Humoreska

umjesto  Čitulje

- Ničem se ja ne čudim - iskren je komšija Milan, koji za sebe zna da kaže da je “Težak Zvjezdaš“ - ama baš ničem pa ni mom pokojnom komšiji Gavru, odnosno Gavrilu”.

Koji je to, pitam.

- Onaj što smo ga u fabrici zvali Garagan.

Onda si mi sve reko...

- Nisam, ova priča nije iz fabričkog života. Odnosi se na selo. Mi smo u ratu bili na prvoj liniji, između dvije vatre...

Kako misliš?

- Znaš ti to dobro, nego da ti pričam dalje. Garagan vidio da sve što mrak proguta, sve što se “drmne” ili “ukloni”, otpada na vojsku, i tu spoznaju primijenio na jednu moju komšinicu, na neku Milevu, usiđeliicu.

Nije je valjda prevrnuo?

- Neee. Garagan je starinski čovjek, nije on od tog posla.

Nego, šta je uradio?

- Jednog dana došli slavni, možda i najslavniji srpski pisci u selo. Došli da nam malo podignu moral. Eto, sad mi pade na pamet, nikad im se ne zahvalismo...

Ima vremena.

- Sa piscima eto i jednog kombija, u kombiju brašno. Pozvaše nas sve, i podijeliše svakom po vreću brašna. Srećom po njih, nije nas bilo mnogo. Četvoro sa Milevom, usiđelicom.

Dobi li i ona vreću.

- Dobi, jašta radi, i, kako nije imala života da je prenese, onaj šofer doćera joj kombi pred kuću i izbaci joj vreću na prag.

Dobro, i dalje...

- Svak se u svom poslu našo. U neko doba poslije ručka, vidim da ona Milevina vreća i dalje stoji na pragu. Jadnica, čeka nekog da joj unese. Čeka, a teško da će dočekati, u selu sve đuturumi, vojska na položajima, a oni u komandi očekuju kontrolu pa se uzmuvali.

I tako, zanoći vreća na pragu?

- Zanoćila bi da nije bilo Garagana.

On pomože usiđelici Milevi?

- Pomože, ali na svoj način...

Kako?

- Privuče se Milevinoj kući, osmotri malo oko sebe, baci vreću na vrat, i, vjerovo ili ne, odnese je kući. Orobi jadnu ženu na njezinom kutnjom pragu i na našoj prvoj liniji.

A ti sve gledasš kroz prozor?

- Sve.

Bezbeli, nisi ni pisnuo...

- Nisam, ne smijem, urnisaće me Garagan.

Jesi li javio komandi?

- Joook, imaju oni preča posla.

I šta bi poslije?

- Ništa, osta ona vreća kod Garagana. Pošto je stalno bio sam, vjerujem da mu je do kraja rata to Milevino brašno potrajalo.

Jesi li ikad kazo Milevi ko joj je maknuo vreću.

- Nisam, otišlo je na vojsku.

Eto, i ja priznah, baš se ničem ne treba čudigti...

- I ne treba - uzdahnu Milan ali već sad ispitivački, kao da misli i o onekim drugim vrećamo koje su nekad negdje krenule ali nikad nisu stigle na pravu adresu. Ali, svemu dođe kraj, pa i Garaganovom peksinluku...

- Umro i Garagan, umro ko svaki živi stvor. Umro zdrav, starost ga savladala, i cijelo se selo od njega lijepo oprostilo.

Ti nikom nisi pričo ono sa brašnom?

- Nisam, ali nije bilo ni potrebe.

Zašto?

- Zato što je svak znao Garagana.

Pa dobro, velim, dešavaju se takve stvari.

- Dabome da se dešavaju, i zato i kažem, ničem se ne treba čuditi, ni Garaganu, ni mojoj ženi Danici.

Kakve sad ona ima veze sa Garaganom?

- Nikakve, nego, kad sam joj naglas čito šta su mu sinovi i kćeri napisali u čitulji, u novinama, ona se sva uzela. Pilji u jednu tačku i ne progovara, a ja čitam polako i razgovjetno, da se svaka čuje. Kad sam došo do one rečenice kada se njegovo tugom shrvano, ali ponosno potomstvo, pokojniku zahvaljuje i obećava da će nastaviti njegovim putem, moja ti je Danica poskočila, ali pošto joj je noga bila u gipsu, opet se sručila u kauč, digla obje ruke, i zakukala: “Trči, moj Milane, ne bilo ti zapoviđeno, zaključaj vrata i ugasi svjetlo u hodniku!”

Tu smo stali. 

Ostalo je samo da ja upitam za Milevu.

- Umrla je - kazao mi je “Teški Zvjezdaš“.

Nisam znao.

- Nisi zato što usiđelici nije imo ko napisat čitulju u novinama.

J.P.P.