SAMOBUBICE

Opet mi došo Risto. I, kvrc, odmah počeo da priča o Onom Nesretniku Jovu. To je jedan njegov stari komšija se sela. Ima ženu Maru a Mara žena ko sve žene, ali isto malo baca u jednu bandu (“nije luda, ali jes kvrcnuta”).

Nikad joj ništa nije pravo. A kad njoj nešto nije pravo, Onaj Nesretni Jovo strada.

- Onomadne nešto spopalo Maru. Svega joj je, veli, dosta! Ne može više ovako. Sve tako šparta kroz kuću i ponavlja kako je život samo patnja, tuga i nevolja. U neko doba sjela Onog Nesretnika za sto, uvatila ga za obje ruke i upitala: “Šta misliš, moj Jovane, da se ja lijepo zamaknem?”. “Šta to kažeš, jadna ne bila!?” “To što si čuo, ubiću se iz ovih stopa!” Krenu ona prema vratima, a  Onaj Nesretnik je sustiže, i kvrc, zaključa vrata. Kako zaključa, poče da je smiruje: “Đe si navrnula, ojađela, šta si uvrćela u tu tvoju ludu glavu!?” “Uvrćela sam Smrt!” “Kakvu smrt, gluvo bilo, neš valjda obrukat i sebe i svakoga svoga!?“. “Baš me briga, odoh ti noćes!”...

Pitam je li otišla a Risto kaže “bi da joj Onaj Nesretnik cijelu noć nije kuvo kamilicu i čuvo vrata i oba prozora”.

- Tako je potrajalo morebit i mjesec-dva, dok jedne noći Nesretni Jovica na završi u bolnici. Strefio ga infarkt. No, fala Bogu, eno ga opet kući...

Kuva li joj i dalje kamilicu.

- Jok, sad ona kuva njemu. To ti je u nas zakon, odnosno neka vaga, mi volimo jedni druge da patimo, dok kod Dubrovčana, na primjer, to već nije slučaj.

Nego?

- Oni ne padaju u vatru ko mi.

Imaš dosta primjera, bezbeli?

- Imam, ali ne treba ti drugi nego onaj kad je Lucija na svog Mata digla nos....

I, šta bi s Matom?

- Lucija, velim, digla nos, ali Mato se pravi da ništa ne vidi. Njoj krivo, sva se džerba. “Vazda si kurbar bio”, “nikad me ni trunce nijesi volio”, “ruino si mi cijeli život”, “ni jedan momentin sretna nijesan bila”. Počo Mato da je podsjeća, ali ona maše prstom: “Tempi passati, caro Mateo, sve je to magla, no srećom, i ovom kastigu ima lijeka”. “U kojoj je fiočici, Luce moja draga?”, pita je Mato, a ona veli: “Nije u fiočici, no na Boninovu! Iz ovih stopa odoh doli, pa ću lijepo, kako tica, S Boninova polećet prema moru, ne bi li finule ove patnje.”

I ode li?

- Ode, ali kako ode, Mato odma za njom zaključa vrata. Kvrc!

Zašto?

- Sad ćeš čut... Prošla nekolika sata, kad neko kuca. “Ko je!?”, pita Mato iz fotelje. “Lucija!”, javlja mu se žena iza vrata. “To ne more bit!” “More, Mato, ja san!” “Nisi, moja se Luce ima tri ure bacila s Boninova.” “Ma ja san, kako mi ne poznaš glas”. “Mrtvi ne govoru, miči mi se s vrata!” ”Maaaaato!”, zinula Luce na sav glas. “Ne viči, beštijo, ja san u koroti, poštuj moju tugu, ne kopaj mi po ranama!”

I, šta je bilo na kraju, je li joj otvorio?

- Ne zna se. Niko mi nije pričo. U Dubrovniku znaju kad treba fermat.

A ti, šta bi reko, je li joj otvorio?

- I da jes, ja bi reko da nije, a da nije...

Šta onda?

- Kazo bi da laže...

- Ko!?

- Moj đed Luka. On mi je pričo o Matu. I nije samo o Matu. Pričo mi je i o njegovoj noni Jeli. Ona je vrćela muža oko malog prsta, a po Konavala oko kotule...

            J.P.P.