KEREFEKE

Mitar (odavno ga zovemo “Varteks” valjda zbog izjave da Iako one stare Juge nema, ja se i dalje oblačim u “Varteksu”) i danas češće mijenja naočari, nego cipele.

Redovno, jedno mu je staklo zalijepljeno, drugo napuklo, baglamice vezane žicom...

Naravno, to je otud što “Varteks” na sve reaguje.

- Odnosno zato što ja nisam kao vi, nisam ravnodušan, nije mi sve svejedno...

I ništa mu ne promiče, on, kako zna da kaže, “sve zna da zapazi”...

Takav je bio i dok smo išli u školu. Jednom, za Dan mladosti, vraćamo se sa “Sleta”, usput raspravljamo šta je bilo najbolje, šta najzanimljivije... Kad smo se konačno stišali, i “Varteks” se oglasio.

- Sve u svemu, nemam ništa protiv gimnastike, atletike i bijelih patika, ali ne znam kome danas uopšte trebaju ovakve kerefeke.

Tu smo se malo i sporječkali. Da nije bio u pitanju “Varteks”, gadno bi ga izlemali.

Ili, na času hemije u gimnaziji, profesorica donijela hrpu staklenih cjevčica, pokazuje nam kako se voda destiliše, i sva sretna što konačno imamo i takvu, očiglednu nastavu, pita “Varteksa” da ukratko rezimira kako taj proces teče.

- Jednostavno - umudrio se Varteks i u nekoliko riječi sve objasnio, međutim, ni ovog puta nije mogao da završi bez onog svog “ali”.

- Šta “ali”, da ti nešto ipak nije ostalo nejasno? - ljubopitljivo ga je pogledala profesorica.

- Da, ostalo je...

- Pa pitaj, moja je dužnost da ti odgovorim.

- Nije mi jasno što su vam bile potrebne one silne kerefeke da nam objasnite onako jednostavnu stvar!

Varteksova sreća bila je donekle i u tome što ga svi nismo uzimali potpuno ozbiljno, mada, on je uvijek bio namrgođen i spreman na boj. Zato su mu, kako rekoh, naočari onako često padale.

U ono veličanstveno doba kad je profunkcionisao delegatski sistem, kad se na sva usta pričalo o najnovijem dostignuću radničke samopurave, neko ga je jednom upitao šta misli o svemu tome.

- Ništa! - “Varteks” se uhvatio za uši da mu ne odlete “cakla”.

- Kako ništa?!

- Tako, ništa, to je najveća kerefeka koju je Dedinje ikad izmislilo!

“Varteks” nije negirao sve, nego samo ono oko čega se dizala velika prašina.

Kad je Milošević okupio narod na Gazimestanu, neko vrijeme je ćutao. Vidimo da “kuva”, ali ni da zucne. U neko doba, neko mu je stao na žulj i otvoreno zatražio i njegov komentar o “novom kosovskom zavjetu”..

- Pa, pošteno rečeno, naš narod nije, ali nama prijateljski  narodi viđali su i veće kerefeke - izdušio je “Varteks”.

 Sjeđam se i njegovog komentara prvih demokratskih izbora u BiH.

- Divno, sve je na svom mjestu, sve je u najboljem redu, i baš zato niko ne vidi da je sve ovo bila jedna opasna kerefeka.

Slično je reagovao i kad su 1991. crnogorski topovi protutnjali kroz Trebinje.

- Lijepo i bratski, i dirljivo. Sit bi se od sreće isplako da i ovo, na žalost, nije kere­feka koje ćemo skupo platiti.

U posljednje vrije­me, kako ga godine sustižu “Varteks” reaguje uglavnom na sitnice.

 Nedavo, sav grad osvanuo u zastavicama, opšta živost u centru, a on se sav trese. Drma se i njegov sto pod platanima, poskakuje i pepeljara na stolu...

- Šta ti je - pitam ga - da ti nije opet skočio tlak!?

- Nije, nego nemam više živaca, ne mogu gledat - pokazao je na nizove zastavica - one kerefeke po žicama, platanima i izlozima.

I kad pljušti kiša, i kad se stisnemo negdje uz kafu, “Varteks” zna da se oglasi.

Nedavno, kad je “stukao” najnovije cvikere, šapnuo sam mu da niko ne čuje kako bi, da se cijelog života ne bi patio, trebao da kupi uzicu i da ih veže oko vrata, ali on me ošinuo  pogledom kao da sam mu predlažio nešto krajnje ponižavajuće.

- Nema govora, kakve uzice, star sam ja za te kerefeke?!

J.P.P.