Humoreska

Padobranci

Jutros Sveto došo u neobičnom stanju. Nikog ne spominje. Samo šuti i pilji u nas. Reko bi da nešto prebrojava. Pomislih da smo mu nešto krivi. Ili mu nešto dugujemo...

Prođe tako dvadeset minuta a on ne spomenu nikog. Kad je konačno otišo u WC, svi progovorismo...

- Da mu se nije što dogodilo?

- Nije, šta bi mu se imalo dogodit?

- Ništa, ali ovo ne može bit u redu.

Uvijek kad se skupimo na kafi, Sveto počne da spušta svoje “padobrane”...

- U svoje vrijeme, Oto fon Bizmark, iako nazvan čeličnim kancelarom, uveo je starosne penzije i radničko osiguranje...

- Ma nemoj!

- Jeste sve to, mada je bio prijek, vodio je, na primjer, poznati Kulturkampf protiv katolika....

Prođe deset minuta, a on spušta novi “padobran”...

- Pođorek je imo plan da doručkuje u Beogradu, to je dobro poznato, ali đe je rezerviso ručak i večeru, ko bi od vas mogo da mi kaže?

I kad smo znali odgovor, nismo mu odgovarali.

- Na bombaškom procesu znamo šta je Tito ispalio, ali o bombama koje su “delale”, niko ne zna ništa, ili bar neće da kaže, uračunavajući i Krajačića i Hebranga...

Ipak, kad se neko nakašlje, Sveto primiri, učini se kao da nas pažljivo sluša, mada znamo da je i dalje u “svojim visinama”, među besmrtnicima...

- Mada je najveći dio svog života proveo po internatima, Vinston Čerčil našao je vremena da zaradi nadimak “Galipoljski Kasapin”. Znate li zašto?

- Ne znamo.

Svetozaru u stvari i nije bitno koliko ga slušamo. Važno je da svi zaćutimo kad on “Uzme Riječ”, a uzimao je (riječ) kad god nešto veliko hoće da među nas “spusti s nebesa”...

- Jedini general koji je Staljinu mogo da kaže “ne” bio je, naravno, Georgij Konstaninovič Žukov, kreator švabske katastrofe u zemlji sovjeta, međutim, vama nije jasno, niti vam je ikad bilo interesantno šta je pomenuti general uradio Japancima kod Halhin Gola, a šta Mađarima, po horizontali, u sva četiri pravca....

Nije nam jasno, ali mi bez velikih tegoba prelazimo preko tih stvari. I ne prtimo se u ono što lijepo miruje “na nebesima”.

Wegov repertoar uglavnom je vertikalan, ali po nekoliko pravaca. Jedan pravac zovemo “Od Jana Husa do Josipa Broza”, drugi “Od Luke Vukalovića do Brus Lija”, treći “Od Kartage do Kumrovca”, četvrti “Od Krsta do Trsta”, peti “Od Globe do Slobe”... i tako redom, uglavnom u rimama, da lakše upamtimo “pravac” iz koga dolazi novi “padobran”...

- Xord Mlađi Buš - Svetozar ponekad, dok priča, priprijeti i konobaru - kao što je poznato, bio je predsjednik studentske organizacije “Delta Kapa Epsilon”, ali do danas niko nije odgonetnuo kako se pozicionirao u društvu “Lobanja i Kosti”, a još manje kako je, kao takav, izdejstvovao krevet u “Teksaškoj Nacionalnoj gradi”...

Najčešće, Sveto citira mikada Hirohita, i to obično u jednom od najsudbonosnijih trenutaka za američku pacifičku flotu. To mu je uvijek išlo najlaške. Hirohito je bio njegov “nebeski pulen”. (“Ja sam njegov jedini evropski biograf”, nekoliko puta u naše uši, potpuno ozbiljan, saoštio je da je Hirohito jedini čovjek koji je i službeno priznao da nije božanskog porijekla)...

Jutros, rekoh na početku, ni jednog od svetovih “padobrana”!? Ćutao je nekih pola sata, a onda, kad je vidio da mu niko neće pomoći da progovori, skočio je i nasrnuo na svoj stari kafanski kolektiv...

- Šta me gledate? Što ste zinuli? Imam li rogove?

- Nemaš, Svetozare...

- Šta ste digli glave, što blejite u nebesa? Vi i onako gore ništa ne vidite?

Nismo mu odgovorili. To ga je još više raspalilo...

- Šta očekujete od mene, da vam cijelog života zvjezde svodim s nebesa?!

(Znamo da je Sveto “i zdrav i jak ko konj” i da mu se nije lako suprotstaviti kad zagrmi.)

- A i da vam ih svedem, vi biste ih pogubili po depovima!

Drmnuo je vratima, ispalio kišobran, i suknuo niz ulicu...

Uopšte nismo reagovali. Mirovali smo ko grobovi.

Tek za jedno 10-15 minuta, kad se sve sleglo, da bi nekako pokrio “Čika Sveta Mog Najstarijeg Gosta”, konobar je ispričao neku anegdotu o Sokratu, zatim par stvari iz života Svetog Avgustina, i onda, nakon nekolike pohvala Kromvelu, Volteru i Mustafi Golubiću, počeo da nas rastresa po pravcu koji je počinjao od Dedijer Vlade, nastavljao preko slavom ovjenčane Milin Klade, i, kao rep, nestajao iza Rta Dobre Nade”...

J.P.P.