NARODNA MEDICINA U HERCEGOVINI (3)

tabu kao preventiva

Kako nije imao dovoljno logičnih i jasnih odgovora, narod je u raznim, uglavnom čudesnim pojavama tražio uzroke bolesti.
Interesantno je, da u ovom domenu nema puno varijacija, da, dakle, narod, u svim krajevima, uzroke traži na sličan način, iako način života svugdje nije bio isti.

Kada se izdvoje i razmotre uzroci bolesti po narodnom shvatanju - zapazila je Radmila Filipović Fabijanić (NARODNA MEDICINA ISTOČNE HERCEGOVINE) - iznenađuje činjenica “kako je narodno poznavanje uzroka bolesti oskudno, pa se još u svojoj oskudnosti često svodi i na iracionalno“ (vjerovanje da bolest prouzrokuju natprirodna bića ili ljudska bića s natprirodnim osobinama)...
- I danas će još poneko, mada nesigurno, reći da je možda taj i taj stradao od groma zato što je radio u polju na dan sv. Prokopija ili sv. Pantelije, što inače ne bi trebalo da se čini, da je nekoga ujela zmija jer je na Jeremijevdan neka žena iz njegove kuće šila, i sl. Međutim, i pored ovakvih shvatanja, može se reći da se mističnim uzrocima objašnjavaju uglavnom interne bolesti, psihički i nervni poremećaji - dakle bolesti s narodu nerazumljivim uzrokom postanka. Među mističnim uzrocima bolesti najčešće se spominju osveta i kazna natprirodnih bića ili ljudskih bića s natprirodnim osobinama.

Ljudima se svete i nanose im bolest kao kaznu, po narodnom vjerovanju, kako bog i hrišćanski sveci, kada se posumnja u njihovu moć ili uradi što protivno njihovoj volji, tako i vještice, vile, đavoli, činilice i pokojnici...
- Narodna dijagnoza za bolesti izazvane ovakvim uzrocima je "božja kazna", "naudile mu zle duše", "naudile mu one", tj. veštice, "uzeli ga šejtani", "onaj je u njemu", "drug je s njim" (misli se đavo). U ovu grupu mističnih uzroka treba ubrojati i kletvu. Smatra se da su jednako teške kletve pojedinca, seoske zajednice ili sveštenika, ali da su ipak najteže devojačka i kumova kletva. Kad koga "stigne kletva", kosti mu se raspadaju, dugo boluje, ne može da izdahne, ne prima ga zemlja, ili se s njim gasi njegova porodica, i sl. Kletva je, dakle, uzrok veoma teških oboljenja.
Drugi mistični uzrok obično nervnih ili psihičkih poremećaja je "ograma", tj. povreda tabuisanih mjesta kao što su, npr., stara groblja, stećci, raskršća, vilino kolo, a noću i drvljanik, đubrište, mjesto ispod strehe i ispod vodeničnog kola.
- Kad naiđe na ovakva mesta, čovek se "zgrane", "uzbuni mu se krv" i najčešće poludi ili ostane paralizovan. Mnogo češći uzrok kako unutrašnjih tako i nekih spoljnih oboljenja (npr. bradavica) jeste, po narodnom verovanju, "nagaza", "nastupa". U vezi s veoma rasprostranjenim verovanjem da se bolest može izlečiti prenošenjem sa obolelog na neko drugo lice, bilo predmetima koji su bili u dodiru s obolelim, bilo predmetima koji su upotrebljeni u lečenju (obično bajanju) pa bačeni na raskršće s tim da neko stane na njih ili ih uzme te da na taj način preuzme i bolest, jeste dijagnoza da je neko "nastupio" ili "nagazio", misli se na neki takav predmet.
Da se na njih naiđe, obično se bacaju iseckana pređa posle sasecanja krajčice, olovo posle salivanja, ugalj posle zagašivanja, i sl.

