prve utakmice u Kleku, kao što je već rečeno, igrale su, pre pedesetak godina, spontano formirane ekipe i kvartovske "reprezentacije". Igralo se po kup sistemu, kako bismo danas rekli; na ispadanje, kako se tada govorilo. Odbojkaška pravila nisu bila strogo poštovana, pozicije igrača se nisu menjale nakon promene servisa. Stoga su momci mogli da se "specijalizuju". Neki su bili samo serveri, drugi samo dizači lopti, treći samo smečeri, četvrti igrači u polju, preteče današnjih libera.
Jedan od svedoka tih davnih, lepih dana našeg dečaštva i rane mladosti, istaknut učesnik u tadašnjim fudbalskim i odbojkaškim takmičenjima, Petar Čukvas, danas u Kleku provodi spokojne penzionerske dane.
Pripremajući se za kazivanje priče koja će činiti ovo poglavlje, otputovao sam u Klek, Lazarevo i Zrenjanin, posetio nekoliko prijatelja, a prvi domaćin mi je bio Pero Čukvas. Prisetili smo se mnogih događaja iz vremena ukorenjivanja odbojke u Kleku, osvežili neke već izbledele uspomene. Sem toga, ja sam od svojih drugova saznao i nekoliko podataka koji mi dosad, iz ovih ili onih razloga, nisu bili poznati.
- Pero, za tebe se može reći da si živa istorija posleratnog sporta u Kleku. Tri godine si stariji od mene, pa se sećam da si pre mene počeo da igraš fudbal i odbojku, i da boksuješ, i da plivaš, pa i da učestvuješ u vaterpolo utakmicama na begejskom šlajizu. U ruci, evo, držim jednu od prvih fotografija klečanskih odbojkaša. Snimljena je u našem selu, negde početkom pedesetih godina, pred jednu prijateljsku utakmicu. Ta "istorijska" fotografija će se, kao i ovaj naš dijalog, naći u knjizi koja sad nastaje. Na fotografiji se vide: Rajko Mićanović, Đoko Spa-sojević, Obrad Ateljević, Čedo Zečar, Đorđo Popovac i Petar Čukvas. Neka taj poslednji, moj drug Pero, kaže sve što zna o počecima odbojke u Kleku.
- Počeci su, moj Rajko, bili spontani, kao što često biva. Improvizovana nadmetanja seoskih momaka u raznim sportskim disciplinama, pa i u odbojci, prerasla su u organizovana takmičenja tokom druge polovine četrdesetih godina, na seoskim igrama, koje su se održavale svakog leta nakon završetka žetvenih radova. Obično je Ečka, kao veliko selo, bila domaćin tih igara, ali su se one održavale i u drugim selima oko Zrenjanina.
To su bile, moglo bi se reći, male seoske olimpijade. Takmičili su se ne samo momci nego i devojke iz sela Begejskog i Tamiškog sreza. Bilo je svakojakih disciplina. Čak i konjskih trka. Ali najveća masovnost bila je na najjednostavnijim takmičenjima: u trčanju na sto i dvesta metara, u skokovima udalj, uvis, u bacanju kamena s ramena. Fudbal i odbojka su takođe imali i mnogo učesnika i mnogo publike.
Fudbal je tada bio, kao što je i sada, među momcima najpopularniji. Ali odbojka je dobijala sve više privrženika. Najviše su je širili đaci koji su se školovali u Perlezu i drugim većim mestima, kao i omladinci koji su se vraćali sa radnih akcija. Na izgradnji pruge Šamac-Sarajevo, Novog Beograda, na mnogim drugim omladinskim radnim akcijama odbojka je među brigadirima bila omiljena razbibriga.
Oni su u Klek donosili ljubav prema sportu koji ne traži velika odricanja, a pruža velika zadovoljstva.
Želimo li da kažemo ko je bio prvi organizator svih sportskih aktivnosti u Kleku, moramo spomenuti pokojnog Rajka Mićanovića. Jer je on bio pravi sportsmen. Uporan i svestran. Voleo je i atletiku i kolektivne sportove. Neumorno je podsticao seosku mladež da se zainteresuje za ovu ili onu disciplinu...
Da li se ti sećaš kad je bila organizovana prva utakmica klečanskih odbojkaša koju bismo mogli nazvati zvaničnom?
- Sećam se, mada ne sasvim precizno. To je bila utakmica odbojkaških sekcija društava za telesno vaspitanje "Partizan" iz Kleka i Jaše Tomića. Mislim, mada nisam sasvim siguran, daje to bilo u leto 1949. godine. Utakmica beše prijateljska, ali "reprezentativna", jer je klečanska "reprezentacija" igrala protiv odbojkaša iz pomenutog mesta. Megdan smo podelili ispred Vatrogasnog doma.
