PISMA ČITALACA

IZ ZAVIČAJA

Kod skorašnje posete rodbini privuče mi pažnju na stolu knjiga privlačnog izgleda: Mladen Jokanović "Iz zavičaja". Nasumice prelistavajući na nekim fotografijama prepoznadoh već zaboravljena lica, a sa njima navreše uspomene iz mesta gde sam provela detinjstvo i početak mladosti.

Kada sam pročitala knjigu koju su mi dali da ponesem, zadivila sam se Mladenu koliko je truda, vremena i strpljenja koštalo da do tančina, sa puno imena, pronađenih fotografija, sve to obznani i sačuva od zaborava.

Veliki je kontrast sadašnjeg Trebinja iz ove knjige i Trebinja mojeg i Mladenovog detinjstva.

Tada se moglo svuda trčati i šutirati lopta krpenjača, igrati školice i preskakanja konopca po velikim uglačanim pločama širokih trotoara. Samo dva autobusa dnevno, jedan za Dubrovnik, drugi prema Gacku. Bila su još dva taksija. Sve ulice su nam pripadale.

Savesni pojedinci u opštinskoj službi su bili zaduženi da sve dobro funkcioniše. Jutrom bi čistač ulica na oveća kolica pokupio konjsku balegu ako su ulicom prošla zaprežna kola. Papira nije bilo jer se štedeo za potpalu vatre.

Vodoinstalater Bajro je samo očitavao satove za potrošnju vode, popravljao kvar na česmama i vodovodu.

Sava, čuvar parka, po ceo je dan šparatao stazama sa rukama na leđima a u jednoj mu je bio dugi tanki prut, ako mu zatreba.

Četiri pitoma policajca za održavanje reda bili su prezaposleni.

Opštinski lekar dr Levi je bio sam u ambulanti, pregledao, lečio i previjao ozlede i vakcinisao narod. Sve je to bilo besplatno. Redovno je primao nemačke stručne časopise.

Veliko otkrovenje u knjizi je da su naši povratnici iz Amerike sa svojim kafanama, trgovinama i građevinama stvorili ovaj ambijent Trebinjskog centra. Posle rata su bili dobro materijalno osakaćeni nacionalizacijom. Tu je nas nekolicina imalo svoju menjačnicu. Kada bi došli do nekog sjajnijeg austrijskog groša, nosili bi ga bankaru Simu Petroviću da nam zameni za naš novac. Umesto da nas otera, dobri čovek nam je, smešeći se, davao dinar za bezvredni groš.

Nije mi u sećanju da je pesnik Dučić bio prisutan pri otkrivanju tih spomenika. To su bili veliki događaji sa masom sveta. Tih godina se pesnik mogao videti pod platanima sa prijateljima. Mora da je bio duboko razočaran trebinjskom decom, jer, kada je jednom sreo u parku grupicu dečaćića, upitao ih je: "Deco, znate li ko naš najveći pesnik", a deca uglas odgovorila: "Čika Jova Zmaj".

U ovom kršu je bilo, ima i biti će ljudi od velikog gesta. Pored pesnika Dučića koji je nakrcao grad darovima, Luka Ćelović, veliki dobrotvor beogradskog Univerziteta, ona fantazija na Crkvini gde je dobrotvor gospodin Branko Tupanjac pomogao da se Trebinje oduži pesniku Jovanu...

Za spomenuti je i onoga što je iz Amerike došao da poseti rodni kraj pa je uzgred naručio lep nadgrobni spomenik sirotom Gojku Mrdiću. A Gojko je godinama sa jedinim svojim imetkom, o rame obešenom pilom, pilao Trebinju drva.

I kraljica Jelena Anžujska bila je veliki dobrotvor. U spomen njoj visila je ploča na starogradskom bedemu. Bila je vladarka i Trebinju, jer joj je sin Dragutin, naslednik prestola Uroša prvog dao da vlada posedima u primorju od Dubrovnika do Skadra, koji su se još dugo posle nje nazivali zemljom kraljice matere.

U vodotokove se ne razumem, zamislivi su mi samo u mašti. Da se ukrote, iskoriste te zapanjujuće milijarde kubika vode pre odlaska u more, a teku kroz potoke, reke, ponore i podzemne tmine na takvom prostoru krša, biti će neostvariv san bez ekipe jakih mozgova. Mnogo ostvarljiviji je san jednog izbeglice Blagajca, sada Trebinjca, da se Leotar zasadi divljim šipkom (narom) koji ne zahtijeva nikakvu negu, i da se iz napravljene fabrike brendira sok.

Ovom knjigom, Trebinje postaje dužnik Mladenu Jokanoviću.

Jasna Belić