Mnogo su rjeđi uzrok bolesti bili, po narodnom vjerovanju, "namet", "čini" ili "mađije", koje žena vešta tome, zvana "sihrobazica", po narudžbini za novac nabaci omrznutoj osobi, a koje se navodno, veoma teško odstranjuju.
- Ovim su se, po kazivanju, najviše služile pakosne i zavidljive žene i ostavljene ili prevarene devojke, pa i momci. Uzrokom svih dečijih bolesti, izuzev očigledne prehlade, smatra se najčešće i danas "urok" ili "učin", pored prokletstva i dejstva veštica, čime se objašnjava velika smrtnost novoro-đenčadi.
- Kada se uporede podaci iz starije literature i noviji, primećuje se mali napredak u pogledu narodnih shvatanja o uzrocima bolesti. Naime, evidentna je promena u korist racionalnog shvatanja uzroka bolesti... I još jedan realni uzrok bolesti koji poznaje narod ove oblasti. To je nasleđe, izraženo u narodnom shvatanju da "bolest ide po krvi", tj. da pojedine bolesti mogu da se nasleđuju po porodici. Sa ovim saznanjem slilo se i saznanje o infekciji kao uzroku bolesti, koju samu, izdvojenu, ne smatraju stvarnim i ozbiljnim uzrokom bolesti. Naime, događa se da veći broj obolelih od neke zarazne bolesti kod koje inkubacija dugo traje, u jednoj porodici ili porodičnoj zadruzi, objasne sklonošću te porodice po krvi ka toj bolesti, a ne infekcijom.
Stoga novijem saznanju da su neke bolesti, kao, npr., tuberkuloza i žutica, zarazne, ne pridaju mnogo važnosti. Takav odnos je formiran jer ovo saznanje nisu stekli iskustvom, već ih u to upućuju lekari.
A saznanje o tome da postoji uzročnast između, npr., tuberkuloze i većeg broja obolelih od nje u jednoj porodici tumače onim objašnjenjem da "bolest ide po krvi". Iako verovanje da se pojedine bolesti nasleđuju po porodicama nije bez osnova, ono u narodu isključuje mogućnost zaraze...

I pored lekarske zabrane, ako je u pitanju kakva zarazna bolest, svaki se bolesnik obavezno obilazi i s ponudama, bez straha od zaraze, jer takvom strahovanju pored navedenih preventivnih mera i verovanja kojima se reguliše odnas prema bolesti nema mesta. Uza sve to, zabeleženo je i verovanje da po odlasku od bolesnika svoju desnu ruku treba staviti pod levo pazuho i pomirisati je da se bolest ne bi ponela sa sobom.
Iz pregleda narodnih shvatanja o uzrocima bolesti konstatovanih kod stanovništva istočne Hercegovine - zaključuje Radmila Filipović Fabijanić - vidimo da se postanak mnogih oboljenja dovodi u vezu s mađijom i religijom, pored realnih uzroka.
- Stoga se i načini lečenja koji se u narodnoj medicini ove oblasti primenjuju, zavisno od shvatanja o uzroku nastanka bolesti - pisala je Radmila Filipović Fabijanić - takođe mogu podeliti na mistične, u kojima se pomoć traži od mađije i religije, i na realne, koji se osnivaju na empirijskom iskustvu.
U prvu grupu spadaju vračanja, bajanja i čitanje molitava, odnosno psihoterapija. Kod psihičkih i nervnin poremećaja ove metode mogu da izazovu privremeno ili trajno poboljšanje, ali u najviše slučajeva njihova primena (naročito kod oboljenja koja izazivaju organske promene) izaziva samo privremeno kratkotrajno poboljšanje. Primena ovakvih načina lečenja je u stvari za bolesnika vrlo štetna, jer se na taj način odlaže primena neke efikasnije terapije. Međutim, upravo zbog svog sugestivnog delovanja i trenutačnog poboljšanja koje prouzrokuju, ovakvi načini lečenja bili su veoma često primenjivani.