Možeš li da navedeš sastav klečanske ekipe?
- Pokušaću. Igrali su: Čedo Ateljević, pokojni Blagoje Dursun, pokojni Rajko Mićanović, pokojni Đoko Spasojević, pokojni Đorđo Popovac, igrao sam ja, igrao je, čini mi se, i Mladen Milinić, pa Čedo Zečar, igrao je pokojni Branko Ateljević, pokojni Mladen Zečar i pokojni Jole Laketić.
- Pero, pa to su skoro sve već pokojnici. Kako se ti osećaš?
- Ne baš najbolje, ali izdržavam. Sad i ja vidim, kad si me podstakao da se setim nekadašnjih drugova, da je više njih na onome svetu nego na ovome.
- Mi smo, Pero, nešto kao poslednji Mohikanci. Zato treba da, knjigom koju pišemo, sačuvamo uspomenu na naše saborce i suparnike sa sportskih terena. Kakav je bio rezultat vaše utakmice sa momcima iz Jaše Tomića?
- Izgubili smo glatko, sa 3:0, ali to nas nije obeshrabrilo. Naprotiv, počeli smo sve češće da igramo sa ekipama iz susednih sela. U Lazarevu se tada igrala najbolja odbojka, te smo se s njima povremeno nadmetali. Loptu je bio nabavio Svetozar Mićanović Ođara. A mislim da je jednu doneo i Mate Ćurić. S Matovom smo često igrali i fudbal, jer je bila bolja od onih naših teških, što su se šnirale. Ova je bila laka, ali smo ipak voleli da je šutiramo. Sa loptama smo tada mnogo kuburili. Ko je imao loptu, bio je glavni među nama. Seti se kako nas je onaj Marić ucenjivao. Naplaćivao nam je po dva dinara za sat igranja. A ako bi ga koji od nas predriblao, Marić bi "drznika" oterao sa terena. Kad bi neko rukom dodirnuo loptu, vikao je:
"Henc!", a ako bi koji deran slučajno loptu uhvatio, njen vlasnik bi se proderao: "Penal!". Ponekad je, kad mu igra ne bi bila po volji, uzeo loptu i prekinuo utakmicu.
Nakon krpenjača, koje smo do iznemoglosti ganjali na livadama, prave lopte su za nas bile veliki luksuz i veliko uživanje. Zato smo ih čuvali kao zenicu oka.
Odbojka je sportska disciplina koja se, poput umiljate devojke, da spontano zavoleti. Ali za dublju ljubav potreban je jači podsticaj.
Prvi jači podsticaj za duže boravke na odbojkaškom igralištu učenici viših razreda osnovne škole i odrasli momci u Kleku dobili su 1951. godine, kada je za direktora škole došao Dragan Prvulović. On je inicirao izgradnju igrališta u dvorištu škole, nabavio par lopti, a nastavnika fiskulture motivisao da pojedine učenike, kao i momke iz sela, usmerava prema odbojci.
U leto 1953. godine organizovali smo turnir za prvaka Begejskog i Tamiškog sreza. Učestvovale su četiri ekipe: iz Vojvode Stepe, Sečnja, Lazareva i Kleka.
Pre podne su odbojkaši Lazareva poveli protiv nas sa 1:0. A igralo se u dva dobijena seta. U drugom setu došli su do 14 poena, a mi do 13. Lazarevčan Petko Tica "kuvao" je naše igrače Čeda Ateljevića i Rajka Mićanovića. Oni su poleteli, ali njegovu loptu nisu uspeli da zakače. Ja sam se bacio, napravio "upijač" i spasio loptu. Čedo ju je podigao, a Rajko smečovao preko mreže. Lazarevčani to nisu očekivali, pa smo im oduzeli servis. Taj set smo dobili sa 16:14.
- Ali su Lazarevčani ipak pobedili.
- Ne, koliko se ja sećam, mi smo u toj utakmici pobedili. Lazarevčani su posle podne savladali odbojkaše Sečnja, ali to im nije mnogo vredelo. Pošto smo mi pobedili sva tri rivala, osvojili smo prvo mesto na turniru.
- Utakmica Lazarevo-Sečanj bila je neobična po tome što se igrala nakon kiše. Polovina zemljanog terena bila je relativno suva, a druga polovina, nešto niža, bila je raskvašena, blatnjava. Nakon svake kiše jedna polovina odbojkaškog terena u staroj školi uvek je bar nekoliko sati bila blatnjava. Ali momci ponekad nisu imali strpljenja da čekaju da se prosuši, te su im noge bile umazane blatom. Onima koji su umeli i voleli da prave "upijače" blatom su bili umazane i grudi.