Pored mnogih sitnijih detalja koje u svaku od ovih metoda unose ličnosti koje se bave takvim lečenjem i koji zavise od njihove maštovitosti, one su u suštini i po principu na kome se osnivaju, bez obzira na ovo unošenje ličnog, veoma slične na širokom prostranstvu. Ovde ću navesti samo neke, onako kako su ih vršile ličnosti koje su to kazivale, i kako su mi kazivali ljudi koji su tražili pomoć u bolesti na taj način, s napomenom da su ih koristili kako Srbi i Muslimani tako i Hrvati, ali da su se provođenjem takvih načina lečenja bavile samo ličnosti iz srpske ili muslimanske sredine.
Najuobičajenije i najraširenije je bilo, kako deci tako i odraslima, "gašenje ugljevlja" i "salijevanje olova" da se ustanovi da li je uzrok bolesti urok, strah ili što drugo, a zatim ako jeste, od kakvih je očiju urok došao, odnosno od čega se bolesnik prepao.
Da se to ustanovi, prvo se "preljevalo" ili "zagašivalo" ugljevlje. Za to je potrebna voda zahvaćena sa tri izvora, ili "nenačeta" voda, u koju će osoba koja to radi ubaciti tri komadića žari od hrastovog drveta, namenivši svaki nekoj boji očiju.
Gleda se dobro koji će prvo potonuti, pa onda objavljuje da je osoba takve boje očiju urekla obolelog. Sve se to radi uz izgovaranje formula "Urok sjedi na pragu . . ." ili "U uroka dva oka. . ." Ako se ustanovi da su u pitanju uroci, "učin", razlizaće se (ako je u pitanju dete) ili odhuknuti uz izgovaranje basme" (formule) kojom se teraju da se raziđu "kao rosa po travi . . .".
Ako nisu u pitanju uroci, već "stravine", tj. strah, "zavarčuje se strava", pravi se "pregasa", da se ustanovi od čega se bolesnik prepao. To se činilo na sledeći način. Bajalica dođe, zagreje "leteće zrno" (to je zrno koje je bilo bačeno iz puške), salije ga u studenu vodu, sve govoreći neku formulu uobičajenu za tu priliku. Neka pre toga zagasi ugljevlje u vodi u koju će izliti ono rastopljeno olovo. Zatim gleda u kakvu se figuru skupilo olovo. Onom vodom dotakla bi zatim gornji i donji prag na vratima i dovratke unakrst, pa bi tu vodu ili izlila na mačku (ako se mačka od toga strese, smatralo se da je dobro po bolesnika), ili bi je ostavila da se bolesnik njom umiva i da je pije. Olovo se odnosilo obično na raskrsnicu, da bi ga neko uzeo ili stao na njega, te na taj način preuzeo i bolest.

Opšta je pojava da svaka bajalica dok ovo radi zeva, uzdiše, da izgleda kao da joj je vrlo rđavo, da čak i padne. Poneka tom prilikom govori: "Sa tebe zlo na mene!" Ovo objašnjavaju tako što tvrde da im se to događa samo kad baju bolesniku "kome ima života", tj. onome koji će ozdraviti, te po tome da li im se zeva i da li im je zlo, mogu da saznaju kakav će biti ishod bolesti. Ako se ne zna da li se neko strunio od straha ili zato što je podigao nešto teško, pa mu se "pomerio želudac", "zavarčiće strunu" na ovaj način (u Bogojevom Selu u Zupcima): pošto se bolesnik dobro izmasira uljem niz vratne žile, niz ramena, niz leđa, pa sa leđa preko rebara prema grudnoj kosti, napravi se gužva od krpe u koju se stave pepeo, so, ugljen i hleb. Nad njom se govori: "Kumim te ljebom i soli, ugljenom i pepelom, da skineš ovu muku sa ovog bolesnika, mladag Jovana, da prebačiš muku na zelenu travu".
Ovo se stavi bolesniku na pupak, zapali i poklopi teglom, koja treba da povuče želudac na mesto. Posle 15 minuta se skine, bolesnik se ponovo izmasira uz izgovaranje reči: "Muku skinok, pa je bačih u drenovu goru, da zdrav bude Jovan ko drenovina!"

Ako bolesniku ne bude bolje posle ovakvih bajanja - zapisala je Radmila Filipović Fabijanić - pretpostavlja se da je u njemu "skrata" koja ga izjeda. Tada prvo treba ustanoviti da li je u pitanju skrata, i kolika je. U tu svrhu se bolesnik položi na pod (nekad i na raskršće), te se pređom (obično ujamcima ili ureznicima) premerava s vrha glave na vrhove nožnih prstiju, pa s vrha nožnog prsta desne noge na vrh srednjeg prsta leve ruke (dobije se u stvari "solomonovo slovo" - pentagram).
(M.A.)