- Teren u staroj školi nije bio dobar za igranje nakon kiše, ali tog popodneva, pre utakmice Lazarevo-Sečanj, ja se ne sećam kiše. Možda zato što mi nismo igrali. Ali, moj Rajko, mnogo čega se ja više ne sećam. Mogu reći samo toliko da naša mladost, da nije bilo odbojke, ne bi bila tako lepa kao što je bila.
(Fragment iz knjige OD BLATA DO ZLATA, Novi Sad 2004)
Gde se igralo...
U Kleku su se prilično često menjale i lokacije odbojkaškog igrališta. Ono je, istini za volju, uvek bilo u središtu sela, ali je više puta premeštano s jednog slobodnog prostora na drugi. Najpre je bilo pored pruge, potom ispred Vatrogasnog doma, pa pored Pošte, Zadružnog doma, Škole, iza kuće porodice Grbić. Porodice koja je dosad dala četiri reprezentativca Jugoslavije - Miloša i njegovog brata Slobodana, te Miloševa dva sina Vladimira i Nikolu - a 1997. godine i najboljeg odbojkaša Evrope, Nikolu Grbica.
Poslednja lokacija - sad već ne igrališta, nego odbojkaškog stadiona -je dvadesetak metara dalje od prethodne, u dvorištu Zdravstvene stanice. Na toj lokaciji odbojka se danas igra samo rekreativno, jer je 1988. godine u okviru Osnovne škole izgrađena moderna fiskulturna dvorana, u kojoj klečanski odbojkaši treniraju i pred vernom publikom se nadmeću sa svojim rivalima.
BEZ VEZA I PROTEKCIJE
Anđelko Tasovac, drugi moj klečanski prijatelj, vršnjak je Pere Čukvasa.
- Došao sam, Anđelko, i tebi u goste, pa ću te zamoliti da evociraš uspomene na prve godine klečanske odbojke. Ostavio si u njoj traga i kao igrač i kao funkcioner. Ako dobro pamtim, kume, dogurao si do mesta potpredsednika našeg kluba.
- Da, bio sam član uprave i potpredsednik kluba. Na tim funkcijama godinama sam s tobom, Rale, sarađivao. Ali počeo sam kao igrač, pa ću tako i sada početi. Doduše, na prvoj "oficijelnoj" utakmici klečanskog DTV "Partizan", protiv odbojkaša iz Jaše Tomića, nisam igrao, jer sam tada bio još mlad. Nisam bio standardni prvotimac ni kad su se četiri ekipe naturniru u Kleku borile za prvaka Begejskog i Tamiškog sreza.
Tek pedeset šeste godine, kad smo učestvovali u kvalifikacijama za ulazak u Vojvođansku ligu, protiv ekipe "Vršačkih vinograda" igrao sam na obe utakmice. Nažalost, tada nismo uspeli da se kvalifikujemo u Vojvođansku ligu.
- Sećaš li se, Anđelko, ko je, osim tebe, još igrao?
- Igrao je Pero Čukvas, Đoko Spasojević, Đorđo Popovac, Pero Anđić, Duško Potkonjak, Lazarevčan Petko Tica, igrao sam ja i... Ne mogu da se setim ko je još igrao.
- Da li si, četiri godine kasnije, bio u ekipi koja se, na kvalifikacionom turniru u Turiji, opet borila za ulazak u Vojvođansku ligu?
- Tada sam već bio dvadesetsedmogodišnjak, te više nisam igrao. Svoje mesto u ekipi bio sam prepustio mladima i boljima. Klubu sam pomagao kao novopečeni funkcioner. Odmah posle formiranja nove uprave "Partizana" postao sam, na tvoj predlog, sekretar, a nakon godine dana potpredsednik kluba. Ova druga funkcija nalagala je da se bavim organizacijom putovanja, kao i organizacijom utakmica koje su se igrale u Kleku. A moj temperament mi je nalagao da ti ratoborno priskačem u pomoć kad god si imao konflikt sa sudijama i vodstvom protivničkih ekipa.
PoŠto smo bili seoski klub, bez veza i protekcija u odbojkaškim forumima, često su nam na utakmicama bile nanošene nepravde, pa smo morali drčnošću da se borimo protiv njih.
Takav tvoj saradnik, Rajko, bio sam do kraja šezdesetih, dok smo pripadali isključivo Kleku.
Kad si "Slobodu" odveo pod okrilje zrenjaninskog Građevinsko-industrijskog kombinata, i prekrstio je u OK "GIK Banat", ja više nisam bio motivisan da ratujem za klub koji su drugi svojatali.
Shvatao sam tvoj potez. On je bio iznuđen potrebom da klub obezbedi solidna finansijska sredstva. Zato ti se nisam ni suprotstavljao. No za mene je, iako sam i dalje bio srcem uz sve vas, ova promena nalikovala na postupak čoveka koji je, zbog siromaštva, svoje već odraslo dete ponudio komšiji da ga usvoji.